Blato površnosti i naivnosti

Ako uporedimo ishod ovih i prošlih skupštinskih izbora videćemo da su uglavnom sve stranke ostale na svojim glasovima iz 2007. godine. Jedina značajnija promena jeste 200.000 glasova manje za koaliciju oko DSS-a i toliko glasova više za koaliciju oko DS-a.

Zašto je tih 200.000 birača promenilo stranu? U komentarima se najčešće tvrdilo da su birači time pokazali šta im je prioritet. Između boljeg standarda, koji nam može obezbediti jedino EU, i Kosova, birači su izabrali bolji standard. Kosovska priča je poražena.

Ali, nije baš tako. Da je ovih 200.000 birača stvarno diglo ruke od Kosova, oni bi otišli kod Čedomira Jovanovića. Tadić je, međutim, na ovim izborima bio na Koštuničinoj poziciji iz 2007. On je bio za EU, ali ne po cenu gubitka Kosova. „Ako mi na kraju predsedničkog mandata bude postavljeno da se opredelim između evropske budućnosti i integriteta zemlje”, izjavio je, „ja ću izabrati integritet zemlje”. Ali, na sreću, ta nedoumica se ne postavlja. Jer, „EU nema mogućnost da postavi takav uslov Srbiji”, tvrdio je Tadić.

Takve i slične poruke znatno su olakšale savest birača koji su promenili stranu. Oni bi se svakako neprijatno osećali da su u ime boljeg standarda morali glasati za odricanje od Kosova. O sebi bi tada mislili kao o nekome ko je „prodao veru za večeru”. Ali, to od njih niko nije tražio. Naprotiv, nudio im se viši standard bez odricanja od Kosova. Ko razuman to ne bi prihvatio?

Napisao sam već da ova poruka nije bila puki marketinški trik. Ljudi iz vrha DS-a zaista su u to verovali. Novi dokaz za to su nedavni istupi Đelića, Jeremića i Dulića. Oni su, u susretu sa evropskim kolegama koji su otvoreno podržali secesiju Kosova, uradili upravo ono što su i obećali. Pružili su otpor i ušli u sukob. Đelić, Jeremić i Dulić to nisu uradili zbog izborne kampanje. Ona je odavno završena. Oni su to uradili zato što iskreno veruju da je moguće braniti Kosovo, a istovremeno biti „na evropskom putu”.

Reakcija evropskih zvaničnika bila je brutalna. Treba samo videti kakvu je arogantnu lekciju Jelko Kacin održao Đeliću. Kacin, koji je izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, bio je oduševljen dolaskom delegacije „države” Kosovo u Evropski parlament. To je „istorijski događaj”, rekao je, i „još jedan korak ka integraciji Kosova i njegovom međunarodnom priznanju”. Na pitanje da li je tim činom Evropski parlament zapravo priznao secesiju Kosova, Kacin je odgovorio: „Tako je, da!”.

Đelić se tome suprotstavio. On se požalio da Kacin „nema uravnotežen i nepristrasan odnos prema Srbiji”. Na to je Kacin uzvratio pravom salvom ponižavajućih komentara. Optužio je Đelića, koji je potpisao SSP, da je „pokazao da ne razume proces pridruživanja”. Đelić se, po njemu, meša u rad više instance, koja nije u vezi ni sa kakvim stavom srpskih državnih predstavnika. Njima bi bilo bolje da obezbede stvaranje „proevropske vlade”, „proevropske skupštine” i da uhvate Mladića, rekao je Kacin, nego da protestuju zbog podizanja kosovske „državne” zastave. „Srbija nije članica EU”, odbrusio je još, „a na ovaj način da si umišlja da će izvršna grana vlasti iz države kandidata uticati na rad zakonodavne grane vlasti iz EU – e, to neće moći!”.

Upravo ova Kacinova rečenica: „E, to neće moći!” nekako simbolički oslikava stvarni odgovor evropskih zvaničnika na ideju da se Srbija bori i za EU, i za Kosovo. U svojoj osornosti Kacin je možda rekao upravo ono što misli većina evrobirokrata: „Ne gnjavite nas, vi iz Srbije, glumom državne politike. Vaše je samo da ispunjavate ono što vam kažemo. A priču o državnoj politici ostavite za unutrašnju upotrebu”.

Da li za ovakav stav naša elita nije znala? Da li su se Đelić, Jeremić i Dulić poveli za svojom sopstvenom partijskom propagandom – da je moguće „i Kosovo i EU”? Ili su i sami bili u zabludi u pogledu zvaničnika EU? Kakogod, neko je ovde pokazao naivnost. Na osnovu te naivnosti biračima su data obećanja. Na osnovu obećanja dobijeni su glasovi. Na osnovu dobijenih glasova treba voditi politiku. A takva politika pokazuje se kao faktički nemoguća.

Nikakva uteha nije to što je suparnička frakcija srpske elite bolje razumela namere evrokrata. Ta frakcija je na vreme shvatila da se kosovsko pitanje ne može razdvojiti od pitanja priključenja EU. Ali, osim ponavljanja „ne damo Kosovo”, ona nije iznela konkretnu ideju kako ne dati Kosovo, a nastaviti priključenje EU. Ona nije smogla hrabrosti da izvuče konsekvence iz politike EU prema Kosovu i sa tim konsekvencama upozna birače.

Osnovni zadatak elite u politici jeste da razume i vodi. Naša elita, kako se pokazalo, niti je razumela, niti je imala dovoljno hrabrosti (ili vizije) da povede. Srbija se zaglibila u blatu neodlučnosti, površnosti i naivnosti. I ako ova elita više nije u stanju iz toga da nas izvede, moraće da se nađe druga koja će to umeti i hteti da učini.