Lik stvari koje dolaze

Ovoga puta to je jedan članak iz „Pravde“. Tekst je objavljen pod naslovom „SRS hoće u koaliciju sa DS“, a ilustrovan je slikom Dragana Todorovića (i potpisan „P. J.“). Podnaslov i prva rečenica teksta glase ovako: „Srpska radikalna stranka spremna je da, posle parlamentarnih izbora, uđe u koaliciju sa Demokratskom strankom, najavio je Dragan Todorović, potpredsednik SRS-a, koji očekuje da će izbori u Srbiji biti u februaru, pre odluke o statusu kandidata za članstvo Srbije u EU. Međutim, Nebojša Stefanović, potpredsednik Glavnog odbora SNS-a, rekao je da su naprednjaci na tu mogućnost upozoravali godinama“. Ostalih osam rečenica, koliko ima do kraja teksta, sastoje se isključivo iz Stefanovićevih optužbi na račun SRS, a prvenstveno da, „ukoliko pređe cenzus“, SRS ima nameru „da produži vladavinu režima“.

Tekst je, u osnovi, najobičnije spinovanje (tačnije laganje), i po formi, i po sadržini. Po naslovu, slici i podnaslovu ovaj tekst ima formu vesti o namerama radikala koje je obelodanio Dragan Todorović. Međutim, od deset rečenica, samo jedna rečenica iz teksta sadržinski odgovara formi u koju je tekst upakovan, dok devet desetina članka predstavlja zapravo komentar ove „vesti“. „Vest“, u osnovi, uopšte nije vest, već komentar koji su naprednjaci dali na Todorovićevu izjavu. Jer, da bi forma odgovarala sadržini, tekst bi morao da nosi naziv „Upozoravali smo na to“ ili „Hoće da produže vladavinu režima“, uz sliku Nebojše Stefanovića – koji je pravi i jedini junak ovog članka.

Ali, nije laž samo forma ovog teksta. On u celosti počiva na jednoj sadržinskoj izmišljotini, tačnije na direktnom izvrtanju onoga što je Todorović zapravo rekao. U vesti, kakvu je emitovao RTS, kaže se da je Todorović, na pitanje o postizbornim koalicijama rekao ovo: "`Što se tiče SRS-a, mi ne možemo sigurno sa LDP-om i ne možemo sa izdajnicima iz redova SRS-a i po tom pitanju sam potpuno siguran`, naveo je Todorović i dodao da je među nepoželjnim partnerima i LSV. Nasuprot tome, Todorović je pomenuo mogućnost koalicije sa DS-om, ali na lokalnom nivou, dok na republičkom nivou, kako je rekao, ne postoji nikakva šansa za saradnju“. Ova vest je nastala na osnovu video-intervjua koji je Todoorović dao Tanjugu, a sa snimka se jasno vidi da je Todorović odlučno odbacio mogućnost da SRS i DS zajedno prave vladu.

Dakle, činjenica da je Todorović dopustio mogućnost kolacije SRS i DS, ali samo na lokalnom nivou, izvrnuta je u najavu da se radikali spremaju da „posle paralamentarnih izbora“ naprave vladu sa DS i tako „produže vladavinu režima“. Istina, u „Pravdi“ izraz „da naprave vladu“ nije upotrebljen, ali su i forma i čitav sadržaj teksta takvi („da uđe u koaliciju posle parlamentarnih izbora“, „da produži vladavinu režima“, itd) da navode čitaoca da može da zaključi jedino to da se radikali spremaju da uđu u kabinet u kome će predsednik biti Šutanovac, a potpredsednik Todorović.

Zašto je ovo naprednjačko spinovanje toliko onespokojavajuće? Zato što najavljuje kakvi će nam mediji biti nakon eventualne naprednjačke pobede i promene vlasti u Srbiji. Ako je Tadićev „režim“, po pobedi na izborima 2008, doveo svoje urednike i svoje novinare u glavne medije, malo je verovatno da će i naprednjaci uraditi nešto drugo. Zato, kada danas čitate „Pravdu“, vi zapravo čitate sutrašnju „Politiku“, kada danas slušate Radio Fokus, slušate kako će sutra da zvuči Radio Beograd, a kada danas gledate TV Kopernikus 3, gledate sutrašnji RTS. I ma koliko nam se ne dopadalo ono što danas čitamo, slušamo ili gledamo po oficijelnim medijima – a ne dopada nam se – uporedimo li to sa „medijskim diskursom“ koji nam danas prezentuju naprednjaci, predstojeću promenu vlasti možemo videti samo kao „od zla, nagore“. Sa ovakvom alternacijom „žutima“, možda ćemo se njihove vladavine sutra morati prisećati kao Periklovog doba srpske demokratije.

I dok Brisel i Vašington zadovoljno trljaju ruke – jer su prilike u Srbiji tako lepo udesili da na predstojećim izborima, u obe glavne varijante, oni pobeđuju – običan građanin, praktično, nema čemu da se nada. On, zapravo, može samo da se pita – ako smo već okupirani, i nema nam druge, zašto onda svi naši kvislinzi moraju biti baš toliko bahati, lažljivi, bezobrazni i pokvareni? Zašto nas moraju tretirati kao maloumne idiote, podobne jedino za laganje, varanje, pljačkanje i iskorišćavanje? I okupiran narod ima ostatke dostojanstva. Zašto nas onda ovi naši „petenovci“ tretiraju kao marvu? Zašto pokazuju strancima koliko nas (ne) cene i kako sa nama zapravo treba postupati?

Ovakva pitanja se prirodno javljaju i svakom pažljivijem čitaocu pomenutog teksta. I sasvim prirodno ta pitanja u njemu stvaraju osećaj otužnosti. Jer, na ovom malom primeru vidi se sve, sav mentalitet, sva psihologija naše sledeće vlasti. Tu vidimo i šta smo mi za njih, i šta oni misle o našoj inteligenciji, i kako će sa nama ubuduće da postupaju.

Što je najgore, to sve vidi i cela naša beogradska inteligencija, sva naša opoziciona medijska i akademska elita. Ali ti ljudi od ugleda i uticaja ćute – i onda kada su pozvani, pa i kada bi, makar i nepozvani, bili zbog javnosti obavezni nešto da kažu. I to je donekle razumljivo. Sa jedne strane, oni ne žele da primitivni pseudopatriotski sajtovi i mediji, obnevideli od mržnje prema aktuelnoj vlasti, krenu da ih razvlače kao „potajne saradnike vlasti, koji su se sada aktivirali“. Sa druge strane, oni ne žele ni da se zameraju novoj, nadolazećoj vlasti, koja nagoveštava da će današnje ćutanje (jer naprednjacima danas nije potrebno da ih hvale, važno je samo da ih se ne napada sa patriotske strane, odnosno da to ne čini niko sem radikala) koliko sutra biti nagrađeno kakvom lepom sinekuricom i položajem.

I tako se krug zatvara. Male laži se ređaju jedna na drugu, male laži se množe i šire, kako bi se što bolje nahranila i učvrstila ona velika, opšta i sveprisutna laž u kojoj moramo da živimo. To je zaista žalosno. Tužno je i to spinovanje, i to ćutanje, i ta kvazipatriotska hajka na svakog ko se usudi da kaže i jednu reč na račun naprednjaka. I nemojmo se posle žaliti ni na snagu te velike, masne laži, niti na nesreću koju će nam ona svima neminovno doneti.