Da li je moguć savez protiv DSS-a

Sadašnja kriza vlade ispoljava se u tome što DSS ima većinu u skupštini, ali ne i u vladi. Da li bi kriza mogla da se razreši neočekivano po DSS, tako da DS i SRS sklope savez protiv njega?

Već u ponedeljak, nakon predsedničkih izbora, pojavila se ideja da se DS i SRS ratosiljaju DSS-a. Prema tom planu, DS i SRS bi se dogovorili da se odmah raspišu vanredni parlamentarni izbori. I to po dvokružnom većinskom sistemu! Srbija bi bila podeljena na 250 izbornih jedinica (kao 1990). U drugi krug bi išlo dvoje najbolje plasiranih kandidata. Takav sistem bi omogućio da se srpska skupština sastoji gotovo samo od predstavnika DS-a i SRS-a. Sa političke scene DSS bi bio počišćen.

Ovaj plan bi doneo jasne dobitke kako za DS, tako i za SRS. Uspostavio bi se njihov ,,duopol”. Ne bi bilo više potrebe za koalicionim vladama sa drugim strankama. I samo bi se te dve stranke smenjivale na vlasti.

Ipak, plan nije bez mana, a glavna se tiče rizika. Demokrate imaju dvarizika. Prvi je da u sudaru ,,jedan na jedan” sa radikalima izgube izbore. Za DS se smatra da ima kvalifikovanije kadrove. Ali, neki od njih su pod optužbama za korupciju. Ako tema izbora ne bude kompetentnost već poštenje, lako je moguće da radikali nadvladaju. Demokrate bi izgubile i ono što sad imaju. To se ne bi baš dopalo njihovim prijateljima iz inostranstva. Njima se diže kosa na glavi od pomisli da im, u sadašnjim prilikama, za srpskog ministra vojnog dođe radikal. Zato i ne podstiču DS na rizik.

Druga teškoća DS-a tiče se javnog mnjenja. Evroreformski mediji drže SRS u trajnom političkom aparthejdu. Da bi se opravdala saradnja, ta stranka bi morala da se prizna kao demokratska. To evroreformistima nije lako, jer da bi se realizovao plan, sa radikalima bi stvarno moralo da se sarađuje. Vanredni izbori su mogući tek ako se skupština raspusti. Skupštinu raspušta predsednik republike na predlog vlade. Dakle, mora najpre da se obori Koštuničina vlada, izglasa nova, izglasa novi izborni zakon i tek onda da se raspišu vanredni izbori. Evroreformska ideologija bi otrpela da se sa radikalima ruši Koštunica. Ali malo je nezgodno da se radikalskim glasovima bira evroreformska vlada – pa makar bila i tehnička.

Drugo rešenje je da se obori stara, ali da se ne izabere nova vlada. Nakon 30 dana, skupština bi se automatski raspustila. Ali, to bi značilo još 30 dana političke konfuzije i još 90 dana Koštunice kao premijera. On bi usred kosovske krize vladao 60 dana bez skupštine. To je previše političkog rizika. Naročito za već spominjane strane prijatelje.

Radikali takođe imaju dve teškoće. Prvo, i oni se boje neuspeha. Oni znaju da im je stranka jača od kadrova. Ako ne uspeju da u izborima nametnu svoju temu, njihovi kandidati mogu da budu pregaženi. Možda SRS osvoji manje od sadašnjih 32 odsto mandata? Uz to, većinski sistem čini poslanike nezavisnim od stranke. Pitanje je kako bi se SRS održao na okupu, ako se njegovi poslanici osamostale.

Druga teškoća SRS-a takođe se tiče ideologije. Nije lako objasniti biračima zašto se, u trenutku secesije Kosova, sklapa makar i tehničko savezništvo sa onima koji se sumnjiče da hoće da ga izdaju. Opravdanje da je to jedini način da se trajno eleminiše DSS nekim biračima neće biti dovoljno. Takođe, moraće da se objašnjava zašto se, dok se u Prištini slavi, ,,tvrdi” Koštunica zamenjuje ,,elastičnijim” Đelićem.

Da li se ovi rizici mogu smanjiti? I da li se mogu prihvatiti? Ideološko-propagandni rizik se svakako može ograničiti. Kod nas je javnost ionako slabašna. Veliki mediji su pod kontrolom jednih te istih ljudi. Uz to, u njima je previše novinara koji sebe doživljavaju bilo kao ,,disciplinovane profesionalce”, bilo kao ,,društveno-političke radnike”. U oba slučaja, oni će rado učestvovati u slavljenju ,,konačnog uklanjanja Koštunice i ucenjivačkog DSS-a”. To bi lepo ideološki pokrilo ovu operaciju.

I rizik od osamostaljenja poslanika dao bi se preduprediti. U izborni zakon stavila bi se odredba da isključenje poslanika iz stranke automatski znači raspisivanje dopunskih izbora u njegovoj izbornoj jedinici. Tako se poslanici ne bi usuđivali da prkose stranačkom rukovodstvu.

Konačno, stranačke elite mogle bi da prihvate i rizik od poraza. Lekovitost poraza upravo leži u podsticanju promena. Demokrate bi se očistile od korumpiranih kadrova. Radikali bi se otvorili prema kvalifikovanim ljudima. Možda bi načinili i otklon od devedesetih i oslobodili se kadrovskog i ideološkog prtljaga iz tog vremena.

No, kad sagledamo sve, izgleda da ipak nema previše šansi da se ovaj plan ostvari. U srpskoj politici isuviše su jake ideološke predrasude. U međunarodnoj politici isuviše je jako ziheraštvo. Koštunica će se, izgleda, ponovo izvući. A srpska politika, sva je prilika, neće krenuti novim tokom.