Lažna "trampomanija" i naknadna pamet Aleksandra Vučića

 Provladini tabloidi u Srbiji, posle predsedničkih izbora u SAD, bukvalno su preko noći zaboravili svoje omiljene teme naslovnica – „atentat na Vučića“, „rušenje Vučića“ i „izdajnička opozicija“. Od četvrtka, 10. novembra, postojala je samo jedna tema – „Ura Tramp“!

Uz to, Kurir je, uz broj od 11. novembra, štampao kao dodatak poster „Trampe, Srbine!“, a Informer je u Beogradu postavio desetak bilborda s porukom: „Čestitamo! Trampe, Srbine!“.

I provladini komentatori parapatriotske provenijencije euforično su, u svojim kolumnama, objavili kako je, veli nam prvi: „Trampovom pobedom ovdašnja medijsko-političko-NVO peta kolona izgubila smisao postojanja“, zatim da je, kako nam veli drugi: „slom Hilari Klinton nagoveštaj brzog sumraka ovdašnjih evroatlantskih kvislinga“, pa je „Srbija mnogo bliže početku oslobođenja od unutrašnje okupacije nego što većina misli“, odnosno da, veli nam treći: „njegova pobeda dovodi Srbiju u poziciju da se, čuvajući mir, (Srbija) neposredno bori za nacionalne i državne interese“, uz pohvalu da je „srpska vlast, ukupno gledano, pokazala više senzibiliteta za Trampovu pobedu nego predstavnici pratećih elita“.

Neće biti baš da je „srpska vlast pokazala senzibilitet za Trampovu pobedu“. Pogotovo je premijer Vučić bio daleko od toga da je imao ma kakav „senzibilitet za Trampa“. Pošto je čestitao Trampu na pobedi, laskajući mu da su njegovo „vođstvo“ i „snažna volja“ „neophodni ne samo građanima SAD, već i celom svetu“ (?!), Vučić nije mogao a da odmah opet osorno ne prekori Srbe, izjavivši da ga „opšte oduševljenje u narodu kada je u pitanju pobeda Donalda Trampa (…) brine, jer ljudi u Srbiji smatraju da je uvek neko drugi kriv za sve njihove neuspehe i izbegavaju sopstvenu odgovornost“ (!?).

Ima li, pritom, odgovornosti premijera što je podržao sasvim pogrešnu stranu na predsedničkim izborima u SAD – to nam je naš lider propustio da saopšti. Vučić, naime, ne samo da je, 20. septembra 2016, učestvovao u aktivnostima „Fondacije Klinton“, koje su bile svakako deo predizborne kampanje ove političke porodice – dobivši kao nagradu za zalaganje onaj čuveni zagrljaj Bila Klintona, već je neko iz zvaničnih struktura Srbije, prema istrazi FBI o kojoj nas izveštava Rodžer Stoun, uplatio „Fondaciji Klinton“ dva miliona dolara samo da bi se „srpski predsednik“ (vlade ili Republike?) rukovao sa Obamom (cela emisija ovde, deo u kome se pominje Srbija je od 19. minuta).

Kada je Vučić u emisiji „Oko“ na RTS, 18. septembra 2016, bio upitan zašto uopšte ide na panel „Fondacije Klinton“ kada Klintonovi gube podršku i u svojoj zemlji, odgovorio je: „Zato što sam pametan! Za razliku od onih koji misle da su mnogo mudri što će da viknu u srpskim novinama `Ua, ti i ti`. A šta ćemo da radimo ako pobedi slučajno Hilari Klinton? Hoćete vi da mi garantujete da neće da pobedi Hilari Klinton? Treba Amerika onda da vodi politiku protiv Srbije ovde? Hoćete to?“ – brecao se, po običaju, Vučić na novinara (cela emisija ovde, deo „jer sam pametan“ je od 38. minuta). 

Novinar se, nažalost, nije usudio da ga priupita – a može li Vučić da garantuje da će Hilari da pobedi? I treba li, ukoliko pobedi Tramp, upravo zbog tog premijerovog bespotrebnog dodvoravanja Klintonovima (naravno, bespotrebnog sa stanovišta interesa Srbije), „Amerika onda da vodi politiku protiv Srbije“?

Jamačno bi bolje bilo da je, u vezi s predsedničkim izborima u SAD, naš premijer bio manje „pametan“, odnosno da je bio makar toliko „pametan“ kao većina Srba koji su iskreno navijali za Trampa. A bojim se da je nekako tako i po mnogim drugim pitanjima – od „privlačenja stranih investitora“ sa po 10.000 evra za svako radno mesto (parama iz sirotog srpskog budžeta), pa do „rešavanja“ pitanja Kosmeta povlačenjem države Srbije sa Severnog Kosova (Brisel 1 i 2).

Svako ima pravo na pogrešku. Ali, ako grešku ne priznate (Vučić: „Nijednog sekunda nismo podržali bilo kojeg od kandidata i postupili smo ispravno“!?) i ako vaša propaganda još krene da pogrešno igranje na kartu Klintonove pretvara u „senzibilitet za Trampovu pobedu“, onda se početna greška uvećava novom koja se naziva – obmanjivanje javnosti. To ne bi trebalo raditi ma koliko za sebe mislili da smo – „pametni“.      

(Fond Strateške Kulture)