„Daltoni“ ponovo jašu

Kao ubica koji se neprestano vraća na mesto zločina, tako se i nekolicina kriptoanalitičara neprekidno vraća na svoj sramni udar na NSPM, iz avgusta–septembra 2010. I dok su nas ranije optuživali da „glumimo patriote“ i radimo za režim, u najnovijem proizvodu ove škole, te optužbe se odjednom „ostavljaju po strani“ (!), a u prvi plan se isturaju, ni manje, ni više, nego teorijske, „filozofske“ i svetopogledne razlike!

Tako Radun i Gajić sada, pišući o onome što oni nazivaju „polemika` NSPM-a i `Vidovdana`“, najednom ostavljaju „na stranu skoro sve stare (dis)kvalifikacije i objašnjavaju da je ta „polemika“ „zapravo, mnogo dublja: ona predstavlja izraz podele na umerene  „etatiste“ sklone kompromisima, i na one koji su, pored toga što su „beskompromisne patriote“, još i „tradicionalisti“. Ti „umereni, kompromisima skloni etatisti“ smo, naravno, mi iz NSPM, a te „beskompromisne patriote“ i „tradicionalisti“ su naravno, oni.

Prema ovoj, najnovijoj (naučnoj!) „istorijskoj interpretaciji“, do sukoba nije došlo tako što je, u avgustu 2010, D. Anđelković, mučki i bez pravog razloga napao Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića samo zato što, za razliku od njega i ostalih „Vidovdanaca“, već prvu verziju rezolucije o Kosovu, one rezolucije u koju se sada kunu svi u patriotskom taboru i u odustajanju od nje, s razlogom, prepoznaju krunski dokaz režimske kapitulacije – dakle, što za razliku od njih genijalaca već tu prvu rezoluciju nismo proglasili „veleizdajničkom“! Takođe, „polemika“ nije izgledala tako da su, kao na jedan znak, „Pečat“, „Vidovdan“ i „Novi standard“ iz svih oružja (sa desetinom tekstova i uz mnogobrojne klevete potpisanih i nepotpisanih „komentatora“) opalili pravi, krvavi plotun u leđa Antonića i Vukadinovića – u leđa, jer smo upravo tada vodili ko zna koju po redu frontovsku bitku s „Imperijom“ i njenim lokalnim trupama iz „Druge Srbije“. Ne, „polemika“ je, po najnovijoj interpretaciji „Vidovdanaca“ bila uzrokovana time da je „u okviru NSPM godinama zajednički funkcionisala redakcija koja je bila sastavljena od te dve, ipak, duboko različite idejne i duhovne struje“, da bi se, konačno, one razdvojile i krenule svaka svojim putem“.

Dakle, mi smo, navodno, sedeli u istoj redakciji, ali među nama je postojala „duboka, idejna i duhovna podela“ na „kompromisne etatiste“ i „beskompromisne patriote“, pa je ta podela, u avgustu 2010, izbila na površinu, i mi smo se „razdvojili“, te je svako „krenuo svojim putem“. E ova interpretacija je taman toliko istinita kao kada bi Žile Friganović događaj iz januara 1943. ovako ispričao: „Vukašin iz Klepaca i ja stanovali smo u Jasenovcu, ali između nas su postojale duboke idejne i duhovne podele, pa smo se u januaru 1943. razdvojili i svako je krenuo svojim putem“. Daleko od toga da se poredimo sa ovim svetim velikomučenikom. Ali, matrica laži je upravo istovetna – „živeli zajedno, pa se razišli“.

Ma ne izmišljajte, ništa od toga što sad pripovedate nije bilo tako! Niti smo u avgustu 2010. sedeli u istoj redakciji, niti smo se „teorijski razišli“, već ste vi, nekadašnji saradnici NSPM, posle dužeg prekida te saradnje, a bez ikakvog valjanog razloga, iznenada i mučki, vođeni nekim svojim fantazijama, kalkulacijama i „vodičima“, pokušali da zabijete nož u leđa Antoniću i Vukadinoviću (kao „lažnim patriotama“) i, ritualno opravši ruke u njihovoj krvi, pobedonosno proglasite sebe „istinskim patriotama“, a sada, evo, i „pravim tradicionalistima“!

Ta potreba da se jednom prljavom činu klevetničkog udara na nečiji ugled i autoritet, sada, naknadno, posle više od godinu dana, da dignitet „teorijskog razlaza“ (pri čemu je taj udar bio još usmeren na one s kojima ste, navodno, po sopstvenim rečima, tada bili s iste strane barikade!?), jasno svedoči o nečijoj nečistoj savesti i potrebi da se izvrši naknadna racionalizacija jednog očigledno sramnog dela, i to prema onima koji su vas (obojicu!) samo dobrom zadužili.

Upravo s tim ciljem, ne bi li nekako racionalizovali i oprali svoj ljudski i politički ružan čin, Radun i Gajić, u ovom svom najnovijem proizvodu, preduzimaju jedno fantastično prepakivanje čitave srpske istorije! Navodno, u srpskoj istoriji već dva veka postoji sukob između „etatista“ – a u njih spada čitava linija srpskih političara i intelektualaca, počev od Miloša Obrenovića, pa sve do NSPM! – sa „modernizatorima“ – u koje, po Radunu i Gajiću, spada druga linija srpskih političara i intelektualaca, počev od devetnaestovekovnih naprednjaka, pa sve do Druge Srbije. I dok se etatisti predstavljaju kao nacionalisti, ali su – otkrivaju nam Radun i Gajić – zapravo samoživi glupaci, modernisti se predstavljaju kao u evropejci, a zapravo su, jel`tako, samo obični izdajnici.

E, ali iznad tog dvovekovnog sukoba Godzile i King Konga, ta dva tupava čudovišta, lebdi nadmoćni duh treće svetskoistorijske opcije – radungajićeve – duh tradicionalista, to jest istinskih patriota i istinskih evropejaca. Ta linija započinje sa Njegošem, ide preko Nikole Pašića, a završava se (iliti vrhuni) upravo u, pogađate – pomenutoj gospodi iz „Vidovdana“! Njegoš, Pašić, Saša Gajić, Branko Radun – to vam je ta svetskoistorijska linija koja će, nakon što se iscrpi dijalektička borba između teze (etatista) i antiteze (modernista) – a to se, po našim autorima, dešava upravo ovih dana! – nastupiti kao nadmoćna, večna sinteza i konačna razrešnica ove „tajne srpske istorije“.

Ovu komičnu papazjaniju i patetičnu ludoriju odmah je požurio da prenese i Novi standard, koji je od početka pružao obilatu medijsko-logističku podršku svim napadima na nas. Tako se laž, kleveta, nečista savest, pranje biografije, drskost i glupost pokušavaju zaodenuti u carsko ruho nove, „patriotske teorije i prakse“ koju će, od sada, morati s poštovanjem proučavati svaki onaj Srbin koji hoće da se nazove patriotom. I treba li se onda čuditi i iznenađivati ukoliko se na takvim premisama vođena borba protiv Imperije pokaže kao jalova i neuspešna. (A možda joj je upravo i cilj da takva bude?!)

Na ovu smešnu stvar ne treba dalje trošiti ni reči. I ovo je verovatno previše. Ali je ipak bilo potrebno radi sprečavanja eventualne zbunjenosti u jednom delu patriotske blogosfere. Ipak, mora biti jasno da taj nametnuti nam sukob ne može da bude prevaziđen privremenim „ostavljanjem na stranu“ kleveta o Antoniću i Vukadinoviću i komičnom konstrukcijom opisane „svetskoistorijske i dijalektičko-pomiriteljske“ teorije. Ne, taj sukob bi mogao biti prevaziđen jedino javnim povlačenjem tih besramnih kleveta i izvinjenjem za prethodne neosnovane napade. To je, verujte, jedini način na koji se može umiriti savest – ako je imate. Ali u svakom slučaju, ne potežite više veliku srpsku istoriju za vaše male interese i motive.