Kišjuhas kao natčovek - krstaš u ratu protiv "srpskog nacionalizma" i neoliberal pod maskom levičara

Aleksej Kišjuhas je, nedavno, u svom novinskom stupcu, napravio kraći spisak „kreatura koje huškaju na rat i mržnju, kosovojesrbijaše, ruskokolonaše i udobno žive od toga“. Dok su ga ostali prozvani ignorisali, dvojica od nabrojanih su se pobunila.

Drugi je bio Ratko Dmitrović, koji je za Kišjuhasa, isto na tviteru, napisao da je „šovinista, antisrbin, psihopata, srbofob, mentalni drkadžija i ustašoid“. 

Ćirjakovićevi tvitovi su prećutani – izgleda da je procenjeno kako je s njim završen posao. Ali se, kao po komandi, digla kuka i motika zbog Dmitrovićeve tviter objave.

Agencija Beta emitovala je vest „DS osudio napad Dmitrovića na Kišjuhasa“. U njoj se prenosi saoštenje GO DS u NS: „Nasrtaj Dmitrovića putem društvene mreže Tviter, u kojem je poznatog novosadskog sociologa i univerzitetskog predavača nazvao psihopatom, ustašoidom, srbofom i drugim pogrdnim izrazima, predstavlja očigledan slučaj govora mržnje u javnom prostoru zbog kojeg bi morale da reaguju i sudske vlasti koje su dužne da pokrenu zakonom predviđen postupak protiv Dmitrovića. (…) Pridružujemo se zahtevima da Dmitrović zbog svog šovinističkog ispada bude osuđen i u sudskim institucijama u skladu sa zakonima ove zemlje“ (preneli Danas, Novi magazin i Autonomija.info).

Beta je objavila i saopštenje „Građanske Vojvodine“, koalicije desetak NVO (od Gruhonjićevog NDNV do Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji), a koja je osudila „poruke režimskih portparola i osvedočenih ratnih huškača“, izrazivši punu podršku Kišjuhasu, jer se „dosledno, godinama, iz nedelje u nedelju obračunava s nacionalistima (…) koji nam zagorčavaju život već više od 30 godina“ (preneli Danas i Espreso).

I LSV je obnarodovao da „zbog huškačkih i rasističkih pokliča (Dmitrovića), pretnji i neskrivenog govora mržnje, zahteva od tužilaštva da reaguje i sankcioniše takvo delovanje u javnom prostoru“. U saopštenju, koje je potpisao član Predsedništva LSV Milivoj Bešlin, stoji da „ukoliko Kišjuhasu, zbog otvorenih pretnji i poziva na linč bude ugrožena bezbednost, LSV će pronaći načina da zaštiti njega kao i druge slobodnomisleće pojedince. Fašizam neće pobediti, a nesumnjivo će dobiti odgovor kakav zaslužuje“.

 Danas, za koji smo videli da nije hteo da objavi čak ni čitateljski komentar Ćirjakovića, posvećuje članak „Dmitrovićevom obrušavanju na Kišjuhasa“, u kome, između ostalog, čitamo i izjavu Dinka Gruhonjića, da je Dmitrovićev tvit „mogućnost vraćanja zloglasnih zakona iz vremena Miloševića“ (prenela Cenzolovka).

Ličnu podršku Kišjuhasu dali su i Bojan Pajtić, Bora Novaković, Vesna Pešić, Mia David, Svjetlana Rašić, Jovana Gligorijević, Ivana Konstantinović, Nevena Bojičić, Biljana Lukić, Suzana Trninić, Biljana (Dabar) Stojković, Uroš Siljanović, Nikola Krstić i druge važne ličnosti građanske Srbije.

Tako se još jednom, kao i u slučaju Ćirjakovića (ovde i ovde), pokazao hotentotski moral naših građanista: dobro je kada mi uredno, „iz nedelje u nedelju“, ljude nazivamo „nacionalistima“, „huškačima“, „šovinistima“, „ruskokolonašima“ i „homofobima“; a zlo je kada nas neko, recimo na tviteru, nazove „građanistima“, „autošovinistima“, „slučajnim Srbima“, „srbofobima“ ili „kompardorskim petokolonašima“; za prvo se postaje „ugledni sociolog i univerzitetski profesor“, a za drugo se odstranjuje iz nastave i priziva se „tužilaštvo i sud“ da se za verbalni delikt pošalje u zatvor.

 Podstaknut ovakvim licemerjem – ali i žalosnom činjenicom da i moj kolega i, kako proizlazi iz onog što piše, veliki frajer, nije propustio da i on malo ne iscipelari čoveka koji ionako već leži na zemlji – odlučio sam da pažljivije pogledam kako se to Kišjuhas „već deceniju, iz nedelje u nedelju, obračunava sa srpskim nacionalistima koji nam zagorčavaju život“. 

* * *

Već sam pisao o dosadnom i birokratizovanom jeziku „druge Srbije“, sastavljenom od beskrajnog niza fraza (o čemu sam napravio i tablicu). 

I kod Kišjuhasa, delom, nailazimo na takvo fraziranje: „Memorandum SANU je anahroni, reakcionarni i kontrarevolucionarni tekst koji nastupa sa pozicije srpskog nacionalizma. On osporava AVNOJ, dovodi u pitanje ulogu i značaj Komunističke partije Srbije, kao što odbacuje i vladajući jugoslovenski Ustav“… 

Bla, bla, bla… Kao kod Gruhonjića ili Čongradinke, i muve crkavaju od dosade dok ne dočekaju kraj fraze. 

Predložio bih, zbog dinamike, da se makar uvedu skraćenice kako bi se ubrzalo fraziranje. Recimo: 

vesrpnac – velikosrpski nacionalizam;

uzlopod – udruženi zločinački poduhvat;

mizlorež – Miloševićev zločinački režim;

pradžam – pravoslavna džamahirija;

genusreb – genocid u Srebrenici;

povamfaš – povampireni fašizam, itd…

Rečenice bi odmah bile kraće: „Srbija je danas između pradžama i povamfaša, kao u vreme mizloreža, kada je vestrpnacovski uzlopod proizveo čudovišni genusreb“.

Time bismo se približili idealu „patkogovora“ (duckspeak) iz Orveleove 1984. Reč je o korišćenju glasnih žica bez upotrebe mozga. 

Patkogovoriti „značilo je govoriti blebetavo, načinom koji je istovremeno bio staccato i monoton. Član Partije koji se nađe u situaciji da treba da iznese sud o nekom pitanju politike ili etike morao je biti u stanju da izbacuje pravilna mišljenja isto onako automatski kao što mitraljez izbacuje metke” (ovde, str. 148).

No, Kušjuhas se trudi da ne bude tek samo dvaputviše dobar patkogovoritelj (v. str. 149), poput Dinka ili Snežane. On zadati monotoni diskurs pokušava da učini privlačnijim služeći se modelom prolokljuka (prolefeed; 148). 

Prolokljuk, naime, kaže da mase lakše gutaju ideologiju ako im se ona servira uz zabavu što niže vrste. Zato Kišjuhas svoje tekstove filuje pornografskim metaforama, očekujući da će tako ideološki sadržaj učiniti prihvatljivijim, a sebe modernijim (a i većim frajerom).

Kušjuhas od seksualnih slika najčešće koristi izraz vlažno sanjati. Tako čitamo da su „ideolozi Memoranduma vlažno sanjali razvijanje (Srbije) u širinu“, da srpski nacionalisti „vlažno sanjaju o erektivnom usponu desnice“ ili da „vlažno sanjaju propast Zapada“, da naši „muški birači vlažno sanjaju Vladimira Putina“ (isto i ovde), tu su i „vlažni nacionalistički snovi o `Velikoj Srbiji`“, zatim, „kolektivno se sanjaju vlažni snovi o izlasku na more“, „crtaju se nove granice ili vlažno sanja o njima“… I tako gotovo u svakom tekstu.

Po Kišjuhasu, zapravo, srpski nacionalisti (i njima slični) imaju „vlažne snove“ zato što su narajcani (ovde, ovde, ovde ili ovde) i imaju „hronično nepražnjene mošnice“. 

Ovaj sociolog, naime ima teoriju po kojoj je „bolest nepražnjenih mošnica u korenu svih naših nacionalizama i fašizama“. Jer, što je „manje muškaraca nepražnjenih mošnica“ to je, po našem mudrom Alekseju, automatski i „manje rata“. Srpski nacionalisti, međutim, imaju taj problem da im je „disfunkcionalna muškost u gaćama“, zbog čega oni „radije jebu majke `ustašama`, `balijama` i `šiptarima` umesto (da jebu) svoje žene i devojke“. Stoga su svi oni tek „jarosni bednici nepražnjenih mošnica“, a „srpski junak nepražnjenih mošnica“ sigurna pretpostavka za ubistvo. 

Mošnice su uopšte, za Kišjuhasa, način na koji se prolima (počev od čitalaca lista Danas) može zgodno objasniti celokupna politika. Režim Borisa Tadića, recimo, po Kišjuhasu, imao je „mošnice malog obima i skromnog sadržaja“. Glavni problem s ovakvom analitikom jeste da morate imati znanje o velikim i malim mošnicama, kao i o njihovom različitom sadržaju. Tek onda možete, znajući parametre, da rangirate političke režime. Nisam siguran da je to znanje toliko rašireno i blisko, kako misli Kišjuhas. 

Kišjuhas voli da koristi i neke druge seksualne (ili prosto vulgarne) slike. Srpski nacionalisti, recimo, iako i sami imaju „nepražnjenjene mošnice“, pokušavaju da i druge Srbe „narajcaju“, tako što im „miluju ganglije“. „Kosovski apelaši, akademici i ostali popovi“, ne bi li odbranili Kosmet, „posoljenih guzica rastrčali su se po tribinama i Jutjubovima“, a i „svršavaju na našu hroničnu zaostalost“, dok „kao krava balegu rasipaju svoje odurne geopolitike“. Srpske birokrate bi „i da stisnu i da prdnu“, a da je Kosovo sastavni deo Srbije, istina je, po Kišjuhasu, taman toliko koliko i „da se pri dnu duge tucaju jednorozi“. Srpske nacoše, jednostavno, treba rasterati „kao mačke sa jebišta“, i tako dalje…

Ono što je, međutim, kod Kušjuhasa fascinantno nije samo seksualizovanje jezika političke (društvene) analize, već i neprestano nabacivanje „teorije“ da su u osnovi ideoloških stanovišta koje kritikuje, a pre svega srpskog nacionalizma, „seksualne frustracije“. Kišjuhas, izgleda, sasvim ozbiljno veruje da je radikalnost pojedinih „desnih“ političkih stanovišta direktan izraz seksualne disfunckije ili neurednog seksualnog života. Zbog toga su, recimo, fašisti „ljudi sa mikropenisima i hronično nepražnjenim mošnicama“.

I po ovome se Kišjuhas izdvaja od većine naših građanističkih analitičara, za koje je „nacionalizam apsolutno zlo, zlo po sebi, što onda ne zahteva dalje objašnjenje – on je krajnji eksplanans“. 

Toga, istina, ima i kod samog Kušjuhasa. Kada ga je, recimo, neka studentkinja na času upitala kako objašnjava to što, o užasa, u Srbiji ima mladih ljudi koji, zamislite strahote, poste, Kišjuhas je to objasnio „kleronacionalističkim društvenim kontekstom“, koji je, eto, učinio da u Srbiji čak i pojedini mladići i devojke „izbegavaju meso i `mrs` zbog nekih arbitrarnih datuma u crkvenom kalendaru“ (naopako, da Crkva sama, arbitrarno, u kalendaru odredi kada se posti?; umesto da pita, valjda, CK Građanske Srbije…). 

Uveren sam da bi potvrda ove Kišjuhasove teorije odjeknula u svetu nauke. Tako bi se i srpska sociologija, konačno, uvrstila u prave, sociološke velesile. A i sam Aleksej bi se, zasluženo, uzdigao u gorostasa svetske društvene nauke

No, vidimo da kod Kišjuhasa ipak postoji napor da se ne ostane na nivou banalnih objašnjenja svega zlog preko svođenja na „srpski nacionalizam“. On hoće da napravi korak dalje, te otuda i ulazi u sociobiološka objašnjenja srpske politike preko seksa, tačnije, preko: 1. veličine penisa, 2. njegove erektivne funkcije i 3. učestalosti snošaja.

Ova teorija je, priznajem, zanimljiva, i – ako nije tek deo tipične kulture lupetanja – voleo bih da podstaknem kolegu Kišjuhasa da svoju hipotezu: „Srpski nacionalisti imaju manji penis, slabiju erekciju i manje snošaja od srpskih građanista“ (nenacionalista, ili kakogod) proveri u jednom empirijskom istraživanju. 

Što da ne? Uveren sam da bi potvrda ove Kišjuhasove teorije odjeknula u svetu nauke. Tako bi se i srpska sociologija, konačno, uvrstila u prave, sociološke velesile. A i sam Aleksej bi se, zasluženo, uzdigao u gorostasa svetske društvene nauke.

* * *

Kišjuhas, doista, već deset godina, iz nedelje u nedelju, piše najčešće o srpskom nacionalizmu. Čak i kad priča o nečem drugom, on mora da završi poukom za Srbiju, u kojoj je glavni negativac, naravno – „srpski nacionalizam“.

Uzmimo, na primer njegov pretposlednji članak. On je posvećen obeležavanju primirja 1918. Pošto je podsetio na zbivanja u Evropi posle Velikog rata, Kišjuhas tekst završava upozorenjem da današnja Srbija neodoljivo podseća na vajmarsku Nemačku, te da ako se Srbija odmah iskreno ne pomiri s teritorijalnim gubicima i ne prihvati krivicu za rat i zločine, sledi joj – fašizam.

Istu temu – primirje 1918, s potpuno istom retoričkom strukturom (uz, oba puta, obavezne „vlažne snove o `Velikoj Srbiji`“), Kišjuhas je imao i godinu dana ranije. I, pogađate, opet je članak završen negativnim primerom Srbije. Tu je objašnjeno kako, dok je Evropa prihvatila pacifistički pogled na Veliki rat, samo mi – umesto primirja – slavimo ratnu pobedu. Evo, recimo, „u Novom Sadu se podiže staromodni, anahroni i kičoliki spomenik kralju Petru I Karađorđeviću, od čitavih 10 metara, na konju, u ratnoj uniformi, s pratećom ćirilicom (užas! – S. A) i na Trgu republike“. „Umesto pijeteta prema svim žrtvama“, upozorava Kišjuhas, Srbi bi „da i dalje drobe o `nama` i `njima`, o svojim nacionalnim pobedama, herojstvu, ponosu, časti, nepravdama i frustracijama“. Fuj!

Za deset godina Kišjuhas je napisao preko petsto članaka. I gotovo uvek poenta je bila: koliko je samo retrogradna Srbija i grozan srpski nacionalizam

Naizgled, može da začudi ovakva opsednutost tek jednom temom i samo jednim fenomenom. Za deset godina Kišjuhas je napisao preko petsto članaka. I gotovo uvek poenta je bila: koliko je samo retrogradna Srbija i grozan srpski nacionalizam. 

Znamo da Kišjuhas sebe vidi kao levičara (pristašu „demokratskog socijalizma“), antifašistu i poštovaoca partizanske (NOB) tradicije. Čudno je, međutim, da u tih petsto puta ovakav profil komentatora nije našao za shodno da nešto napiše i o drugim temama, zanimljivim upravo za jednog „socijalistu“, „kolumnistu, sociologa i antifašistu“. 

Nije li od srpskog nacionalizma, recimo, možda ipak nešto malo veći problem, pa i za ove naše prostore, američki militarizam i imperijalizam? Logično je pitanje – zašto se naš levičar, na primer, nije nijednom od petsto puta prevario pa da upozna čitaoce lista Danas sa zanimljivim i rečitim podatkom: da postoje 823 američke vojne baze u svetu (van SAD), od čega samo u Nemačkoj 287, u Japanu 130 i u Južnoj Koreji 106? Istinskom levičaru taj podatak mnogo govori – ali , o tome ništa? 

Zašto se naš sociolog, takođe, nijednom od petsto puta nije prevario pa da nešto ne napiše i o tome kako je kompanija Dik Čejnija profitirala na „izgradnji“ bombardovanog Iraka; da su firme Veslija Klarka i Medlin Olbrajt razvile unosne biznise na bombardovanom Kosovu; da je Kondoliza Rajs bila višegodišnji član UO Ševrona koji posluje s miroljubivom i demokratskom Saudijskom Arabijom; da su Bajdenovi uzeli gas u Ukrajini, te da sve to možda govori o nekakvom dugotrajnom spoju brutalnog imperijalizma i velikog, globalnog biznisa (transnacionalnog kapitalizma)? 

Kako je moguće, možemo se zapitati, da „demokratski socijalista“ Kišjuhas nije dosad primetio, a onda nije o tome ni obavestio čitaoce lista Danas, da je američki imperijalizam, kao batina globalnog turbokapitalizma, sistematski nastojao da uništi upravo one arapske zemlje (zemlje, dakle, ne samo režime) koje su imale elemente socijalističke redistribucije, poput Iraka, Libije ili Sirije – dok su im glavni saveznici bili feudalne plutokratije, poput S. Arabije, Emirata ili Bahreina? Ili, kako socijalista Kišjuhas nije dosad ništa napisao za publiku lista Danas o tome kako taj isti imperijalizam u Latinskoj Americi brutalno obara svaki levičarski režim koji pokuša da uvede samo malo više socijalne pravde? 

No dobro, možda socijalista Kišjuhas radije bira da piše o domaćim temama. Ali, zar nije onda izazovno za njega da kaže šta on misli o tvrdnjama nekih naših mlađih pripadnika levice, da je „aktuelni istorijski i svetski položaj u kome se nalazi Srbija“ takav da je „to položaj neokolonije EU i NATO pakta?“. Zar nije ta teza vredna makar jednog od petstotina Kišjuhasovih komentara?

Zašto se, takođe, naš „demokratski socijalista“ ne prevari pa da čitaocima lista Danas pokuša da objasni, ako već voli da piše o Kosovu kao izvoru srpskih problema, da će svako društvo koje olako daje važan deo svoje državne teritorije isto tako olako da dozvoli i svakojakom belosvetskom kapitalističkom ološu da eksploatiše taj isti narod? Zar nije to stanovište doslednog levičara? 

I zašto se, isto tako, naš branilac partizanske tradicije is prevari pa da, recimo, čitaoce lista Danas podseti da se rat Vojske Jugoslavije protiv NATO 1999, može videti i kao nastavak najboljih tekovina partizana koji su svoju zemlju branili od višestruko jačeg agresora, ali i najboljih tradicija vojne doktrine JNA?

Ili, zašto se Kišjuhas, u skladu s levičarskom devizom da se prvenstveno valja boriti protiv sopstvenog nacionalizma (Kišjuhas: „prokleto je teško suočiti se s etničkim zločinima sopstvenog naroda“), ne usudi da, umesto Srebrenice, za primer etnički motivisanog pokolja, recimo, uzme genocid koji su Ukrajinci izvršili nad Poljacima, u Voliniji 1943. (ovde i ovde)?

Ima li u tim istrebljivačko-pljačkaškim pohodima, za današnjeg „demokratskog socijalistu“, možda i izvesne dublje logike koja je, opet, ne slučajno, vezana za dugotrajne strukture koje su u 19. i 20. veku iznedrile kolonijalizam i imperijalizam? I šta te strukture proizvode u 21. veku?

A ako se Kišjuhas, pak, u toj meri „emancipovao“ da je zbilja već postao samo Jugosloven-EUropljanin…, zar ne bi lepo bilo da svojoj publici, bar jednom u petsto puta, nešto kaže i o ranijim genocidima čiji su akteri bili upravo zapadni Evropljani? 

Ima li u tim istrebljivačko-pljačkaškim pohodima, za današnjeg „demokratskog socijalistu“, možda i izvesne dublje logike koja je, opet, ne slučajno, vezana za dugotrajne strukture koje su u 19. i 20. veku iznedrile kolonijalizam i imperijalizam? I šta te strukture proizvode u 21. veku? Zar nije to baš lepa tema za sociologa-socijalistu?

Međutim, već i iz ovoga što je do sada rečeno jasno je da kod Kišjuhasa – ako izuzmemo hvaljenje „militantnim antifašizmom“ (o tome ispod) i koketovanje s partizanskom tradicijom – zapravo i nema ničeg istinski levičarskog. Jer, neko ko može da napiše da „ljudima samo treba podariti više slobode mišljenja, izražavanja, ponašanja, izbora, trgovine i seksa“, a naspram čega „u Srbiji se još uvek aktivno žive i 1918, i 1968. godina, u blesavom amalgamu reakcionarnog etnonacionalizma i `seljačkog staljinizma`“ – u osnovi i nije levičar, već tek autokolonijalni neoliberal.

Naime, samo za tu političku poziciju, klasični levičarski zahtevi iz 1968. za punom narodnom suverenošću – koja uključuje i puni kapacitet da se, u skladu s načelima socijalne pravde, vrši redistribucija imovine i dohotka – mogu biti „seljački staljinizam“. I samo za neoliberala, sve što ljudima treba jeste ne manje eksploatacije i poniženja na poslu, već tek nešto više „slobode ponašanja, trgovine i seksa“. 

* * *

No, nigde se više ne otkriva koja je tačno politička pozicija Kišjuhasa nego u njegovoj borbi protiv srpskog „antiamerikanizma“, kao i u njegovom iskrenom čuđenju zašto se u Srbiji ne prodaju (i ne nose) majice „s likom Baraka Obame“. 

Za Kišjuhasa ne postoji antisrbizam, ni antibalkanizam, ni saidovski orijentalizam, niti bilo kakvo drugo prepoznavanje fenomena negativnih etničkih ili kulturnih stereotipa u hegemonom zapadocentričnom narativu (a o autošovinizmu i antirusizmu i da ne govorimo). Ali zato antiamerikanizma imamo napretek. 

Tako nam Kišjuhas objašnjava da su „upravo antizapadnjaštvo, antiamerikanizam i antimodernost sveprisutni u ovom (srpskom – S. A) društvu“, da se „iza antiglobalizma zabrinutog za nekakav lokalni identitet i belosvetski diverzitet (?!) najčešće kriju priprosti antiamerikanizam i čistokrvna uskogrudost“, da je kritički odnos prema Obami često samo izraz „hroničnog antiamerikanizma ili akutnog rasizma“, da je Mekdonalds „simbol kosmopolitske želje za pripadanjem planeti prošaranoj Mekdonaldsima i ostalim lancima ne-nacionalne hrane, a ne samo svojoj selendri“ – zbog čega je mnoga kritka ove korporacije tek „jeftini antiamerikanizam“, ubistvo na Zakintosu se objašnjava time da je „(srpski) nacionalizam, tradicionalno zadojen antiamerikanizmom“, jer je danas u Srbiji „Amerika dežurna babaroga“, zbog čega „osećamo vanumni prezir prema SAD, toj najstarijoj nezavisnoj republici na kugli zemaljskoj“, da se ovde „antiameričko drvlje i kamenje najčešće rasipa unaokolo kao što krava rasipa balegu“, zbog čega smo opterećeni „virulentnim antiamerikanizmom“, i tako dalje, i tako dalje…

Ovolika borba sa antiamerikanizmom sasvim pristaje jednom neoliberalu. Ali, prilično je neobična za nekog ko sebe neprestano predstavlja kao levičara. 

Takođe Obama – kao srpski idol? Pitam se, šta tačno treba da imate u glavi da Srbima možete da preporučite da nose Obamu na grudima? 

Bio je „šef države koji je ratovao duže od bilo kog drugog predsednika SAD“, povećao je „broj specijalnih vojnih operacija“ u odnosu na svog prethodnika Buša „za 130%“, „udesetostručio je napade dronovima“ – zbog čega je na druge zemlje, samo u 2016, lansirana ili bačena 26.171 eksplozivna naprava, ili tri na sat!

Kišjuhas čitavu jednu kolumnu posvećuje apologiji Obame, kao „velikom državniku nezapamćenog kalibra“ (!?). On navodi 45 njegovih uspeha, od kojih se neki tiču ubrzanja američke ekonomije i smanjenja nezaposlenosti, dok se drugi odnose na ubrzanje američke kulture: „zabranio je diskriminaciju homoseksualaca u američkoj vojsci“, „proširio definiciju `zločina iz mržnje` i na napade na gejeve“, „javno podržao legalizaciju gej brakova i ofarbao Belu kuću u boje dugine zastave nakon odluke Vrhovnog suda“, „održao govor u američkoj džamiji u ime odbrane verskih sloboda muslimana“, „dozvolio da za njegovog mandata čak 14 američkih saveznih država legalizuje marihuanu“, „preko sajta Bele kuće delio svoju muzičku plejlistu“, „zbijao je odlične šale, cugao pivo, pravio selfije, razvaljivao tviter… bio je, naprosto – kul. Jer, Obama nije neko ko se seksa, Obama jebe“! 

Neobično je da se Kišjuhas u svom laudaciju Obami, iz 2017, nije osvrnuo na neka druga Obamina „jebanja“ – poput onih, navedenih godinu pre njegove kolumne, u Gardijanu (2016): bio je „šef države koji je ratovao duže od bilo kog drugog predsednika SAD“, povećao je „broj specijalnih vojnih operacija“ u odnosu na svog prethodnika Buša „za 130%“, „udesetostručio je napade dronovima“ – zbog čega je na druge zemlje, samo u 2016, lansirana ili bačena 26.171 eksplozivna naprava, ili tri na sat!

Obama je, takođe, proglasio sve vojno sposobne muškarce na neprijateljskoj teritoriji za „legitimne mete“, ali i dalje je 90% žrtava vazdušnih napada SAD pripadalo „nenameravanim ciljevima“ („90 percent of the people killed in airstrikes were not the intended targets“) – činili su ih, dakle, žene, deca i starci. „Naredio je proizvodnju nuklearnih glava više od svih predsednika od kraja hladnog rata“ i „predvodio sedam ratova Amerike, više nego bilo koji njegov prethodnik“. Odgovoran je i za „katastrofalno uništenje Libije“, „napad na Jemen“, „početak novog hladnog rata s Rusijom“, „opsenarsku retoriku o `upotrebljivom` nuklearnom oružju“ i za mnogo toga još. 

Možda je Obama bio dobar za Amerikance – o tome, pre svega, neka sude Amerikanci i njihovi istoričari. Ali, izvan SAD? Obama je bio vrhovni zapovednik imperijalne vojne mašinerije koja je nastavila sa agresijama i zločinima – sve u šesnaest. I da Srbn sliku takvog „jebača“ nose na svojim majicama? 

Kišjuhas je, posebno s krstaškim pohodom na srpski antiamerikanizam i s idejom da Srbi treba da stave sliku Obame na grudi, samo pokazao u kom smislu i u kom kontekstu je on levičar. Kišjuhas je levičar taman koliko i Hilari Klinton. I pravo je čudo, odista, da naš „ugledni kolumnista lista Danas“ nije Srbima prepoporučio da nose majice s likom i ove američke državnice nezapamćenog kalibra. 

Budući da deluje u srpskim prilikama, Kišjuhas je svoju autokolonijalnu neolib poziciju – a ne bi li se ipak nekako prikazao levičarom – zaogrnuo tpičnim zaposednutim simbolima: partizanskom petokrakom, slikom Koče Popovića i parolom „smrt fašizmu“. No, ispod te kulise, ispod jedne poze, on ostaje samo predstavnik naše pseudo-levice, koju sam već opisao kao „slivenu s atlantističkim strukturama, impregniranu atlantističkom srednjoklasnom ideologijom i nesposobnu da razlikuje veće i manje opasnosti (pa joj je glavni neprijatelj `nacionalizam`, a ne transnacionalne kapitalističke strukture)“.

Upravo takva levica u Srbiji, a sasvim u skladu s logikom atlantističkog predatorstva, kidnapovala je glavne simbole tradicije i ideologije dvadesetovekovnog socijalizma, postavši ili useful idiot of a colonial rule, ili – poput kolumniste lista Danas – agitpropovski deo opslužujuće inteligencije. 

Po sredi je, naime, privilegovana grupa koja zauzima institucionalizovane lokacije za uživanje sistemske rente, a zauzvrat predano radi na zamućivanju javnog mnenja, zamagljivanju razlika između bitnog i nebitnog, te ometanju, odvraćanju i preusmeravanju pažnje kritičkog mišljenja na drugostepene ili čak lažne probleme. Reč je o neprestanoj samomarginalizaciji i autoviktimizaciji 

stanovništva kolonije,  kako bi se sprečila mogućnost bilo kakve istinske promene ili suštinske emancipacije.

* * *

glavni problem s našom atlantističkom levicom nije samo zamućivanje javnog mnenja i viktimizacija običnih ljudi kako bi bili pokorniji, već kidnapovanje antifašizma i njegova upotreba kao batine za zastrašivanje svih koji se aktivno bune protiv poretka

Ipak, glavni problem s našom atlantističkom levicom nije samo zamućivanje javnog mnenja i viktimizacija običnih ljudi kako bi bili pokorniji, već kidnapovanje antifašizma i njegova upotreba kao batine za zastrašivanje svih koji se aktivno bune protiv poretka. 

Mehanizam ove retoričke manipulacije odavno je opisao Stivenson: 

1) u prvom koraku, utvrdi se pozitivan ili negativan emocionalni sadržaj nekog pojma i naglase političke konsekvence koje iz njega proizlaze; 

2) u drugom koraku se, stipulativnom definicijom, promeni deskriptivni sadržaj tog pojma, odnosno izvrši se njegovo redefinisanje; 

3) konačno, u trećem koraku, pojam koji ima stari emocionalni sadržaj ali novi deskriptivni, primeni se na aktuelno političko pitanje, ili prosto na eliminisanje političkih rivala.

Ovaj mehanizam naširoko koriste naši „antifašisti“. 

Prvi korak je objašnjavanje publici da je fašizam takvo apsolutno zlo, da s fašistima nema dijaloga i nema milosti. Rajko Đurić: „S hitlerovskim nakotom nema dijaloga, jer za dijalog je potreban logos, um i razum… Dubina misli i širina duše naciste može se precizno izmeriti samo kuršumom“. Nikola Samardžić: „Antifašizam je jedina ideologija kojoj su nauka u prošlosti i racionalna moralna filozofija odobrile sva upotrebljiva sredstva“.

U sledećem koraku fašizam se redefiniše tako da on više ne označava tačno određenu vrstu ideologije, već se može primeniti na svakog ko vam se ne sviđa. Sreten Ugričić: „Pogledajmo sledeći niz: patriotizam – nacionalizam – šovinizam – nacizam. Pronađimo uljeza. Ovo je trik-pitanje, jer u ovom nizu nema uljeza. Svaki član niza povezan je s narednim u zakonitom sledu“. Rajko Đurić: „Fašisti i neonacisti nisu samo oni koji ispisuju kukaste krstove. Tu ima salonskog fašizma, misaonoga, tu su naše katedre, tu su naši pisci, novinari“. 

Sad samo treba nalepiti etiketu „fašista“ na onog čije mišljenje nam se ne dopada, i stvar je svršena. Tim metodom možete čak i jednog patrijarha Pavla proglasiti fašistom – a kamo li nekog drugog (i ja sam se takvih etiketa nadobijao). 

Proglašavanje nekoga fašistom služi da bi se on apsolutno diskvalifikovao, da bi se dikvalifikovao u totalitetu – kao neko ko time gubi sva prava, pa i samu ljudskost („s hitlerovskim nakotom nema dijaloga, …može se precizno izmeriti samo kuršumom“). Optužba za fašizam danas je, naime, tipičan totalni diskvalifikativ. Njime se poništava oponent ili suparnik u njegovom intelektualnom i građanskom totalitetu, on time gubi sve – i pravo, i ljudskost, i intelekt. 

Zato taj termin naši liberaši i lib-levičari koriste kako bi oklevetali, stigmatizovali, i ućutkali protivnika – pogotovo onog koji se čini superioran u raspravi. Ali, „fašista” je, istovremeno, i verbalna omča oko vrata koja, kad se jednom stavi, ne samo da se teško skida, već uvek može da se pretvori u pravu omču. Naročito u zemlji u kojoj građanski rat priželjkuju ne samo levičari (pisao sam o tome ovde), već i liberali (Nikola Samardžić: „Srbija nije imala svoj građanski rat, kao srećnije nacije, koji bi doprineo pojašnjenju osnovnih nedoumica“).

Aleksej Kišjuhas je jedan od namilitantnijih delatnika na ovom polju.

Kao prvo, on neprestano objašnjava da „fašizam jednostavno nisu samo nacisti koji marširaju i salutiraju po Nirnbergu u filmovima Leni Rifenštal; niti su to samo neonaci-skinhedi koji na koncertima salutiraju `zig hajl` kada ne maltretiraju Rome“. „Poenta fašizma nije u političkoj represiji, niti u diktaturi“.

Pa šta je onda fašizam? Kišjuhas ga „načelno“ definiše ovako: „Fašizam je politička ideologija koju čine sledeći sastojci: (1) iracionalizam, (2) militantni nacionalizam, (3) princip liderstva, (4) glorifikacija države i (5) antikomunizam. Svi oni uzeti zajedno, čine fašistički minimum, odnosno ideologiju fašizma“.

Primećujemo, odmah, da je Kišjuhas uobičajenu definiciju fašizma suzio, tako što je isključio jednu od njegovih najvažnijih sastojnica: uspostavljanje, ili težnja ka uspostavljanju, totalitarnog sistema. U fašizmu, naime, ne samo da nema stranačkog pluralizma, a opozicija je po zatvorima i logorima, već se uspostavlja (ili se teži uspostavljanju) totalne kontrole nad svim oblicima javnog i privatnog života – od medija i umetnosti, do privatnih razgovora. 

Ovo suženje u definisanju bilo je potrebno da bi se politički režimi koji nam se ne dopadaju lakše mogli proglasiti fašizmom. Recimo, režim Slobodana Miloševića.

Kišjuhas, naime, tvrdi da se „militaristička, rasistička i etničkočistačka politika Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića i Ratka Mladića prema Hrvatima, Bošnjacima i Albancima ne mogu (treba: ne može) interpretirati drugačije nego kao čisti i nepatvoreni – fašizam“.

Mi o Miloševiću i njegovoj politici možemo reći štošta lošeg. Ali, kazati da je Milošević bio fašista, ili da je vodio fašističku politiku može samo neko ko o društvenim naukama, ili o sociologiji, ne zna mnogo. 

Miloševićev režim je u literaturi različito određivan – od sultanizma do izbornog autoritarizma. Ali, da su njegov režim ili ideologija bili fašistički – o tome kod društvenih naučnika stvarno nema pomena. Osim ako u autoritete ne računamo kolumniste lista Danas, Snežanu Čongradin ili Nikolu Krstića.

Štaviše, naš sociolog zaboravlja kako je i sam definisao fašizam – posebno svoju napomenu o kumulativnosti svih pet uslova. Pa kako je moguće da je Milošević bio fašista, a ne ispunjava bar dva od pet merila – „antikomunizam“ i „iracionalizam“? 

Ali, da li je Milošević fašista ili ne, to bi bilo tek doktrinarno pitanje da Kišjuhas, u drugom koraku, u saučesnike fašizma ne utrpava gotovo sve Srbe. On, naime, tvrdi da se u Srbiji „devedesetih implicitno ili pak eksplicitno navijalo za to da oni (etnički zločini – S. A) budu počinjeni“. Tada su „građani Srbije bacali cveće na tenkove, a TV Dnevnik im je bio redovna terapija, `30 minuta mržnje` tokom kojih se uredno navijalo za `naše` – kao da je reč o nekakvom rijalitiju ili fudbalskoj utakmici“.

Obratite pažnju: reč je o „građanima Srbije“ kao takvima. Ne o pojedinicima ili grupama. U trećem koraku, Kišjuhas i od današnje populacije hoće da napravi nosioce (ili makar saučesnike) „srpskog fašizma“.

Recimo, srpski maturanti… Te „raspojasane i podivljale horde mladih ljudi“ koji – kako piše Kišjuhas u tekstu „Naši mali rasisti“ – „proslavljaju završetak srednje škole tako što srbuju, troprstaše i kosovojesrbijaše, planirajući `dogodinu u Prizrenu`“…

Kišjuhas u stupcu Uzbuna fašizma dalje objašnjava da fašisti u Srbiji nisu samo oni koji „briju glavu na nulu i nose martinke s belim pertlama“, a pri tome „drobe o rasi, Jevrejima i Romima“, već i oni koji „nose sportske trenerke i/ili odela i kravate“, a „umiveno laprdaju o migrantima, muslimanima i gejevima, o vaskolikom `zdravlju` osobe i nacije, te o tradicionalnim, hrišćanskim i porodičnim vrednostima i identitetima – šta god to značilo, a ne znači ništa“(!). 

Štaviše, preneražen je Kišjuhas, ti „ljudi u odelima“, koji „laprdaju o hrišćanskim vrednostima i identitetima“ – što je za Kišjuhasa ništa, pa zato te vrednosti i identiteti i moraju biti tretirani kao ništa – usuđuju se i da neke druge fine i progresivne ljude, kakav je očigledno i sam Kišjuhas, okarakterišu kao – „autošovinisti“. Fašizam!

I konačno, tu je i cilj čitave ove intelektualne akrobacije: „Zapitajmo se, može li etnonacionalna, teritorijalna, demografska, vrednosna i ideološka drama i kolektivna frustracija oko Kosova sa Metohijom predstavljati motiv za novu inkarnaciju srpskog fašizma?“.

Pa da! Svi ti „građani Srbije“ „u odelima ili trenerkama“, koji odbijaju da se slože s Kišjuhasom da je „Kosovo faktički nezavisno i da je to realnost“, nego i dalje misle da je Kosovo deo Srbije („kosovojesrbijaše“) – a pogotovo oni koji podignu tri prsta („troprstaše“) ili zapevaju o Kosovu („srbuju“) – svi oni, dakle, obnavljaju opasnost od „srpskog fašizma“, koji, podučava nas antifanti sociolog, „ostaje trajna opasnost i danas. Smrt fašizmu!“ – stoji na kraju teksta.

Kako posle ove opomene našeg strogog ali pravednog sociologa da mrdnete od straha ako ne želite da budete označeni kao fašista? Jer, Kišjuhas jasno poručuje „svima onima koji se gadljivo mršte nad antifašističkim nasiljem – prisetimo se da fašizam nije ni bio poražen i delegitimizovan nekakvom kulturom dijaloga“ ili pak „na izborima“. Fašizam je pobeđen „motkama, ciglama, kamenicama i odvaljenim retrovizorima“, kao i „pešadijom, granatama, tenkovima, avionima (…) i atomskim bombama, komada dva“. Pošto je, dakle, „fašizam poražen u ratu i borbi, a ne na izborima“, poruka „srpskom fašizmu“ je – „moramo se tući“.

Ali, pazite, tu još nije kraj! Kišjuhas daje i lični, kreativni doprinos našem „kuršum-antifašizmu“ – kome su, jel`te, „u borbi s fašizmom dopuštena sva sredstva“ („motke, cigle, kamenice, granate, tenkovi, avioni i atomske bombe“). Tako dobijamo već čuveni Kišjuhasov aksiom. On glasi: „Ne postoje žrtve antifašizma; sve (njegove) žrtve, pa i (desetine hiljada žena i dece) u Hirošimi, bile su (zapravo) žrtve fašizma“.

Kakva genijalnost! Dok dosadašnji zagovornici kuršum-antifanti aktivizma tvrde da mogu da rade šta hoće s „fašistima“, Kišjuhas uzme ovu dozvolu i, hokus-pokus-preparandus, proširi je na sve – uključiv i nevine ljude (civilno stanovništvo). Jer, po definiciji, za sve zločine „antifašista“ krivi su „fašisti“. 

A znate li kome je Kišjuhas odmah udelio titulu „antifašiste“ – a s time i dozvolu da radi šta hoće (jer, „ne postoje žrtve antifašizma; sve žrtve su žrtve fašizma“)? Naravno, najpre sebi, a onda – Dašku Milinoviću.

To vam je onaj dobričina koji na tviteru objavljuje sledeće: 

- „Pred kojom međunarodnim telom se može pokrenuti postupak za ukidanje Srbije i brisanje iste iz registra država?“;

- „Otvoreno prizivam građanski rat. Važno je samo da bude skroz u Srbiji. Da ne diramo druge svojom jadnošću više“; 

- „Recepti za sreću: u svakom trenutku morate imati uz sebe listu ljudi kojima ćete nauditi čim dođe do suspenzije pravnog poretka“; 

- (na konstataciju da je „7. jula 1941. godine Srbin pucao u Srbina“) „Misliš onako kako bih i ja u tebe? I jedva čekam prvu priliku, pička ti mrtva materina fašistička!“ 

- (ženi koja se žalila zbog poratnih komunističkih streljanja) „Mrtve ti jebem u rupu od okaaa!!!“; 

- (Vladimiru Đukanoviću) „Fašistički vepru, nećemo ti dvaput reći, na ražnju ćeš se peći“; 

- „Mrzi me da palim fotošop, pa zamisli: slika Svetog Save kako mu Jovan Dučić nabija Ostrog u dupe, tetovirano na trandžinoj kurčini“;

- „Verski hramovi podignuti od 1990. do trenutka revolucije će biti srušeni. Jbg, mora… pregadni su i bespotrebni“. 

- „Uzmi tatin kurac prljav od sestrinih govana i puši ga!“; 

- “Ušlo je njih dvadeset. Preplanuli i bahati. Povadili su svoje tamne masivne nabrekle kurčine i slasno ih nadrkavali naočigled nežnih ružičastih mladih guza koje su preplašeno pokušavale da skrenu pogled od gustih, konjskih mlazova vrele divljačke sperme. Prskali su neljudski…”.

Koliko mozga treba da ti nedostaje da ovog veseljaka nazoveš „nosiocem hrabrog, duhovitog i kritičkog mišljenja u srpskom društvu“ i „nepokolebljivim antifašistom“? 

I ovaj „antifašista“ sada je naoružan Kišjuhaosvim aksiomom: „ne postoje žrtve antifašizma, sve žrtve su zapravo žrtve fašizma“. Šta bi bilo da se samo nađe u prilici da ga stvarno može sprovesti? Zima 1944, sa 60.000 pobijenih, bila bi, verovatno, šala za ono što bi Srbija mogla da očekuje od anti-fanti tandema („masivnih kurčina“) Kišjuhas-Milinović.

* * *

Osnovni problem s Kišjuhasom je što je poverovao da je, kao levičar  i antifašista, natčovek.

Za njegovo levičarstvo videli smo da je tipični egotrip-leftizam opslužujuće srednje klase. On je distinktivan prema nižim slojevima (koje, zapravo, prezire), pa je život leftista pun znakova distinkcije – trotineti, veganstvo, vetroparkovi, petokrake, Koča, dugine boje, dekriminalizacija lakih droga,  letovanje u Hrvatskoj, #MeToo…

Takvo levičarstvo je za sistem bezopasno, zapravo komično – pogotovo u zemljama perifernog kapitalizma gde taj tip aktivizma nema baš nikakve veze s glavnim društvenim zadatakom levice: oslobođenjem od imperijalnog i kolonijalnog tlačenja. 

Ali, takav aktivizam kod boraca i borkinja stvara iluziju da su bolji, pametniji, moralniji („društveno odgovorniji“) od sopstvenog naroda – koji u jednom trenutku i prestaje da bude njihov narod.

Jedna od ključnih sastavnica ove ideologije kultur-superiorizma je i značka antifašizma. Okačivši je, i Kišjuhas je preuzeo (samo)ovlašćenje da može da određuje ko je u Srbiji fašista a ko ne, te protiv koga je dozvoljeno da se koriste sva sredstva („motke, cigle, kamenice, granate, tenkovi, avioni i atomske bombe“). Takođe je preuzeo i (samo)ovlašćenje da može, arogantno i s visine, da ismeva ili nipodaštava tuđe vrednosti i identitete, čak i kada je to za okolinu jednostavno uvredljivo.

Naravno da Kišjuhasu takav stav i ponašanje niko ne treba da zabranjuje. Ljudi imaju pravo i slobodu da budu i nepristojni, neempatični, umišljeni, bahati, pa i verbalno nasilni – da druge ljude pogrdno razvrstavaju ili im čak i prete. Ali, pitam se, kako je došlo do toga da se jedan simpatični student, profesorsko dete, doktorand koji obećava, preobrazi u drugosrbijanskog Her Flika?

Jednostavno, ceo život je proveo u statusnom mehuru, u kome se društveni položaj nasleđuje, a ideologija opslužujuće inteligencije organski preuzima. Deset godina Kišjuhas ima novisnki stubac u kome se razvija u sve agresivnijeg ignoranta, a da mu niko iz okoline nije rekao: 

„Hej, Alekseju, stani malo, zašto stvari slikaš tako ostrašćeno, bez nijansi, uz retro-skojevske slogane? Zar, kao sociolog, ne vidiš koliko je levičarstvo koje za naš glavni problem proglašava srpski nacionalizam pogrešno, groteskno, neautentično i u službi poretka neslobode i eksploatacije?“ 

Takođe, zar ne bi bilo bolje da mu je na vreme rečeno: „Ružno je ako misliš da si Übermensch koji ima pravo da deklasira ljude kao `fašiste` i preti im motkama, granatama i bombama. Ružno je ideološkog protivnika smeštati u pornografski okvir (`mikropenis`, `nepražnjene mošnice`) ne bi li ga tako dodatno degradirao. A posebno je ružno nekoga ko nemoćno leži na zemlji dodatno šutirati. Tako se ne ponaša dasa, već gnjida“.

Samo da mu je to rečeno na vreme, da li bi Aleksej Kišjuhas danas ipak bio – frajer?

(Iskra)