Динкић је човек који је већ десет година у високој политици. Он зна да рачуна и сигурно је узео оловку и сабрао гласове који би се могли добити. "Ја 100.000, Верко 40.000, Ничић 10.000, Бабић 10.000.... Ух, недостаје ми још 60.000 да прескочим цензус. Кога има у Крушевцу?... А у Димитровграду?"

Наравно, замислити Цветковићеву Владу како суспендује одлуку о једностраној примени ССП исто је што и замислити хоџу како се крсти у цркви. Ипак, оно што чуди је млако држање опозиције по овом питању. Зашто се опозиција по овом питању не би сложила?

Због промене концепције ове рубрике више неће бити моје колумне. Дозволићу себи слободу да у свом последњем чланку кажем нешто о сопственом медијском искуству, укључив ту и трогодишње искуство коментатора „Политике”.

Директори НВО које немају више од десетак чланова желе да издају беспоговорна политичка наређења демократски изабраним представницима народа за које је гласало два милиона људи! Једно од тих „беспоговорних наређења” јесте и поменути Закон против дискриминације.

Шта би било разумније него покушати наћи неки компромис, којим би Србија избегла понижавајуће кршење сопствених закона, а истовремено неутралисала бар део притисака нама ненаклоњене администрације. Ових милион долара требало је да буде управо тај компромис.