Budžet, EU i Prelazni sporazum

Poređajmo tri grupe činjenica i razmislimo da li iz njih proizilazi neki zaključak.

Prva grupa činjenica odnosi se na januarsku krizu budžeta. Budžetski prihodi u tom mesecu bili su 21 odsto manji od predviđenih, što je dalo manjak od 137 miliona evra. Manjak je nastao zbog pada naplate poreza na dobit preduzeća. A naplata je pala jer je industrijska proizvodnja u januaru bila 17 odsto manja nego u istom mesecu prošle godine. Neko je izračunao da je to najveći pad industrijske proizvodnje od 1999. i početka NATO-bombardovanja. Dakle, kriza je stigla i u Srbiju. Među ekonomistima vlada saglasnost da u narednim mesecima teško da će biti bolje. To praktično znači krah budžeta: devet umesto dvanaest penzija u 2009. i devet umesto dvanaest plata za prosvetu, zdravstvo i državnu upravu. Zato je premijer Cvetković odmah zatražio pozajmicu od MMF-a od dve milijardi evra.

Druga grupa činjenica odnosi se na jednostranu primenu Prelaznog sporazuma (PS) sa EU. Taj sporazum je, shodno čl. 59, trebalo da se primenjuje od 1. jula 2008. bez obzira na nivo saradnje sa Hagom. Ali Savet ministara EU istog dana kada je SSP potpisan saopštio je da se primena PS-a odlaže sve dok Holandija ne da saglasnost. Oli Ren nas je tada posavetovao da počnemo da taj sporazum jednostrano primenjujemo: „Početak njegove primene”, rekao je 26. septembra, „imao bi veoma važan politički značaj, jer ako Srbija počne da primenjuje taj sporazum danas ili sutra, on će joj pomoći da stvori ubedljiv dokaz o primeni sporazuma, što će biti osnova za ocenu jednog dana kada budemo govorili o statusu kandidata za članstvo”. Ali, jednostrana primena značila je ukidanje ili smanjenje carine na robu iz EU, i time sporije punjenje budžeta. To se, razume se, nije dopalo ministarki finansija. Diana Dragutinović je 5. oktobra izjavila: „Primena PS-a treba da sačeka usvajanje od strane EU”. Ipak, preovladao je stav evroentuzijasta da treba poslušati Rena, kao i galama moćnih uvozničkih lobista iz trgovinskih lanaca da će „korist imati svi potrošači”. Tako je za 2009. najavljena jednostrana primena PS-a. Predstavljajući budžet za tu godinu, 6. decembra, Dragutinovićeva je upozorila da će, zbog toga, budžet ostati kraći za 267 miliona evra. Ipak, svi su se tešili Renovim rečima da će to „biti osnova za ocenu jednog dana kada budemo govorili o statusu kandidata (Srbije) za članstvo (u EU)”.

Treća grupa činjenica tiče se brzine našeg pridruživanja EU. Pošto smo poslušali Rena i jednostrano primenili PS, zaključili smo da sada možemo da zatražimo zvanični status kandidata za člana EU. Podnošenje tog zahteva je otvoreno najavio Jeremić, 23. januara, dodavši: „Nadamo se da će Savet ministara (EU) pozdraviti taj zahtev i brzo ga proslediti Evropskoj komisiji i dati joj zadatak da brzo iznese mišljenje o njemu”. Ali onda je došao hladan tuš ni od kog drugog do Oli Rena. On nam je, 9. februara, poručio da „ne savetuje” Srbiji da podnosi takav zahtev: „Ne, ne bih to savetovao. Najpre treba deblokirati PS i nadam se da ćemo uskoro to i učiniti, a potom dobiti i zahtev za kandidaturu o kome ćemo da se izjasnimo”. Deblokirati PS? A šta je bilo sa onim da će jednostrana primena PS, od strane Srbije, „biti osnova za ocenu jednog dana kada budemo govorili o statusu kandidata za članstvo”? Pa ništa, kriza je celu EU učinila neraspoloženom za nove kandidate. „Fajnenšel tajms” je izneo „razumnu pretpostavku da bi Albanija, Bosna, Makedonija, Crna Gora i Srbija mogle sve zajedno postati članice u nekom trenutku između 2015. i 2020”. Pošto je nastupila recesija, ovaj drugi datum je postao realniji nego prvi. Jeste Srbija požurila i jednostrano primenila PS. I hvala joj na tome što će roba iz EU pojeftiniti i bolje se prodavati u Srbiji. Ali 2020. ipak je daleko, nema potrebe za brzopletošću, sačekajmo još malo sa kandidaturom, eto, kao što je lepo objasnio Ren, pored hvatanja Mladića tu su još i neke druge sitnice: „Ubedljivi dokazi o uspešnoj primeni SSP-a, kao i uspeh privrednih reformi i reforme pravosuđa (u Srbiji) ključni su za prelazak u narednu fazu, što je zahtev za članstvo i dobijanje statusa kandidata”. Eto, samo još tih nekoliko uslovčića, pa će Srbija konačno dobiti dozvolu da se kandiduje za zvaničnog kandidata za člana EU. A odatle do punopravnog članstva 2020. i nije tako daleko.

„Prvo se mora ostati živ, da bi se dobauljalo do evropskog praga”, umorno je prokomentarisao ove Renove reči jedan kolumnista. Iz navedene tri grupe činjenica meni se samo nameće zaključak, makar u vezi sa daljom jednostranom primenom PS u Srbiji. A vama, dragi čitaoci?