Iran, EU i propitivanje Srbije

Nekako baš juče, na dan ljudskih prava, u našoj javnosti je otvorena priča o tome kako je Srbija, 21. novembra, glasala u UN protiv Rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu. Tu rezoluciju su, inače, podnele zemlje EU. Novosadski „Dnevnik” objavio je izjavu jednog neimenovanog funkcionera EU iz Brisela koji je zbog takvog glasanja oštro kritikovao Srbiju.

„Uvažavali smo činjenicu da predsednik Tadić nije imao u potpunosti vlast u rukama”, rekao je taj funkcioner i dodao „ali ne možemo da pređemo tek tako preko činjenice da Srbija u UN glasa o jednoj tako važnoj stvari kao što je pitanje ljudskih prava, protiv EU. Za nas je jedino objašnjenje da je Srbija svojim glasom vraćala dug Iranu zbog glasanja prilikom odlučivanja u Generalnoj skupštini UN o zahtevu za savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti deklaracije nezavisnosti Kosova. Ali ako je Beograd spreman da zbog Kosova bude na strani onih koji gaze ljudska prava, onda ne vidimo kako Srbija može da pomiri takvu politiku sa proklamovanim evropskim težnjama. Jer EU je pre svega porodica naroda koji dele zajedničke vrednosti među kojima je zaštita ljudskih prava na prvom mestu”, rekao je „Dnevnikovom” dopisniku iz Brisela „uticajni funkcioner EU koji je želeo da ostane anoniman”.

Glavna zamerka Iranu jeste primena šerijatskog prava, čak i na maloletna lica. Od 32 smrtne kazne, koliko je u svetu izvršeno nad maloletnicima, posle 2005. godine, čak 26 pogubljenja sprovedeno je u Iranu. Prema navodima nekih organizacija za ljudska prava, u ovom trenutku više od stotinu maloletnika u Iranu je u opasnosti da bude osuđeno na smrt. Konvencije o ljudskim pravima, inače, zabranjuju smrtne kazne i doživotni zatvor za maloletnike.

Nameće se nekoliko razmišljanja u vezi sa ovim briselskim, ali i „drugosrbijanskim” kritikama ovakvog poteza naše diplomatije. Prvo, nisu li nas neprestano učili da u međunarodnoj politici nema prijatelja već da svako ide za svojim interesima? Kada je Srbija bila razočarana nekim diplomatskim potezima svojih saveznika i prijatelja (uključiv čak i bombardovanje 1999) rečeno nam je da ne budemo naivni i da prihvatimo realnost. „Stvari jednostavno tako funkcionišu”, objašnjeno nam je. Čak i nedavno, kada smo se naljutili što je bratska nam Crna Gora priznala „državu Kosovo”, podučavani smo da u diplomatiji „nema braće i prijatelja, već samo interesa”. Sada iznenada, kada je Srbija nešto uradila rukovođena svojim interesom, odjednom je iz skladišta izvađena priča o „porodici zemalja”, koje valjda treba isto tako i da „porodično” glasaju. Kako to? Kada Srbija traži prijateljsku solidarnost onda „nema prijateljstva, nema rođaštva, ima samo interesa”? A kada se Srbija pak drži logike interesa, onda joj se docira: „ipak smo mi porodica, to nije solidarno, ne smeš se rukovoditi samo svojim interesom” itd?

Druga pomisao koja pada na pamet jeste – zašto samo Iran? Pa u Saudijskoj Arabiji ljudima se i dalje javno odsecaju glave. Od 2005. preko 400 osoba (uključiv i žene) pogubljeno je. U Saudijskoj Arabiji su zabranjene sve stranke i svi sindikati, kao i bilo kakva politička okupljanja, a u medijima vlada potpuna cenzura. Ali, Saudijska Arabija nije problem i ne treba je pritiskati rezolucijama, a baš Iran jeste. Zašto je Iran izdvojen? Sećamo se da su vojne intervencije u Iraku, Avganistanu, pa i protiv Srbije započinjale kampanjom o kršenju ljudskih prava u tim zemljama. Da li je i ova rezolucija deo jedne takve kampanje? Priča o kršenju ljudskih prava u Iraku završila se ratom i okupacijom tokom koje je poginulo preko pola miliona Iračana. Koliko je Iranaca predviđeno da pogine kako se o Iranu više ne bi donosile ovakve rezolucije?

I treće, čitav koncept ljudskih prava je u velikoj meri ideologizovan. To, naravno, ne umanjuje njegovu osnovnu vrednost. Ali tokom poslednje dve decenije isuviše često su optužbe za kršenje ljudskih prava korišćene kao puko sredstvo za politički pritisak. Nije reč samo o disciplinovanju država ili vlada. Jednostavno, i mnogi od „boraca i borkinja za ljudska prava” pokazali su se kao pravi ideološki komesari, koji propisuju šta treba da se misli i ko bi sve trebalo da se odstrani iz javnog života. Bar smo se mi u Srbiji dovoljno tih primera nagledali, da nas sada više niko ne može zamajavati pričama kako „oko ljudskih prava nema diskusije”.

Ima diskusije, kao i oko svega. I ima interesa – regionalnih, nacionalnih i ličnih. U Srbiji i sa Srbijom o tome se može razgovarati. Ali ono što se ne može raditi jeste permanentno korišćenje različitih merila, uvek i dosledno samo na štetu jedne strane. Pogađate koje?