Maska za egoizam i snobizam

„Varvari su pred kapijama grada.” Na ovo se, u najkraćem, svode brojni komentari o mogućnosti da radikali preuzmu Beograd . Takvih komentara naročito su puni tzv. evroreformski mediji. Oni izražavaju iskreni strah od pomisli da Aleksandar Vučić može otvoriti sledeći Bitef ili uručiti narednu godišnju nagradu Beograda za kulturu.

Taj strah inteligencije od radikala donekle se može razumeti. Radikali su pod Šešeljem vodili populističku i antiintelektualnu politiku. U intervjuu za NIN, 20. maja 1994, Šešelj je sa prezirom komentarisao intelektualce. „Oni samo hoće da daju političke savete posle podne, kada i inače nemaju šta da rade, a neće da se angažuju na dosadnim stranačkim aktivnostima koje čine devedeset posto partijskog rada”. Stoga je Šešelj svoju stranku izgradio koristeći manje obrazovane, ali lojalne funkcionere. Lenard Koen je izračunao da je 1997. fakultetski obrazovanih funkcionera u SRS bilo 15 posto, dvostruko manje nego među socijalistima (31 posto) i gotovo tri puta manje nego među strankama tzv. demokratske opozicije (43 posto). Šešelj je bio i najglasniji promotor Zakona o informisanju (1998) i Zakona o univerzitetu (1998). Prestonička inteligencija mu te zakone nikada nije oprostila.

Međutim, nakon 2003, novi rukovodioci SRS-a su izbegavali tako osionu retoriku. Oni su razumeli da moraju popraviti odnose sa inteligencijom, ako žele da dođu na vlast. Inteligencija čini mali deo biračkog tela. Ali, ona suštinski utiče na stvaranje javnog mnjenja. Zato je politički važna. Radikali su se trudili oko novinara, profesora, umetnika... Ipak, njihov trud nije dao previše rezultata. Oni su svakako popravili svoj položaj u prestonici. Ali, većina medijske i kulturne elite i dalje je ostala antiradikalska.

Dobar deo tog antiradikalskog raspoloženja ima svoje korene u snobizmu. Mnogi pripadnici naše inteligencije za sebe će reći da su levičari. Ali, biti levičar znači biti na strani najnižih slojeva. A najniži slojevi danas u Srbiji glasaju za radikale. Volite narod? Niste snob? Šta je onda problem da neki radikal, koga je taj zanemaren narod izabrao, otvori festival?

„Stvar je u simbolici”, objašnjavao mi je kolega. „Beograd je simbol evropske Srbije i zato radikalsko preuzimanje Beograda simbolički ponižava”. Najlepše je što se ovakva argumentacija čuje upravo od onih koji se prethodno polomiše dokazujući kako treba da prestanemo da se zamajavamo sa Kosovom, jer šta je Kosovo, najobičniji mit, od toga se ne živi, bla, bla... Očigledno, i ti koji govore da treba da napustimo simboličku politiku i da pređemo na interesnu (kako se to stručno kaže) imaju svoje simbole. Oni sa prezrenjem govore o Kosovu kao simbolu nacije. Oni odbijaju da razumeju simboličko poniženje koje većina Srba oseća nakon kosovske amputacije. Ali, oni će istovremeno pevati odu Beogradu kao simbolu „evropske Srbije” i duvati u pištaljke ako iko drugi pokuša njime da upravlja. Tako se pokazuje da sva gromoglasna „racionalnost” i „realističnost” nisu ništa drugo do maska za egoizam i snobizam.

Još neobičniji su političari koji upravu nad Beogradom vide kao sijamskog blizanca sa Vladom Srbije. Oni ne žele ni da počnu razgovore o vladi, ako istovremeno ne mogu da dobiju i Beograd . Demokratske zemlje često imaju različite stranke na raznim nivoima vlasti. Kakva je to logika da samo u Srbiji jedna stranačka kombinacija mora svuda da bude na vlasti? Istina, dopušteno je da stranka zahteva od drugih da razvrgnu sve druge koalicije. Ali, takva stranka je preskupa. Njeni potencijalni partneri će je na kraju ostaviti da sama uživa u svojoj principijelnosti.

Najgore je što se takvim uslovljavanjem politička temperatura u Srbiji diže do usijanja. Igra na sve ili ništa u ovom konkretnom slučaju praćena je još i pretnjom da će se od Srbije napraviti pakao, samo ako se nepodobne stranke usude da naprave vladu. Izlagati Srbiju „paklu” zbog toga što će radikali preuzeti upravu nad Beogradom deluje preterano. Ali, to je i veoma opasno po građanski mir. Taj mir je ionako krhak. Ugroziti ga zbog uprave nad Beogradom sve je samo ne odgovorno.

Očigledno da je Beograd 2008. raskrsnica u politici Srbije. Aleksandar Pavić je lepo primetio da onaj ko iskreno hoće nacionalno pomirenje danas, ima priliku da ga pokaže na primeru Beograda. Hoćete da učinite kraj političkom aparthejdu u Srbiji? Hoćete da iščupate korene mogućeg građanskog rata? Otrpite, onda, mogućnost da vam Bitef otvori i Aleksandar Vučić. Ne želite radikale u Beogradu? Sve ćete uraditi da to izbegnete? Onda skupite petlju i na ulaznim vratima svoje institucije, kao svaki dobri politički rasista, lepo napišite: „Zabranjen ulaz za pse, Jevreje i radikale”.