Koja je prihvatljiva cena "jednostrane ludosti"?

Jednostrana primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Srbiju je, od februara do maja, koštala 17 miliona evra, izgubljenih samo na carinskim prihodima. Na godišnjem nivou to iznosi 68 miliona evra. Vladini zvaničnici su ovu vest trijumfalno proslavili. Naime, kada je  6. decembra 2008. predstavljan budžet za ovu godinu, Diana Dragutinović, ministarka finansija, upozoravala da bi, zbog jednostrane primene, budžet mogao ostati kraći za čitavih 267 miliona evra. Pošto se ta mračna prognoza za sada ne ostvaruje, evroentuzijasti su, po "Blicu" i na B92, svečano otvorili šampanjac.

Treba, međutim, reći da je novac izgubljen od ukinutih carina samo deo štete koje je pretrpela Srbija zbog evroreformske ludosti zvane "Jednostrana primena SSP". Naime, ukidanje carina značilo je pojeftinjenje evropske robe i dalje smanjenje prodaje domaćih proizvoda. Koliki je tačno udarac time nanesen domaćoj privredi teško je reći, zbog opšte privredne krize. Ipak, sigurno je da 68 miliona evra godišnjeg gubitka nije ni približno cifra koja govori o šteti koju smo pretrpeli.

Drugo, ako neko misli da je 68 miliona evra mali gubitak, neka to kaže penzionerima, pogotovo njima 400.000 koji ne primaju više od 110 evra mesečne penzije. Simbolički gest dobre volje treba da ima simboličku cenu. Sedamdesetak miliona evra direktne štete nije simbolička cena. Još koji tako skup gest evroentuzijazma, i Srbija će teško moći da sačeka 2032. ili već koju drugu godinu "konačnog prijema Srbije u punopravno članstvo EU".

I treće, onaj ko ne vidi da se ova stvar sa priključenjem Srbije EU opasno zaglavila, ima ozbiljan poblem sa percepcijom realnosti. Eventulno dobijanje "belog šengena", do kraja ove godine, ovde se računa kao vrhunski uspeh "evropskog puta Srbije". Pri tome se, sudeći po Bramercovom izveštaju, ni do toga neće tako lako doći. Naša štampa je ovih dana slavodobitno pisala da se beli šengen može očekivati već od jula. Međutim, kako nas je obavestila Aleksandra Stiglmajer[1], odluku o tome najpre treba da donese Evropska komisija, pa Evropski parlament, pa sve zemlje članice. To u najboljem slučaju znači da ćemo nešto konkretno moći imati tek u novembru. Pri tome, pomenuta nas je zvančinica upozorila, da Srbija ne sme da pogreši ni u najmanjoj sitnici, ako hoće čak i tada da dobije "beli šengen". "Ukoliko Evropska komisija ubrzo i usvoji predlog o ukidanju viza za građane Srbije", objasnila nam je ona, "ministri unutrašnjih poslova EU mogli bi već na jesen da glasaju protiv toga ako vlasti u Beogradu u međuvremenu ne naprave dodatni napredak. Srbija u svakoj fazi procesa ukidanja viza mora da iskazuje jasnu političku i praktičnu volju da će ispuniti sve postavljene zahteve, da će primenjivati sve nove zakone i strategije u potpunosti i usvojiti one koji su još preostali". Za sada još ne traže da, pri tome, moramo sve vreme da pevamo i igramo od radosti. Ali, možda se to podrazumeva?

Što je najlepše, toliko žuđeni "beli šengen" je za većinu građana Srbije više psihološki (simbolički), nego stvarni dobitak. Naime, u Srbiji pasoš ima svega milion njenih građana, a u inostranstvo ne putuje više od 200.000 njih. Raelnu korist od "belog šengena", dakle, imaće samo tanki sloj više i više srednje klase, kao i mlađi ljudi koji imaju ambiciju da u te klase uđu. Ogromna većina ljudi u Srbiji neće od toga imati ništa, a ako svemu dodamo i onih 68 miliona evra koliko će ta većina morati da dodatno izdvoji za srpski budžet, onda trenutno, kako stvari stoje, "evropski put Srbije" više nam šteti, nego što koristi.

U tom smislu je u pravu ekonomista Saša Đogović, iz Instituta za tržišna istraživanja, koji kaže: "Ako ne dođe do odmrzavanja SSP u junu, ne vidim nijedan razlog zašto bi Srbija nastavila da do kraja godine jednostrano sprovodi ovaj sporazum"[2]. I zaista, da bi dobila beli šengen od Srbije se očekuje da neprestano i sa sve većin intenzitetom dokazuje evroatlantski entuzijazam. Sa druge strane, Srbija upravo zbog tog "entuzijazma" ima mnogo troškova. U okolnostima velike ekonomske krize, međutim, naši evropski prijatelji moraće razumeti da mi neke troškove jednostavno treba da smanjimo. Jednostrana primena SSP još uvek nije zvaničan zahtev EU, već samo rezulat srpskog evroentuzijazma "preko granica dužnosti". Zato će naši evropski prijatelji svakako razumeti da ukidanje jednostane primene SSP nije posledica manjka evroentuzijazma u Srba, već manjka novca u državnoj kasi.

Naravno, zamisliti Cvetkovićevu vladu kako suspenduje odluku o jednostranoj primeni SSP isto je što i zamisliti hodžu kako se krsti u crkvi. Ipak, ono što čudi jeste mlako držanje opozicije po ovom pitanju. Ona neprestano najavljuju povezivanje kroz zajedničke akcije, ali od tih akcija, nekako, još uvek nema ni traga ni glasa. Zašto se opozicija oko ovog pitanja ne bi složila i zajednički nastupila? Zar ovo nije minimalni pokazatelj ozbiljnosti i odgovornosti opozicije, ono što bi čak i najlojalnija opozicija u svakoj drugoj zemlji uradila u parlametu? Ali, naša opozicija se, kako stvari trenutno stoje, radije zabavlja lokalnim izborima, nego što se zanima za nacionalne teme. Ona će, izgleda, tim temama početi da se bavi tek pred nacionalne izbore, 2011. godine. Dotle Srbija možda i dobije "beli šengen". Ali, ne dobije li dotle Srbija pravu opoziciju, cena tog "uspeha" biće daleko veća od onih 200 miliona evra, koliko ćemo dotad potrošiti na budžetsko dotiranje jedne nacionalne ludosti.

[1] http://www.danas.rs/vesti/politika/odlucuju_ministri_pravde_i_policije_ali_ne_uskoro_.56.html?news_id=162504