Novinari navijači

Danas se završava kampanja pred prvi krug predsedničkih izbora. Tokom nje su se videle dobre i loše strane političkog života u Srbiji.

Jedna od dobrih strana je, recimo, uspostavljanje zajedničkog sistema vrednosti. Saglasnost glavnih političkih snaga oko ključnih pitanja postoji u Srbiji negde od 2005. godine. Ta saglasnost se lepo mogla videti i na ovim izborima. Sve stranke (osim LDP) slale su poruku «i Kosovo, i EU». Takva mera saglasnosti, u bitnim pitanjima, postoji i u drugim demokratskim društvima. Ako bi saglasnost bila istinska, Srbija ne bi trebalo da brine za svoju stabilnost.

Takođe, politička pozornica Srbije se u velikoj meri upristojila. Nastupi predsedničkih kandidata bili su politički korektni i marketinški umiveni. Mnogo novca i trgovačkog znanja je ušlo u stranke. Celokupna izborna kampanja izgledala je bolje nego pred predsedničke izbore 2004. Srbija je dostigla sasvim pristojan standard marketinško-političke kulture.

Slabosti se, međutim, i dalje nekako najviše vide u medijima. Na ovom mestu je već više puta pominjano neobično shvatanje novinarstva. Ono je naročito izraženo u delu naših «evroreformskih» glasila. Za neke od njih biti novinar znači biti angažovan u korist određene političke opcije, pa makar i na račun elementarnog profesionalizma. Ako radite za neki stranački list to je sasvim dopušteno. Ali, to je nedozvoljeno ako se javnosti obraćate koristeći nacionalnu televizijsku frekvencu. U vreme Miloševića takva vrsta TV novinarstva oštro je osuđivana. Strane fondacije davale su velika sredstva istraživačima da pokažu svu nekoretnost koja postoji u izveštavanju. Danas tih sredstava više nema. Ali, to ne znači da više nema nekoretnosti.

Za mene je B92 najbolji primer te vrste navijačkog novinarstva. Nažalost, više se ne rade istraživanja koja bi, kao u Miloševićevo doba, brojčano pokazala pristrasnost izveštavanja. Ali, dovoljno je pogledati emitovane priloge, pa steći utisak da ste se vremeplovom vratili u doba Miloševića. Jedino su se uloge žrtve i manipulanta promenile. Recimo, u utorak je Tomislav Nikolić održao konvenciju u beogradskoj Areni. Sećate se kako je Miloševićeva TV izveštavala sa opozicionih skupova? Glavne poruke i događaji gurani su u pozadinu, a u prvi plan je izvlačeno sve što je bizarno, glupo ili kompromitujuće. Ako bi došlo pedeset hiljada pristojnih ljudi, reporter ih ne bi ni pomenuo. Ali, zato bi petorica krezubih pijanaca sa kokardama bili uslikani sa svih strana. Reporter bi nabrojao ko se sve ređao za govornicom. Ali, iz svih govora bio bi izdvojen samo jedan, najsablažnjiviji detalj. Onda bi reporter slavodobitno zaključio da je opozicija «još jednom pokazala svoje pravo lice» i da su «sada sve maske pale».

Upravo po toj metodologiji B92 je pripremio izveštaj sa ovog skupa. Snimatelji su se baš namučili. Ali, između 30.000 ljudi ipak su pronašli nekolicinu sa kokardama i Mladićevim slikama. Sada su oni za B92 reprezentovali sastav celokupne publike. U Areni je bilo mnogo zanimljivih govora. Ali, iz svih njih naglasak je stavljen na završni usklik Gordane Pop-Lazić «Živela Velika Srbija!». Onda je reporter pametno prokomentarisao kako su se radikali tokom kampanje pretvarali da su to-i-to, ali da je sada postalo jasno da su oni ipak samo to-i-to (popunite sami).

Najsramnija je, međutim, bila «anketa» koju je reporter napravio među posetiocima. Postavljao im je pitanje: «Kako je moguće da ste i dalje za Tomislav Nikolića, iako ga je čak i Putin napustio?». To pitanje, koje se čulo nekoliko puta, osim što je bilo izazivačko i bezobrazno, predstavljalo je već samo po sebi presnu laž. Ono je bilo deo uigrane kampanje da se Putinovo pismo Tadiću predstavi kao direktan poziv biračima da za njega glasaju. Svako, međutim, ko je pročitao to pismo mogao je videti koliko je istina daleko od toga. Ali, od pisma u kome Putin opominje Tadića da je «od posebnog značaja za nas (Ruse) realizacija planiranih zajedničkih projekata u oblasti energetike», nastalo je nekakvo «pismo podrške na izborima». A od njega je reporter B92 napravio nepobitnu istinu da je «čak i Putin napustio Nikolića». Tako mu je sada samo ostalo da javno pita «kako je moguće da i dalje glasate za radikale?».

Pristojnost i profesionalizam su, nažalost, u našoj politici još uvek samo pokorica. Ispod nje se nalazi uzburkano more lave. Svima nam je u interesu da kora odeblja i tlo se stabilizuje. I ma koliko da su se političari trenutno upristojili, sa mrežom navijačkih televizija teško možemo imati «jaku i stabilnu Srbiju». Nju ne čini samo ozbiljan i odgovoran predsednik. Nju čini ozbiljna i odgovorna elita. Prvu stvar već imamo (ili ćemo, makar, na ovom izborima dobiti). Do druge izgleda da ćemo morati da pričekamo bar još nekoliko izbornih kampanja.