Izgleda da je taj čovek, ma šta o njemu mislili, ipak nekako nezgodan. Izgleda da je počeo da smeta. Nezgodan je, valjda, zato što mu se ne može prebaciti da je diktator, kao onom pre njega. Ne mogu mu se prebaciti ni ratni zločini. Ne može se ni kupiti, nekako je zadrt. Uhvatio se Kosova 2004, taman kad su na njega svi zaboravili.

Očigledno da je Beograd 2008. raskrsnica u politici Srbije. Aleksandar Pavić je lepo primetio da onaj ko iskreno hoće nacionalno pomirenje danas, ima priliku da ga pokaže na primeru Beograda.

U izbornoj noći, međutim, kao da se pred nama pojavio neko drugi. Kao da je umesto Tadića pred novinare izašao Čedomir Jovanović.

Pametni ljudi u SRS, DSS i SPS jasno vide da, ako žele da naprave zajedničku vladu, potrebne su im dve pobede. Jedna na izborima, a druga nakon njih. Ova druga nije ništa manje važna od prve. Ona će značiti pridobijanje bar dela elite za svoju politiku. 

I koji je model upliva imao više uspeha? Model „štapa”, ili model „šargarepe”? Naravno, ovaj drugi. To ne znači da je samo to odlučilo izbore. Ali, iskustvo je pokazalo da ovdašnji birači bolje reaguju na pozitivne poruke, nego na negativne.