Kandidatura koja ništa ne rešava

Predsednička kandidatura Velje Ilića slika je narodnjačke politike danas. Velja će možda i dobro proći na izborima. Ali, ne i narodnjačka politika. Narodnjaštvo, u ovdašnjoj varijanti, zapravo je ,,politika trećeg puta”. To je pokušaj da se spoje nacionalno samopoštovanje i evroatlantske integracije. Sve dok se pitanje Kosova nije zaoštrilo, taj spoj je izgledao kao moguć. Štaviše, pogledaju li se kampanje Tadića i Nikolića stiče se utisak da je taj spoj osvojio celu srpsku politiku. Ipak, reč je o prividu. Dok je na nivou poruka retorika narodnjaka trijumfovala, na nivou odlučivanja prostor se za njih suzio. Ako Srbija u doglednoj budućnosti stvarno bude pred izborom - Kosovo ili EU, taj prostor će sasvim da nestane.

Zašto Veljina kandidatura oslikava krizu narodnjaštva? Zato što ona ništa ne rešava. Ona samo služi za to da se odluka odloži. Svima je jasno da Velja nema izglede da uđe u drugi krug. I tako, umesto da narodnjaci sada moraju da izaberu između Tadića i Nikolića, taj izbor se, zahvaljujući Velji, odlaže za vreme posle 20. januara. Ali, ne plaća li se to odlaganje, od svega nekoliko dana, isuviše skupo?

Istina, postoji teorija da je operacija ,,Velja za predsednika” zapravo pokazatelj da je izbor već načinjen. Po toj teoriji, Velja uzima glasove onih birača koji su pre skloni Nikoliću nego Tadiću. Njegovim kandidovanjem se zapravo umanjuje šteta koji će Tadiću naneti Jovanović. Tako se smanjuje i mogućnost da Nikolić, posle prvog kruga, još jednom bude prvi na listi. Veljina kandidatura je usluga Tadiću. Pogotovo ako nakon svega Velja i Koštunica složno pozovu svoje birače da glasaju za Borisa.

Mana ove teorije je što se ne vidi šta ovom operacijom dobijaju Velja i Koštunica. Velja će verovatno uzeti par stotina hiljada glasova. I šta s tim? Ismevaće ga ako dobija manje od Maršićanina (415.000). Neće proći bolje ni ako dobije manje od Karića (569.000). Još manje će nešto dobiti Koštunica. Svojim nastupom i ličnošću Velja teško da će u ovoj kampanji ojačati ideologiju trećeg puta. A jedan deo DSS glasača iz unutrašnjosti možda će trajno da ostane kod Velje.

Kakogod, utisak koji će se ostaviti na javnost neće biti najbolji. Ako Tadić izgubi, reći će se da je to narodnjačka krivica. Oni su propustili da ga na vreme podrže, kalkulisali su do poslednjeg trenutka, istakli svog kandidata, zbunjivali birače... Ako pak Tadić pobedi, opet će se reći da tu nema nikakve zasluge narodnjaka, Jer, oni su propustili da ga na vreme podrže, kalkulisali su do poslednjeg trenutka, istakli svog kandidata, zbunjivali birače... Šta mari ako iza svega stoji čak i dogovor. Za javnost, narodnjaci će ostati kalkulanti i oklevala.

Još lošije će narodnjaci da prođu kod samih pobednika. Makijaveli je lepo primetio da pobednici ne vole neutralne. Bolje je na vreme izabrati stranu, savetuje on. Pobednik će sa tobom podeliti pobedu, a poraženi će, i u nevolji, osećati izvesnu obavezu prema tebi. Neutralnog, naprotiv, preziru i pobednik i poraženi. Dakle, ako pobedi Tadić, narodnjacima će ostati nalepnica nelojalnog i nepouzdanog saveznika. Sa druge strane, neutralnost narodnjaka možda i donese pobedu Nikoliću. Ali, ni od toga narodnjaci neće imati koristi. Dojučerašnji saveznik, podučava nas Makijavli, može se napustiti tek posle jasnog dogovora sa novim saveznikom. Jer, ako isuviše naglo promeniš stranu i to bez jasnog dogovora, od saveznika ćeš napraviti neprijatelja, ali od neprijatelja nećeš stići da napraviš saveznika. Tako ćeš na kraju imati dva neprijatelja. Stoga, ako narodnjaci ostave Tadića samog pa on izgubi izbore, Tadić će ih prezirati što su ga ostavili na cedilu. Ali, ni Nikolić im neće biti preterano zahvalan, pogotovo ako sa njime ne postignu dogovor. A kako sa njim da se dogovore posle narodnjačkog ,,majskog verolomstva”?

I bez Makijavelija, narodnjaci znaju da njihova igra sa predsedničkim izborima nije dobra. No, izbor pred kojima se oni nalaze zbilja je težak. Ne biraju oni političkog saveznika. Oni biraju čitavu politiku. Neprijateljski stav SAD i EU prema srpskim interesima gura ih da izaberu Nikolića. Grupna umreženost i politički konformizam upućuju ih da izaberu Tadića. Kao Buridanov magarac, između dva jednaka stoga sena, oni su do sada oklevali. Kod Buridana, magarac je, ne mogavši da se odluči, na kraju uginuo. Ako predugo budu oklevali narodnjaci su u prilici da podele istu političku sudbinu.