Zašto se ljuti srebrenički lobi

Protekla godina bila je izazovna, ali istovremeno i uspešna za „Istorijski projekat Srebrenica“. To ne znači da nam je pošlo za rukom da pokrenemo planine ili da smo potpuno promenili rasprostranjeno viđenje događaja u Srebrenici. Ali to znači da jesmo značajno napredovali i da se srebrenički lobi sada nalazi u većoj defanzivi nego ikada ranije.

Mi sebi postavljamo realne ciljeve i način kako procenjujemo svoja dostignuća takođe je realan. Na početku naše aktivnosti, pre tri godine, doneli smo ciljanu odluku da se držimo nekoliko osnovnih načela u našem radu. Kao prvo, da ćemo se uvek zalagati da se otkrije istina, gde god to vodilo, i da nikada nećemo postupati kao apologete neke etničke ili političke skupine. Zatim, da će naš glavni zadatak biti prikupljanje, objavljivanje i širenje kontekstualnih podataka o Srebrenici, ne odbrana unapred donetih političkih zaključaka. Na trećem mestu, nama je od početka bilo jasno – da bi uspešno delovali – da ćemo morati da stvorimo široku međunarodnu mrežu istražitelja i aktivista za istinu, i to je nešto što smo u velikoj meri postigli. Najzad, uvek smo spremni da uvažimo sve činjenice, pod uslovom da su utvrđene u skladu sa opšte priznatom naučnom metodologijom, i bez obzira na to kome će se one svideti ili kome će smetati.

Iskustvo je u potpunosti opravdalo te strateške odluke. Jedan od dokaza za to je negodovanje „sa obe strane“. To nas ispunjava neizmernim zadovoljstvom zato što služi kao ubedljiv dokaz da svoj posao obavljamo na pravi način. Kao što nije nimalo iznenađujuće, sledbenici srebreničkog kulta pokušavali su da nas napadnu, ali to im je pošlo za rukom samo na neinteligentan, ad hominem, način. Oni potpuno izbegavaju sve što potseća na raspravu po suštinskim pitanjima. Njih mora da užasno frustrira što su naše analize pažljivo dokumentovane i što mi ne dajemo ekstremne izjave koje bi oni zatim mogli da karikiraju. Zato saosećamo sa mukama uredništva beogradske televizijske stanice B92 koje, posle intervjua sa nama, nije uspelo da izvuče ni jednu kompletnu rečenicu kojom bi nas izvrglo kritici ili ruglu. Najviše što im je pošlo za rukom bilo je da emituju fragment jedne rečenice, istrgnut iz konteksta. Na internet prezentaciji gospođe Sonje Biserko i njenog srpskog Helsinškog odbora za nas stoji da smo jedna od „najmanipulativnijih organizacija koje negiraju srebrenički genocid“.[1] Ta titula nam se baš sviđa zato što predstavlja bespomoćno priznanje onih koji su nam je darivali da su nesposobni da bilo šta što mi kažemo argumentovano ospore. Na sličan način, u nedavnom pokušaju da nas „iseče,“ Majkl Dobs (Michael Dobbs) iz časopisa “Foreign Policy” morao je da na dnu video snimka intervjua sa nama dopisuje svoje „ispravke“ da bi svoje čitaoce potsetio na „partijsku liniju“[2] koju mi tako ubedljivo negiramo i da ih opomene da je ono što od nas slušaju – čista jeres.

Mi smo takođe bili meta i „levih devijacionista“, što je prijatno znati zato što u strastnim kontroverzama kao što je Srebrenica, ipak je uvek najbolje zauzimati srednju poziciju. Rukovoditeljka jedne naučne ustanove u Rusiji, sa kojom smo najpre mislili da je moguće ostvariti saradnju na ravnopravnoj osnovi, najednom se naljutila na nas zato što smo odlučili da u jednom od naših izdanja objavimo tekst koji ona nije odobravala, a da odbacimo materijal na kojem je ona insistirala, ali koji se nije nalazio na visini naših standarda. Jadna žena očigledno nije čitala „Pravdu“ onog dana kada je Staljin umro i zato se teško uklapa u promene koje su od tada nastale u svetu. Razbesnela se povodom naše „nepokornosti“. Da bi dala sebi oduška, poslala je nekoliko nepromišljenih pisama. Međutim, zahvaljujući besprekornom kvalitetu našeg rada, ta pisma su ostala bez efekta. Opet, drago nam je da su ad hominem napadi najviši domet naših kritičara; to je jasan dokaz da naši stavovi nadmašuju njihove mogućnosti efikasnog i razložnog osporavanja.

Nije teško shvatiti zašto mi izazivamo negodovanje sa obe strane srebreničkih barikada: i jednu i drugu stranu pokreću motivi političke prirode i oni se osećaju ugroženi kada se neko Srebrenicom bavi na nestandardan način – objektivno i neostrašćeno.

Srebrenički lobi je s pravom besan na nas zato što unosimo skepsu u razmatranje jednog pitanja koje je po njima zatvoreno i zabetonirano. Pravi negatori (a to nismo mi, ali je bespredmetno o tome raspravljati) takođe su ljuti zato što se mi ne solidarišemo sa njihovim pogrešnim gledištem da se u Srebrenici ni sa moralnog ni sa pravnog stanovišta ništa sporno nije dogodilo.

Protekla 2011. godina nije bila dobra za pristalice zvanične srebreničke priče. Jedan od njihovih glavnih poraza dogodio se u skandinavskim zemljama, gde je emitovan dokumentarac Ole Fliuma i Dejvida Hebdiča, „Srebrenica: izdani grad“. Neumerena reakcija lobija odrazila se kao potpuni bumerang u tradicionalno opuštenim i tolerantnim skandinavskim državama, Norveškoj, Švedskoj i Danskoj. Dokumentarac je gledao brojan i radoznali auditorijum, a to je bar delimično bilo upravo zahvaljujući podizanju tenzije od strane onih koji su želeli da se prikazivanje zabrani. Prikaz – kako se reditelj Flijum prikladno izrazio – „predistorije Srebrenice“ zasniva se najvećim delom na muslimanskim izvorima. Ubedljivo se dokumentuje teza da je širi kontekst Srebrenice bio Izetbegovićev plan, zacrtan još 1993. godine, da se razmene određene teritorije i da je inscenirani masakr 1995. u svemu tome bio politički korisna kolateralna šteta. To bi zaista moglo biti neuporedivo bolje objašnjenje onoga što se stvarno dogodilo od pojednostavljenje zvanične priče. Ozbiljnost sa kojom se film odnosi prema jednom ključnom aspektu ovog složenog pitanja i način kako gledaocu nudi jedno razumno novo stanovište očigledno da ne ide u prilog zvaničnom narativu.

Ali rasprava oko filma još se nije ni smirila kada je Nerma Jelačić, predstavnica za štampu Haškog tribunala, bez povoda ponovo uzburkala duhove. U pismu koje bi se jedino moglo oceniti kao faux pas godine, Jelačićeva se na ružan način obratila direktorki Švedske državne televizije, ističući neprikosnovenost Haškog tribunala i iscrpno navodeći pasuse iz njegovih spornih presuda, sve u drskom nastojanju da na takav način spreči prikazivanje dokumentarca o Srebrenici u Švedskoj. Drugi važan cilj ovog neoprimerenog uplitanja bilo je da se pošalje zastrašujuća poruka svima koji bi ubuduće pomislili da preduzmu neko istraživanje Srebrenice koje bi pretilo da prekorači zvanično postavljene crvene linije. Međutim, kao što je čvrsta reakcija direktorke Švedske televizije pokazala, pokušaj zastrašivanja je neslavno propao i dokumentarac je bio prikazan u Švedskoj, bez obzira na protestno urlikanje lobija.

Naviknut na servilnu i skrušenu poslušnost, srebrenički lobi sada se oseća vrlo zbunjeno i nesigurno. Jasno se predoseća korenita promena u stavu javnosti, kojoj je po ovom pitanju već dodijalo jednoumlje koje lobi agresivno nameće. Međutim, lobijeva  grčevita reakcija na novonastalu stvarnost bila je još gora od nepromišljenih poteza u Skandinaviji. Primerice, pošto im ustav BiH onemogućava da u celoj zemlji nametnu zabranu na kritičko ispitivanje Srebrenice ako Srbi sa time nisu saglasni, oni su se opredelili za donošenje restriktivnog zakona u entitetu koji oni kontrolišu, a to je Federacija Bosne i Hercegovine. Nije baš jasno koliko bi stanovnika Federacije palo pod udar ove zakonske mere zato što među njima verovatno da nema mnogo „negatora“. Ali projektovani zakon mogao bi se primenjivati na strance koji bi se na teritoriji Federacije usudili da izraze jeretičke misli o Srebrenici, kao i na sve ostale koji bi sebi dozvolili da nešto slično izjave bilo gde u inostranstvu, pa se onda nađu pod jurisdikcijom Federacije.

Nema jačeg prećutnog priznanja intelektualne nemoći od pokušaja da se sloboda istraživanja uskrati i da se protivničko mišljenje kazni. Engleski politički filosof Tomas Kuper (Thomas Cooper) to je lepo izrazio: „Prevara i laž su od ispitivanja prestrašeni. Istina mu se nudi.“

Srebrenički lobi je takođe bio prinuđen da se suoči i sa nekim drugim novim stvarnostima, ali u pravnoj areni. Saradnici Projekta svedočili su kao veštaci u nekoliko suđenja pred Državnim Sudom za ratne zločine BiH u Sarajevu tokom 2011. Dokazi koji su preko njih predočeni sudu tiču se dve najosetljivije tačke srebreničkog narativa: forensički dosije i legitimni borbeni gubici kolone 28. divizije, koji se redovno lažno prikazuju kao žrtve streljanja i genocida. Ovi ključni aspekti predmeta, koji bacaju razboritu sumnju na centralnu tvrdnju, da je bilo između 7.000 i 8.000 pogubljenja, nikada pre toga nisu bili temeljno osporeni pred sudom, bilo da se radi o Haškom tribunalu ili Sudu BiH u Sarajevu. Verovatno bi bilo nerealno očekivati od sarajevskih Veća da u svetlu novih dokaza odbace prihvaćenu verziju događaja. Međutim, ti dokazi sada su sastavni deo zvaničnog transkripta i sud će se nevoljno suočiti sa nezahvalnim zadatkom smišljanja nekog ubedljivog objašnjenja kako da to zaobiđe. Opšta i profesionalna javnost od sada će ocenjivati sudske presude, i argumente kojima su obrazložene, ne više sa automatskim strahopoštovanjem već u svetlu sveukupnog dokaznog materijala koji je pred većem bio podastrt.

Naš rad je na dugu stazu i mi ne zavisimo od prolaznih uspeha da bi bili stimulisani da nastavimo dalje. Naš glavni cilj je da stvorimo arhiv pouzdanih podataka o tome šta se dogodilo u Srebrenici, što bi bilo od pomoći naučnim radnicima, sredstvima javnog informisanja i svima koji žele da steknu temeljno znanje o jednom od najspornijih i po svojim posledicama najznačajnijih pitanja na kraju dvadesetog stoleća. Mi se ne obraćamo emocijama nego kritičkim umovima. Mada smo mi još uvek poprilično daleko od našeg krajnjeg cilja, a to je da svetu ponudimo sveobuhvatnu i dokumentovanu sliku o događajima u Srebrenici i oko nje za vreme rata u Bosni i Hercegovini, zvanična priča očigledno posustaje. Ona više ne služi kao aksiomatična polazna tačka i mnogi je već doživljavaju kao banalnu i neodrživu.

Što se tiče našeg kratkoročnog cilja – izazivanje razborite sumnje i podsticaj na kritičko razmišljanje o Srebrenici – možemo konstatovati da se on ostvaruje vrlo uspešno.