Zločin generala i "greh očeva"

Srpska javnost se još nije oporavila od šoka povodom presude hrvatskim generalima Gotovini i Markaču, a usledila je oslobađajuća presuda Ramušu Haradinaju. Ovde ćemo se baviti samo prethodnom presudom, jer je ona dovela do ozbiljnog poremećaja srpsko-hrvatskih odnosa, a ti odnosi su od presudnog značaja za stabilnost na Balkanu. Obe strane su reagovale na način koji ne doprinosi stabilizaciji odnosa. Hrvatska javnost i zvaničnici su karnevalski reagovali na presudu, a na srpskoj strani sve se svelo na žalopojku, a nije bilo dubljih analiza politike i procesa koji su doveli do toga da u Hrvatskoj niko nije kriv za stravične zločine koji su počinjeni.

Nikome ne bi trebalo da smeta radovanje hrvatskih zvaničnika i javnosti što su generali oslobođeni. To je njihovo pravo. Ono što smeta žrtvama Oluje i javnosti Srbije je hrvatski trijumfalizam, pokušaji da se povodom ove presude homogenizira, odnosno još više nacifikuje pučanstvo kroz propagandu da je "Hrvatska vodila obrambeni rat", "operacija Oluja je čista kao suza", "bezprijekoran lanac komandovanja", "Hrvatska je žrtva velikosrpske agresije i okupacije", "da se ne mogu izjednačavati žrtve i zločinci" i sl.

Trijumfalizmu podleže i hrvatsko političko vođstvo na čelu sa predsednikom Ivom Josipovićem, koje revidira svoje stavove o Tuđmanu i Oluji. On izjavljuje Večernjem listu 17. 11. 2012. godine: "Presuda daje drugu sliku hrvatskog vodstva,pokazalo se da nije postojao tzv. zločinački poduhvat i da vodstvo na čelu sa predsednikom Tuđmanom nije tada na Brijunima planiralo proterivanje sugrađana srpske nacionalnosti, a što ima političke implikacije...". On naravno priznaje da su u toj operaciji počinjeni i ratni zločini koje treba procesuirati, govori kao da su se zločini juče dogodili, a ne pre sedamnaest i više godina.

Takođe su neprimerna i reagovanja srpskih političara u kojima se iskazuje zbunjenost, nemoć, bol zbog nepravde i sl. Koriste se, nimalo diplomatski, krupne reči "nož u leđa" (Suzana Grubješić) i sl. Frustriranost, očajanje i žal su očekivani i opravdani kod izbeglica i rodbine žrtava, a političari su dužni da kažu narodu istinu i ukažu na put kojim će ih voditi da se nikada više ne nađu u takvoj situaciji.

Tu pravu i celovitu istinu ne utvrđuje Haški tribunal. On je osnovan sa ciljem da kazni sve krivce za ratne zločine pojedinačno, a ne po kolektivitetu. Presuda generalima ne amnestira hrvatsku politiku. Sa tim se, naravno, ne slažu hrvatski nacionalisti koji smatraju da su oni pobednici u ratu i da je kao u Nirnbergu trebalo samo da se sudi poraženim, odnosno Srbima. To je nonsens, dubljom analizom rata u Hrvatskoj jasno će se pokazati da niti su oni tako veliki ratnici i pobednici, niti su Srbi apsolutni gubitnici.

Ogromne razlike u odnosu hrvatskih i srpskih vlasti, kao i javnosti, prema sudbini naših generala i oficira su takođe posledica politike koja je vođena od početka devedesetih do danas u obe zemlje. Hrvati su gotovo jednoglasno bili za stvaranje nezavisne ili samostalne Hrvatske, a njihovo političko rukovodstvo na na čelu sa Franjom Tuđmanom je bilo spremno da za taj cilj žrtvuje i hrvatsku decu. U Srbiji nije bilo nikakve politike niti se znao cilj rata u "kome Srbija nije učestvovala".

Po reakcijama u Srbiji može se zaključiti da je veća i važnija pravda ako se ostvari simetrija u robiji, nego pravda koja bi se očitovala u pravičnim presudama srpskim generalima. Srpska javnost ne pokazuje nikakvo interesovanje za suđenje srpskim generalima. Nivo pravdoljubivosti koji je iskazan povodom presude Gotovini i Markaču nije pokazan u slučaju Slobodana Miloševića, koji je pre svega iz unutarpolitičkih razloga nezakonito isporučen Haškom tribunalu. Odluka da se Milošević isporuči Hagu trebalo je barem da se uslovi suđenjem i drugim vinovnicima građanskog rata, pre svega Franji Tuđmanu i Aliji Izetbegoviću. Pravdoljubivost posebno nedostaje u slučaju Vojislava Šešelja koji se mimo svih pravnih razloga drži u zatočeništvu deset godina.

Da bi se otklonile frustracije Srba koji su proterani u Oluji nije dovoljna nikakva, pa ni stogodišnja kazna hrvatskim generalima. Mnogo je važnije da se narodu kaže istina. Ja ne pretendujem da znam tu istinu. Ovim tekstom želim samo da ukažem na koji način bi trebalo tragati za tom istinom. Istorija će izreći konačnu reč o onima koji su zarad nekih samo njima znanih ciljeva žrtvovali preko dvesta hiljada Srba iz Hrvatske, koji su ih zloupotrebljavali zarad političke dobiti i na kraju doveli u situaciju da su morali da napuste svoja vekovna ognjišta, najlepše predele Hrvatske i Evrope, Plitvice, Ravne Kotare, Krbavsko polje, Zapadnu Slavoniju, da ne nabrajam više.

Sklon sam da verujem da su i hrvatski generali Gotovina i Markač, kao i srpski oficiri, pre svega žrtve prljave politike koja je vođena tokom rasturanja jedne predivne zemlje i jednog uzornog i humanog društva, a tek potom i ratni zločinci ako bi se sudilo po komandnoj odgovornosti kao što se sudi srpskim generalima. Ali njima se nije sudilo po komandnoj odgovornosti. Zašto je to tako, pravo je pitanje, koje bi trebalo postaviti haškom tužilaštvu i Karli del Ponte. Nije dovoljno da Del Ponteova samo iskaže svoje neslaganje presudom. O takvoj defektnoj optužnici niko u Srbiji ne govori, a ona je uzrok oslobađajuće presude.

Prema izjavi renomiranog hrvatskog advokata Ante Nobila prvostepena presuda nije mogla opstati, jer se nije moglo dokazati da su prilikom granatiranja namerno gađani civilni ciljevi i po slovu zakona žalbeno veće nije ni moglo doneti drukčiju presudu. On je još pre dva meseca prognozirao oslobađajuću presudu.

Nobilo je pravnik kome se po pitanju zakonitosti može verovati. S druge strane, hrvatska država je pokazala odlučnost i nije dostavila Haškom sudu tzv. topničke dnevnike na osnovu kojih bi moglo da se dokaže prekomerno granatiranje. Sve se svelo na to da li granatiranja koja su omašila više od dvesta metara od legitimnog cilja mogu da se karakterišu kao zločin protiv čovečnosti. Nobilo nema odgovor zašto se u tužbi protiv generala nije išlo i na gonjenje po komandnoj odgovornosti po kojoj su izricane presude srpskim generalima.

Kredibilitetu njegovih tvrdnji doprinosi i izjava koju je dao za portal Indeks HR: "Neko jeste zaista ubijao, palio kuće i pljačkao, ali niko ne odgovara.Smatram da je zaštita namerno izostavljena, jer se to uklapalo u Tuđmanovu viziju da broj Srba u Hrvatskoj padne ispod 3 odsto kako više ne bi bili remetilački faktor u Hrvatskoj".

Haški sud je trebalo da doprinese pomirenju na ovim prostorima, ali se izrodio u svoju suprotnost i postao prevashodno politički sud, sud selektivne pravde, umesto da je sudio svim gospodarima rata. Suđenje samo Miloševiću je dokaz te selektivne pravde. Međutim, da se sudilo svim akterima razbijanja Jugoslavije i izazivanja građanskog rata logično bi bilo postavljeno i pitanje odgovornosti međunarodnih faktora koji su doprineli izbijanju građanskog rata, kao i odgovornosti onih koji su bombardovali Srbiju 1999. godine.

Da ne bi sve bilo tako providno i da bi se sačuvao krhki kredibilitet Haškog tribunala, tužilac Karla del Ponte je dosta kasno napravila optužnicu za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu koja se odnosila pre svega na Tuđmana i Šuška, a njom su bili obuhvaćeni i generali Gotovina i Markač. Sticajem okolnosti u koje se možda umešala i viša nebeska pravda Tuđman i Šušak su umrli pre podizanja optužnice. Haško tužilaštvo je, prema kazivanju Ante Nobila, prilagodilo tu tužbu samo za generale, samo njima se sudilo za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu i nikome više. Dakle, može se zaključiti da je trebalo da njih dvojica budu žrtvovani za sve zločine koji su počinjeni od strane Hrvata.

Logično je da su za zločine koji su počinjeni prema civilima i ratnim zarobljenicima tokom operacije Oluja znale i sudije Haškog tribunala koje su sudile u prvostepenom postupku i koje su nezavisno od nedostatka pravnih dokaza za prekomerno granatiranje, iz nekog nama nepoznatog razloga, osudili hrvatske generale za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Moguće da je razlog bio i to što je Hrvatska sakrila tzv "topničke dnevnike". Po svemu i u tome je bilo politike. Iznosim samo pretpostavku, jer nisam u prilici da to temeljno novinarski istražim, da je prvostepenom presudom trebalo disciplinovati i osvestiti Hrvatsku, njene političare i javnost, pre prijema u Evropsku uniju.

Olobađajućom presudom u drugostepenom postupku je pak trebalo nekako zamaskirati prljavštinu, da se u Evropsku uniju prima država koja nema snage da goni i osudi ratne zločince. Oslobađajuća presuda je samo šminkanje mrtvaca.

Da se i u drugostepenom postupku takođe umešala politika, po svemu sudeći i Amerika, može se zaključiti po odlukama sudija koje se u velikoj meri podudaraju sa politikom država iz kojih su birani. Zašto Amerika?

Ima mnogo dokaza koji govore o umešanosti američkih generala i političara u akciju Oluja sa ciljem da se porazi vojska Krajine. Da li su znali za tajni Tuđmanov plan koji je izneo na sastanku na Brionima po kome je istovremeno Srbima trebalo "zadati takve udarce da praktično nestanu iz Hrvatske" treba tek istražiti.

Prema relevantnim svedočenjima tadašnjeg američkog ambasadora u Hrvatskoj Pitera Galbrajta Tuđman je prilikom razgovora sa Amerikancima dobio odrešene ruke da problem Srpske Krajine reši za 48 sati, uz napomenu da akcija mora da bude čista. On je lukavo iskoristio povoljnu priliku koja mu se ukazala, kada su Amerikanci i Zapad uopšte, bili u velikom strahu da se u Bihaću može ponoviti Srebrnica.

Takvoj odluci doprineli su političari i vojno rukovodstvo Krajine koji su počinili nedopustivu grešku kada su zarad ciljeva koji nisu bili ni visokomoralni ni ratni upotrebili vojsku Krajine za osvajanje Bihaća, sprečavanje doturanja humanitarne pomoći Bihaću i kada su napadali Bihać iz zone koja je bila pod zaštitom UN. To je verovatno ta kap koja je kod Amerikanaca prelila čašu. Mi moramo da znamo ko je za to odgovoran.

Da su Amerikanci dobro znali do čega sve može doći prilikom osvajanja Krajine govori i slika Pitera Galbrajta na traktorskoj prikolici u izbegličkoj koloni. Nažalost, to nije bilo dovoljno da se spreči ubijanje civila. Činjenica da je podjednako napadan i sa hrvatske i sa srpske strane najbolje govori o njegovom delovanju.

Ovo je pre svega pravni aspekt problema koji je doveo do apsurdne činjenice da po Hagu niko nije odgovoran za progon preko dvesta hiljada Srba iz Hrvatske, preko hiljadu ubijenih civila i zarobljenika, za razaranje i pljačku preko dvadeset hiljada kuća itd. Međutim, od opšte žalopojke mnogo je važnije da se sagleda, po dubini, politika koja je vođena u naše ime i koja je logično dovela do ovog apsurda. Od kažnjavanja zločina generala mnogo je važnije da se utvrdi greh njihovih duhovnih roditelja.

Apsurdno je da narod koji je prognan i sa Kosova i iz Hrvatske bude u svetskoj javnosti uglavnom prepoznat kao vinovnik ratnih razaranja i genocidan. S druge strane, državno rukovodstvo Hrvatske i njeni generali koji su vodili nacističku politiku etničke čistoće, i koji su na osnovu te politike stvorili državu koja je danas etnički najčistija od svih federalnih jedinica bivše SFRJ, prepoznati su kao bastion borbe protiv komunizma i kao stvaraoci demokratske države koja je ispunila sve uslove za prijem u Evropsku uniju. Istovremeno, Srbija je i dalje multietnička država u kojoj nije bilo sistematskog progona po etničkoj i verskoj osnovi, ali to malo ko u svetu zna.

Oslobađajuća presuda hrvatskim generalima nije nikakav srpski poraz i sramota. Ta presuda je samo logičan kraj jedne pogrešne politike prema Srbima iz Hrvatske. To mogu da kažem jer sam bio jedan od osnivača Udruženja Srba iz Hrvatske i jedan od tvoraca programa za zaštitu Srba u Hrvatskoj od povampirenog ustaštva 1991. godine. Program se bazirao isključivo na borbi za građanska, ljudska i nacionalna prava Srba u Hrvatskoj, kao i njihova politička prava kao konstitutivnog naroda.

Umesto kuknjave i zgražavanja nad odlukom Haškog tribunala mnogo je uputnije da pokušamo da utvrdimo uzroke poraza srpske politike u Hrvatskoj. Istorijska nauka bi trebalo da na osnovu relevantnih dokumenata i svedočanstava preživelih učesnika pruži naučni odgovor. Ja hoću, kao novinar, da iznesem samo svoje mišljenje o ovom pitanju, bez ikakvih pretenzija, isključivo sa ciljem da se pre svega među istoričarima podstakne naučna rasprava i istraživanje na ovu temu. To nije važno samo zbog zločina prema srpskom narodu u Hrvatskoj, istorijske istine, već da bi se otklonili uzroci politike koji su do toga doveli.

Ključ za razumevanje politike koja je dovela do proterivanja preko dvesta hiljada građana srpske nacionalnosti iz Republike Hrvatske 1995. godine i neutvrđivanje bilo čije odgovornosti za taj zločin, treba tražiti u činjenici da tadašnja SRJ i Srbija nisu imale konzistentnu politiku prema Srbima u Hrvatskoj niti su Srbi iz Hrvatske imali svoje rukovodstvo i politiku koja bi se bazirala na autentičnim interesima. Rukovodstvo Krajine je prema ličnom nahođenju postavljao i smenjivao Milošević, a politiku je vodio bez širih konsultacija. Prema do sada raspoloživoj istorijskoj građi, politika prema Srbima u Hrvatskoj bila je uglavnom rezultat susreta i dogovora Tuđmana i Miloševića u Karađorđevu. Šarinić svedoči o 48 susreta tokom rata.

Iako o tim dogovorima ne postoje pisani tragovi, postoje svedoci koji bi svojim svedočenjima mogli da bace više svetla na ta pitanja. Veliki broj njih dao je svoje izjave u kojima se ukazuje na načelni dogovor o podeli BiH koji se bazirao na srpsko-hrvatskoj nagodbi iz 1939. godine, odnosno na granicama Hrvatske banovine. Po meni tu je bilo i elemenata iz sporazuma koji su pedesetih godina u Argentini potpisali Milan Stojadinović i Ante Pavelić. Iako ne postoje pisani dokumenti koji dokazuju dogovor o podeli BiH, situacija i događaji na terenu ukazuju da je takav dogovor postojao, makar u usmenom vidu.

Po svemu sudeći, Srpska Krajina je žrtvovana u cilju "rešavanja srpskog pitanja u BiH", odnosno stvaranja Republike Srpske i veliki broj događaja na terenu ukazuje na to. Trebalo bi pre svega podsetiti da je rat u BiH počeo upadom hrvatskih snaga u Posavinu koje su zajedno sa jedinicama bosanskih Hrvata i Muslimana držale to područje. Hrvatski generali svedoče da je nakon razgovora u Karađorđevu došlo do prepuštanja celog područja Bosanske posavine srpskim snagama. Proterano je oko sto hiljada bosanskih Hrvata i Muslimana, a u povlačenju hrvatska vojska je pljačkala i palila kuće i sve za sobom, što je dokaz da nije imala nameru da se tamo vraća.

Na taj način otvoren je koridor prema Banja Luci i Srpskoj Krajini. Hrvatski generali optužuju Tuđmana i rukovodstvo što im tokom celog rata nije dozvoljavao da preseku koridor i ostave srpske snage u Banja Luci i Krajini bez snabdevanja. Prema svedočenju generala Tusa, Tuđman se branio da je to političko pitanje.

Ako je to političko pitanje onda je prevashodno političko, a ne vojno pitanje i proterivanje Srba iz Srpske Krajine. General Mile Novaković svedoči da je Momčilo Perišić vojnom rukovodstvu Krajine jasno stavio do znanja da ne mogu očekivati vojnu pomoć od Srbije. S druge strane, Vojska Republike Srpske koja je imala sporazum sa Srpskom Krajinom o zajedničkoj odbrani, nije ničim sprečila da se sa njene teritorije napadne Knin.

Po svedočenju hrvatskog generala Prkačina, kada je jedna granata pala na Zagreb tokom akcije Bljesak, ceo Zagreb je bio na kolenima. Po njemu to dovoljno govori o "veličanstvanoj hrvatskoj pobedi" u Oluji u kojoj srpske snage nisu ispalile ni jednu raketu tipa luna, kojima su raspolagale, niti su pružile ikakav otpor, niti su makar u odmazdi za Knin granatirale Zagreb. Ovo ne znači da smatram da je Zagreb trebalo bombardovati kao Knin, Vukovar ili Dubrovnik. Naprotiv.

Momir Bulatović je dao izjavu po kojoj se izgleda u Beogradu očekivalo da se vojska Krajine i narod bore i brane sve dok ubijanje Srbe ne natera međunarodnu zajednicu da interveniše. On govori o nekakvoj rezoluciji koja je bila obećana. Piter Galbrajt i mnogi drugi svedoče da niko nije mogao tih kritičnih dana da pronađe Miloševića. Kolone izbeglica su upućivane na Kosovo. Ovde je mnogo pitanja koja traže adekvatan odgovor.

Tezu da je Republika Srpska Krajina žrtvovana potvrđuje i odnos Beograda prema Planu Z4. Koliko je veliki poklon za Tuđmana bilo odbacivanje toga plana od srpske strane dovoljno govori njegov histerični govor u Kninu, kada kaže "do juče nam je prećeno planom Z4 kojim je granica bila na 28 kilometra od Zagreba".

Milan Martić je, kako ističu svedoci, po nalogu iz Beograda odbio da razgovara sa Galbrajtom o tom planu. Da je postavljena teza istinita govori i činjenica da se nijedan beogradski medij, izuzev DUGE nije zalagao da se prihvati taj plan koji je Srbima iz Krajine nudio državu u državi, više nego što su ikada imali. Očigledno je da bi prihvatanje toga plana poremetilo neke druge planove koji su se bazirali na takozvanom humanom preseljenju stanovništva, tačnije na etničkom čišćenju. Nesporno da hrvatska strana ne bi prihvatila Plan Z4, ali kakve to veze ima, to bi onda bio problem Hrvatske.

Politika etničke čistoće je bila u osnovi Tuđmanove političke filozofije i delanja. On u svom programskom delu "Bespuća istorijske zbilje" 1989. godine, govori o etničkom čišćenju kao pozitivnom načinu rešavanja etničkih sukoba koji "dovodi do etničke homogenizacije pojedinih naroda, do većeg sklada nacionalnog sustava pučanstva, državnih granica pojedinih zemalja, pa to može imati pozitivne učinke na kretanja u budućnosti u smislu smanjivanja razloga za nova nasilja i povoda za nove sukobe i potrese". On je bio tvrdokorni nacionalista, da ne kažemo nacista i vodio je politiku koja se bazirala na dubokim ubeđenjima i predubeđenjima.

Tuđman nije nikakva politička i istorijska enigma, on je ostavio dovoljno pisanih izjava i istorija će mu suditi kao zločincu koji je ne vodeći računa o žrtvama u ljudstvu uradio sve da ostvari tzv. hrvatski hiljadugodišnji san, nezavisnu državu Hrvatsku.U tom smislu je za njega i nacistička tvorevina NDH bila i ostvarenje toga sna.

Mnogo veća enigma je Milošević. Poznajući ga, mogu sa velikom sigurnošću da tvdim da nije bio nikakav srpski nacionalista. Biće veliko razočaranje za sve nas ako istorija utvrdi da je bio predsednik bez ikakve državničke ideje. Nažalost, ne postoji nijedan dokument koji bi potvrđivao da je imao neku ideju za koju se borio. Nikada nije imao inicijativu, nikada nije prvi povlačio poteze, nego je isključivo reagovao na poteze koje su Tuđman i drugi povlačili.

Iako je bio znatno inteligentniji od Tuđmana, upravo zbog svog kompleksa veličine i potcenjivanja Tuđmana, Milošević je upao u njegovu zamku i prihvatio njegove ideje o konačnom rešenju svih srpsko-hrvatskih problema. Osnovna Tuđmanova ideja je bila da se iz Hrvatske uklone Srbi kao remetilački faktor, odnosno da se oni svedu na zanemarljiv procenat tako da nikada više ne mogu da ugroze samostalnost Hrvatske. To je nažalost i postignuto. Međutim, u politici se treba biti pre svega realan. Realnost je, takođe, da je u Dejtonu ustanovljena Republika Srpska.

Zbog svega toga, oslobađajuća presuda hrvatskim generalima nije od presudnog značaja za Srbiju. Na njoj se neće bazirati istorija. Ona ne znači da su Hrvati veliki i nepobedivi ratnici, koji su u "besprijekornoj redarstvenoj akciji" porazili Srbe, kao što ni Srbi nisu sjajnim vojničkim akcijama i pobedama stvorili Republiku Srpsku. Sve to je u krajnjoj liniji rezultat prljave i tragične politike, naše, ali i svetske. Ako je trebao novi Nirnberg i ako se želelo da dođe do pomirenja na ovim prostorima trebalo je da se zajedno na optuženičku klupu stave Milošević, Tuđman, Izetbegović, Tači i mnogi drugi, a tek potom generali i oficiri. Tek tada bismo mogli da govorimo o pravdi, iskrenom pomirenju i katarzi.