Kosovo i tinejdžeri

Kada se danas setimo prošlog četvrtka, 21. februara, na šta pomislimo? Koje slike nam padaju na pamet? Smeo bih se kladiti da je kod većine od nas redosled sledeći: 1. dve plavuše („Kosovo za patike”), 2. paljenje ambasade SAD, 3. veliki miting i moleban.

Događaji pod 1. i 2. bacili su u zasenak sav patriotizam koji se probudio 17. februara. Umesto da 17. februar bude početak obnove nacionalnog samopouzdanja, danas smo tamo gde smo bili 16. februara: u magarećoj klupi „Evrope koja nema alternativu”, zasuti ismevanjem, cinizmom i ponižavanjem „evroreformskih” medija.

Možemo i za to da okrivimo majstore manipulacije. Ali, možda bismo mogli da razmislimo malo i o sebi. Jer zaista, glavna bitka za Kosovo i nije na bojnom polju. Ona se vodi u našim dušama. Reč je o izboru između dva sistema vrednosti, dva moralna sistema. A događaji pod 1 i 2 bili su upravo suprotni tom izboru, toj „kosovskoj etici”.

Mi verujemo da je moralni poredak bolji od sveta nasilja. Mi verujemo da je nasilje loše ne zato što smo mi njegove žrtve, već zato što je svako nasilje rđavo. Ako smo se, u odbrani Kosova pozivali na poredak, pravo i moral, zašto smo onda pribegli nasilju? Zašto smo zapalili strane ambasade? Nismo li tim činom pokazali da radimo upravo ono protiv čega se bunimo? Jer, ako su oni prekršili međunarodno pravo po pitanju Kosova, mi smo po pitanju ambasada. Naš greh je manji. Ali, možda je to ne zato što nismo želeli da počinimo veći greh. Možda je to zato što veći greh nismo mogli da počinimo. U čemu je onda razlika između nas i njih?

Slučaj „dve plavuše” je jednako tužan. Uništavanje „neprijateljskih simbola” jeste nasilje. Za njega se možda i može naći opravdanje. Gnev i povređenost zamračuju razum i proizvode nasilje. Ali, šta može opravdati lupanje izloga i krađu patika? Snimak dve plavuše kako kradu i kako se, zatim, bedno opravdavaju, ponavljan je i ponavljan na onoj televiziji. To nije bila samo zluradost. To je bilo „satansko uživanje u grehu pravednika”. Jer doista, tog 21. februara na beogradske ulice nisu izašli ni navijači, niti plavuše. Izašao je onaj deo Srbije koji za sebe veruje da je moralno bolji. I evo kako taj moralno bolji deo Srbije krade i laže („300.000 ljudi je kralo, što ne bih i ja?”). A sve na radost onih koji kažu da je patriotizam samo drugo ime za kriminal i nemoral. A sve na radost onih koji kažu da nema poštenih ljudi, jer „svi su ljudi lopovi”, i da nema časnih žena jer „sve su žene prostitutke”.

Ali, suština kosovske etike i jeste da postoje izvesne više vrednosti, one koje se ne mogu svesti na pivo i patike. To je uverenje da naš, ljudski svet nije samo svet samoživih pojedinaca, koji se međusobno uništavaju i iskorišćavaju, a u kome je najuspešniji onaj s najdužim kandžama i s najpodmuklijom pameti. Kosovska etika kaže da je svaki častan čovek deo jednog višeg sveta, sveta vrline i ljubavi, i da je taj svet, budući da pripada svim vremenima i svim narodima, nadmoćniji od „carstva zemaljskoga”, carstva hladne samoživosti, ćiftinskog hedonizma i prostačke površnosti.

Četvrtak, 21. februara, pokazao je da je bitka za Kosovo u našim dušama tek počela. Mi sami sa sobom nismo raščistili. Ako mislimo da su firmirane patike tolika vrednost, da su brendirani parfemi tolika vrednost, da su četvrtaste flaše sa pićem tolika vrednost, onda naše mesto i nije na mitingu „Kosovo je Srbija”. Onda je naše mesto na mitingu „EU nema alternativu” ili kakvom već sličnom „EU – ili – smrt” mitingu. Ako mislimo da su naše potrošačke potrebe tolika svetinja da nadmašuju svaki moral i svako pravo, ako mislimo da nema stvari koju ne treba učiniti da bi se zadovoljili naši apetiti, onda i mi treba da kažemo „život je zakon”, zaboravimo na Kosovo, uzmemo pivo, zavalimo se ispred TV i počnemo da gledamo „Američko rvanje”.

Uopšte se ne ,,bacam kamenom” na one dve devojke. I mi smo krivi za njihov prestup, za moralnu tupost tih tinejdžerki. Jer, mi smo našu decu prepustili vaspitanju globalističkih televizija, tih savremenih „Barkera” (kočijaša iz Pinokija). Oni su našu decu potrpali u diližansu za „Zemlju zadovoljstva” (taj natpis stoji na ulazu; ali na izlazu piše: „Rudnik soli”!). Iz svog nemara i lakomislenosti mi smo ih pustili u tu diližansu. Sada se ne smemo čuditi što su postali „globalni tinejdžeri” kojima su najvažnija stvar brendirne patike. Sada se ne smemo čuditi što su nekima od njih već izrasle uši.

Zato možda nije loše što se dogodio 21. februar. Bitka za Kosovo u našim dušama tek je počela. To će biti duga i teška bitka, bitka za nas i našu decu. Ali, možda je prvi dobar korak već načinjen. Možda smo konačno shvatili da ne možemo pevati „Kosovo je srce Srbije” i voziti se na onoj diližansi za Pleasure Land. Ili ućutimo, ili siđimo. Izbor je jednostavan, kao i posledice. Pre svega po naše uši i po naš rep.