Žal za cenzurom ili pismo jedne "očajne" ustanove

U pismu pod datumom od 24. novembra 2011, Nerma Jelačić, portparol Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKTBJ), upućenom gospođi Evi Hamilton, glavnom uredniku Švedske državne televizije (SVT), nalazi se niz zahteva i prigovora na račun nedavne odluke SVT da prikaže norveški dokumentarac „Srebrenica: izdani grad“. Sledi nekoliko najdiskutibilnijih tačaka iz tog pisma:

[1] Pismo Jelačićeve, s. 3, navedeni primer (b): „Dokazi sa ekshumacija koje je pretresno veće u predmetu Krstić razmotrilo pokazuju da većina žrtava nije poginula u borbi nego u masovnim egzekucijama. U masovnim grobnicama koje su do sada bile ekshumirane, istražitelji Tribunala su pronašli 448 poveza za oči u blizini tela žrtava, kao i 423 komada tkanine, žice ili kanapa što je bilo korišćeno da se žrtvama zavežu ruke. Ljudi koji su imali poveze na očima i čije ruke su bile vezane iza leđa očigledno da nisu nastradali u borbi.“ (Referenca: par. 75, prvostepene presude u predmetu Krstić.)

Međutim, takav prikaz dokaznog materijala očiledno je namešten da bi se stvorio lažan utisak da su u najmanju ruku 423 pojedinca sa povezima + 448 sa ligaturama, što ukupno čini 871, u Srebrenici moralo biti streljano. U izvornoj presudi generalu Krstiću, u paragrafu 75, način kako je tekst napisan navodi na istovetan pogrešan utisak. Međutim, mi smo pročitali ne samo presudu MKTBJ, već takođe i autopsijske izveštaje na kojima se ta presuda temelji. Na osnovu uvida u te spise, proizilazi da se većina slučajeva poveza i ligatura zapravo preklapa, odnosno da većina najverovatnije streljanih lica u ovoj kategoriji istovremeno ima i poveze i ligature. Ukupan broj tih lica je 442, ne 448. Ovo je jedan od primera varljivih metoda kojima se Tribunal služi sa ciljem da poveća broj osoba za koje bi se van svake sumnje moglo reći da su bili zarobljeni pa zatim streljani.

 [2] Pismo Jelačićeve, s. 4: „Dokazi sa ekshumacija koje je pretresno veće razmatralo u predmetu Krstić pokazuju da većina žrtava nije stradala u borbi nego u masovnim streljanjima.“

Ova tvrdnja se zatim povezuje sa iskazom veštaka Tužilaštva, Dina Meninga, na suđenju generalu Krstiću:

„Tužilaštvo se takođe poziva i na forenzičke dokaze koji upućuju na to da je ogromna većina žrtava koje se nalaze u grobnicama, za koje se može utvrditi uzrok smrti, bila ubijena puščanim mecima.“ (Svedočenje D. Meninga, suđenje Krstiću, Transkript s. 3565)

Međutim, nasuprot tvrdnjama gospođice Jelačić, prvostepeno veće u predmetu Krstić uopšte se nije bavilo masom dokaza da je znatan broj pogibija u vezi sa Srebrenicom u julu 1995. bio prouzrokovan borbenim dejstvima u kojima je učestvovala kolona 28. Divizije Armije BiH tokom proboja iz Srebrenice prema Tuzli. Jedini pomen u presudi u vezi sa time nalazi se u par. 77, i on je vrlo letimičan:

„Prvostepeno Veće nemože da isključi mogućnost da je jedan procenat pregledanih tela u grobnicama pripadao ljudima koji jesu bili ubijeni u borbi. Međutim, u celini forenzički dokazi koje je Tužilaštvo predočilo uklapaju se u iskaze svedoka koji su se pojavili pred ovim Većem i koji su posvedočili o masovnim pogubljenjima hiljada muslimanskih muškaraca...“

Jedva bi se moglo reći da ovo predstavlja dokaz svestranog proučavanja forenzičkog materijala. Pogubljenja i pogibija tokom borbe potpuno su različite stvari i zato svedočenja o „masovnim pogubljenjima hiljada“, čak i da su pouzdana, ne mogu se koristiti da minimizuju ili ponište značaj činjenice da je znatan broj takođe nastradao u okviru legitimnih borbenih dejstava. Dokazi za to nalaze se u forenzičkom dosijeu sa autopsijskim izveštajima koje su pripremili stručnjaci Tužilaštva. Ti izveštaji pokazuju da u ukupno 627 autopsijskih izveštaja obrazac ranjavanja (šrapnel, fragment mine, visokobrzinski projektil, itd.) konzistentan je samo sa smrću tokom borbenih dejstava, što nije zanemarljiv broj. Zapravo, od 1.919 kompleta levih i desnih butnih kostiju u masovnim grobnicama vezanim za Srebrenicu (što ukazuje da se u tim grobnicama nalazi približno toliko osoba koje su stradale od raznih uzroka) smrt od metka, što bi ukazivalo na mogućnost streljanja, pojavljuje se u 505 slučajeva. Prema tome, ukoliko forenzički materijal upućuje na bilo kakav zaključak o relativnom odnosu broja nastradalih u borbenim dejstvima i broja streljanih, taj zaključak bi morao da glasi da su te cifre vrlo uporedive. Pri tome, treba imati u vidu da se ti podaci nalaze u autopsijskim izveštajima koje su između 1996. i 2001. godine pripremili forenzički stručnjaci koji su radili za Tužilaštvo Haškog tribunala. Da bi se stekla jasna slika o ovim dokazima, trebalo bi još dodati i to da od 3568 autopsijskih „slučajeva“ u tom dosijeu, 1583 (ili 44,4 odsto) sastoji se ne od tela nego od samo po nekoliko kostiju, na osnovu čega se ne mogu donositi nikakvi značajni forenzički zaključci u vezi sa načinom i vremenom smrti. Štaviše, u 92,4 odsto slučajeva u ovoj poslednjoj kategoriji forenzički stručnjaci Tužilaštva sami su u svojim izveštajima naveli da je uzrok smrti „nemoguće utvrditi“.

I u vezi sa ovim specifičnim pitanjima, pismo Nerme Jelačić opet ništa ne razjašnjava već, naprotiv, stvara dimnu zavesu koja prikriva nesigurne temelje na kojima sudske presude, na koje se ona poziva, počivaju.

 [3] Pismo Jelačićeve, s. 2, navedeni primer (c): „U procesima održanim pred Tribunalom dokazano je van svake razborite sumnje da je Srebrenica bila isplanirana operacija ubijanja, a ne osveta neuračunljivih vojnika među bosanskim Srbima. ..U predmetu Krstić, pretresno Veće je razmotrilo mnoštvo dokaza koji pokazuju da je vojska bosanskih Srba između 11. i 19. jula 1995. mobilisala resurse sa ciljem da zarobljene bosanske Muslimane pobije.“

Međutim, nasuprot tvrdnjama Nerme Jelačić, da iz presuda MKTBJ proizilazi da je „dokazano van svake razborite sumnje da je Srebrenica bila isplanirana operacija ubijanja“, ne samo da postojanje takvog plana pred sudom nikada nije bilo dokazano već je, u nemogućnosti da se pozove na takav plan, drugostepeno veće u predmetu Krstić navelo da „postojanje plana ili politike uopšte ne predstavlja pravni elemenat zločina [genocida].“ (Drugostepena presuda u Krstiću, par. 225) Ako su se radnje, za koje se kaže da predstavljaju genocid, dogodile slučajno, a ne planski, šta je osnov za izvođenje specijalne namere, dolus specialis, da se ciljna grupa u potpunosti ili jednim delom uništi? Ali bitno je da Jelačićeva, opet, pogrešno predstavlja presudu na koju se poziva. MKTBJ nikada nije presudio da je postojala „isplanirana operacija ubijanja,“ već je takav zaključak doneo induktivno. (Videti par. 26, drugostepena presuda u predmetu Krstić). Samim tim, pošto ni Veće ne može svoj zaključak da potkrepi direktnim dokazima po svojoj prirodi taj zaključak je kontroverzan i predstavlja legitimnu temu za javnu raspravu. 

Argumente Nerme Jelačić takođe pobija i svedočenje Ričarda Batlera, dugogodišnjeg vojnog veštaka Tužilaštva MKTBJ, koji je svedočio u brojnim suđenjima u vezi sa Srebrenicom. Nedavno, 23. marta 2010. on je svedočio u predmetu Pelemiš i Perić pred Državnim sudom Bosne i Hercegovine [predmet X-KR-08/602]. U svom nastupu na tom suđenju, Batler je izišao sa nekoliko tvrdnji koje čine pretpostavku o postojanju genocidne namere od pre pada Srebrenice 11. jula 1995. krajnje sumnjivom:

Pre svega, Batler potvrđuje da je prvobitni cilj srpske vojne operacije, za koju je planiranje otpočelo 30. juna 1995, bilo samo sužavanje zaštićene zone pod zaštitom UN na gradsku površinu Srebrenice. Drugo, naređenje da se uđe u grad predsednik Karadžić je izdao tek 10. jula, što znači samo jedan dan pre izvršenja, a to znači da je zauzimanje enklave bilo improvizovana odluka donesena u svetlu uspešnih dotadašnjih rezultata operacije. Treće, dok opseg operacije najedanput nije bio proširen 10. jula tako da je podrazumevao zauzimanje cele enklave, operacija je u potpunosti bila vođena na nivou Drinskog korpusa, bez da su u to bili uključeni Glavni štab i druge više komandne strukture. Četvrto, Batler je izjavio da mu „nije poznat“ ijedan slučaj korišćenja vatrenih sredstava od strane VRS protiv civila u Srebrenici posle 11. jula, datuma kada je enklava bila zauzeta i kada je operacija bila privedena kraju. Peto, što se tiče deportacije civila iz enklave, po Batleru „u dokumentima nema dokaza“ bilo kakvog planiranja u vezi sa time od pre 11. jula ujutro, kada je odluka da se Srebrenica zauzme već bila doneta. Šesto, Batler prihvata da u redovima VRS nije bilo naznake ili očekivanja da bi zarobljenici mogli biti streljani ni 12, pa čak ni 13. jula.[1]

Koliko su ovaj prikaz toka i analiza događaja uklopivi u tezu gospođice Jelačić da je političko i vojno rukovodstvo na srpskoj strani postupalo sa namerom istrebljenja zajednice bosanskih Muslimana u Srebrenici, kao takve? Ako je u Srebrenici bio genocid, da li je on bio posledica prethodne namere ili je to nešto što je izvršiocima naknadno palo na pamet?

Batlerovo svedočenje direktno protivreči tvrdnji gospođice Jelačić na s. 4, stav (a), njenog pisma Švedskoj televiziji da je „U procesima održanim pred Tribunalom dokazano ... van svake razborite sumnje da je Srebrenica bila isplanirana operacija ubijanja, a ne spontana osveta.“  

[4] Na s. 4, stav (c), njenog pisma gospođica Jelačić dovodi u pitanje izjavu da je „samo oko 2000 pojedinaca bilo streljano u prvih 48 sati nakon pada Srebrenice“, i da je ogroman broj (oko 5,000) nastradao kao „vojni cilj.“ Ali začudo ona ne navodi izvor te izjave. Osoba koja je prikazana u dokumentarcu „Srebrenica: izdani grad“ kako to govori jeste DŽon Šindler, a u vreme relevantnih događaja položaj koji je zauzimao bio je veoma važan. On je 1995. bio službenik najvišeg ranga Agencije za nacionalnu bezbednost SAD u Sarajevu. G. Šindler je bio na takvom položaju da je morao znati to o čemu govori. Njegove procene zavređuju bar isto onoliko pažnje koliko i presude Tribunala, s obzirom na osetljive i poverljive informacije kojima je u okviru svoga posla on raspolagao.

[5] Gospođica Jelačić je tehnički u pravu kada ovako prenosi suštinu presude MKTBJ u predmetu Popović i ostali po sledećem pitanju: „...pretresno Veće je stalo na stanovište da je van svake razborite sumnje 'najmanje 5,336 pojedinaca bilo ubijeno u streljanjima [podvlačenje Nerme Jelačić] nakon pada Srebrenice. Pretresno veće je  takođe dodalo da dokazna građa koja se pred njime nalazila nije bila sveobuhvatna. Nove grobnice se otkrivaju i ekshumiraju sve do danas, tako da će se broj identifikovanih pojedinaca povećati. Pretresno veće smatra da bi taj broj mogao dostići cifru od 7826.“ [Pismo Nerme Jelačić, s. 4, stav (c)]

Tačno je da je Veće u presudi u predmetu Popović i ostali to napisalo, ali ta konstatacija predstavlja naučnu besmislicu. Zaključak da je „van svake razborite sumnje“ najmanje „5.336 pojedinaca bilo ubijeno u streljanjima“ u presudi je vezano za DNK dokaze koji su tokom suđenja bili predočeni. [Popović i ostali, Presuda, par. 624] DNK tehnologija samo može da posmrtne ostatke identifikuje uparivanjem sa biološkim uzorcima uzetim od bliskih srodnika, i takođe može da doprinese reasocijaciji raskomadanog tela iste osobe. Međutim, DNK ne daje informaciju bilo kakve vrste o vremenu, mestu i načinu smrti, što su ključne činjenice koje se moraju dokazati da bi se nekome mogla imputirati krivična odgovornost za ubistvo. Veće u Popoviću jednostavno pretpostavlja, pošto su te osobe mrtve, da su morale biti streljane. Ali pošto je u isto vreme i na istom prostoru postojao i jedan drugi značajan uzrok masovne smrtnosti – borbena dejstva između kolone i VRS – tako se nešto ne može predpostaviti automatski. Ovo lažno prikazivanje činjenica, koje je zajedničko navedenoj presudi MKTBJ i pismu gospođice Jelačić, predstavlja još jedan primer koji diskredituje bahati zahtev koji gospođica Jelačić upućuje Švedskoj državnoj televiziji da se presudama MKTBJ mora dati privilegovan status u svim javnim raspravama o Srebrenici.

Zahtevi koje sadrži pismo gospođice Jelačić, upućeno u ime Haškog tribunala urednici Švedske državne televizije, predstavljaju zabrinjavajući pokušaj jedne sudske ustanove da ometa pravo medija da sami odluče šta će, a šta neće, prikazivati u skladu sa sopstvenim viđenjem činjenica i javnog interesa. To odražava očajničko nastojanje Haškog tribunala da iskusnim profesionalcima nametne obavezu uvažavanja rezultata svojih montiranih procesa, i da istovremeno zastrašivanjem obezbedi da mnogobrojni dokazi manjkavosti u tim presudama budu sakriveni od očiju javnosti i gurnuti pod tepih.