Koalicija na obećanjima

Kakvi su izgledi vlade Cvetković–Dačić? Koliko ona može da bude stabilna i koje su glavne opasnosti po nju?

Vladu čini savez deset stranaka. Srbija je znala i za brojnije vladajuće koalicije. Ali, ni sa ovom neće biti lako upravljati. Male stranke su pokazale veliku glad za resursima. Demokratska stranka, kao partija-hegemon u koaliciji, učinila je neophodne ustupke. No, ti ustupci će se isplatiti. Naime, ako su manjinski partneri zadovoljni svojim parčetom vlasti neće se previše opirati politici koju u vladi vodi hegemona stranka. Zašto bi rizikovali svoja lepa ministarstva za isterivanje političkih načela?

Međutim, zadovoljavajući apetite manjih saveznika, DS je došao u položaj da teško može da ispuni očekivanja sopstvenih kadrova. To je i razlog ulaska u „bitku za Beograd”. Beograd je dovoljno bogat da bi se sa njim lepo mogla namiriti i elita iz DS. Tada bi svako imao toliko da bi nerado želeo novo mešanje karata (izbore). To bi čitavoj koaliciji dalo unutrašnju čvrstinu.

Uz to, ako bi se na nivou grada pokvario dogovor SPS i SRS–DSS, narodnjaci i radikali više ne bi imali razloga da štede prvake SPS-a. Verovatno bi ih proglasili za verolomnike. To znači da lideri SPS-a ne bi mogli previše da zatežu odnose u vladi. Niko ih ne bi čekao na drugoj strani sa kim bi mogli da prave vladu. Pošto ni na izborima ne bi bolje prošli, jasno je da bi i njihova lojalnost porasla.

Dodatnu stabilnost vladi verovatno će davati i oni koji su učestvovali u njenom pravljenju. Za ovu vladu kažu da je dete dvojice ambasadora i trojice tajkuna. Šta god da je tačno, oni koji su je pravili koristiće svoj uticaj i da bi je sačuvali. Ona mora da potraje dokle god obezbeđuje odgovarajuće interese u Srbiji.

Ti interesi su, barem što se ambasadora tiče, smirivanje kosovske krize i ograničenje ruskog uticaja. Upravo u ovim pitanjima vlada i njena hegemona stranka izgleda da će morati da vraćaju izvesne dugove napravljene u obe izborne kampanje (predsedničkoj i za parlamentarne izbore). Administracije iz Vašingtona i Brisela svakako nisu davale svoju podršku zbog nečijih lepih očiju. One su to činile da bi u Srbiji dobili partnera koji neće smetati – kao Koštunica od sredine 2007. Brzi povratak naših povučenih ambasadora u SAD i EU i mekša retorika po pitanju Euleksa i NATO-a biće, verovatno, prvi znak te nove „nesmetajuće” politike. Uz to, verovatno će se preispitati i neki poslovi sa Rusima i povući neka data obećanja. Tek toliko da se svako vrati na pređašnju meru uticaja.

Zauzvrat će ova vlada verovatno očekivati ekonomsku pomoć zapadnih prijatelja u vidu kredita, investicija i korišćenja dodatnih fondova. Pitanje je, međutim, da li će takva očekivanja naići na dovoljno sluha. Do sada su evroreformisti obezbeđivali dodatnu podršku EU i SAD služeći se pretnjom radikalima kao realnom političkom alternativom. Čak je i Koštunica povremeno uspevao da dobije poneki ustupak preteći „radikalskim strašilom”. Ali, radikali, skupa sa narodnjacima, teško da za većinu zapadnih ambasadora mogu više da igraju tu ulogu. Radikali su izgubili predsedničke i parlamentarne izbore na vrhuncu kosovske krize, u najbolnijem trenutku po Srbe. To znači da je vrhunac opasnosti od njih ipak na neki način prošao. Zašto bi se onda Brisel i Vašington trudili i ulagali dodatne napore da pomognu Srbiji? Otuda, bilo kakva naročita pomoć Srbiji pre bi trebalo da bude čudo, nego pravilo.

Stvaranje ove vlade bilo je praćeno izjavama o nacionalnom pomirenju i socijalnoj odgovornosti. Ipak, ushićenje što se uspelo u političkom kombinovanju i što se preuzela vlast često proizvodi nadmenost, pa i osionost. Dovoljno je videti snimke iz skupštinskih holova pa shvatiti koliko su naši novi lideri „ushićeni”. U tom ushićenju lako se mogu počiniti ozbiljne greške. Mogu se stvoriti novi politički neprijatelji, može se dodatno iritirati javnost. Oblast medija može biti prva na udaru. Ali, i tužilaštvo, policija, obrazovanje i kultura takođe su rizični domeni za ispoljavanje novostečene moći.

No, savlada li ovo „ushićenje” i ne počini li ozbiljnije greške do kraja godine, ova vlada može potrajati. Njen glavni kamen spoticanja, njeno „Kosovo” koje je slomilo drugu Koštuničinu vladu, biće ekonomija. Isuviše se toga u kampanji obećavalo da bi se tako lako ispunilo: i 200.000 novih radnih mesta, i tri milijardi evra stranih investicija godišnje, i nove „Fijatove” i „Mercedesove fabrike”, i novi ruski gasovod, i povećanje penzija... Sa uzdrmanom svetskom i evropskom privredom iza sebe, ovako velika obećanja neće biti lako ostvariti.

To može stvoriti mnogo novih razočaranja. Nova razočaranja mogu proizvesti novo političko nezadovoljstvo. A ono će ojačati opoziciju. Radikali i narodnjaci mogu dobiti još jednu šansu. I bilo bi više nego neobično da je ni ovoga puta ne iskoriste.