Враћање "коренима" хрватске државности

У Србији се, сваког часа, расправља о понекој антисрпској изјави неког од Хрвата. Недавно смо имали порицање Јасеновца као „српског мита“ – порицатељ је био управник Бискупског архива при централном хрватском архиву, римокатолички патер Стјепан Разум. Онда је Жељко Керум, градоначелник  Сплита, другог по величини града у Хрватској, изјавио на Хрватској телевизији да никад не би прихватио Србина за зета, да Срби у Хрватској морају да знају где им је место, да већина Хрвата мисли исто, али да то не могу да кажу. Нико од званичника, па ни Иво Јосиповић, који себе представља као „заштитника Срба у Хрватској“, није реаговао на Керумове тезе. Ратко Дмитровић, у својој анализи „Керум је, господо, у праву“, каже: “Керум је Србима приписао контролу над хрватским банкама, што је заиста виши ниво лудила, пошто Срби не контролишу ни банке у Србији, а камоли у Хрватској, али то асоцира на атмосферу из Вајмарске републике и на однос Нeмаца према Јеврејима“ („Печат“,235/2012 ). Такође, Дмитровић је истакао да званична Хрватска не реагује на овакве изјаве из простог разлога што већина Хрвата мисли исто као и градоначелник Сплита.

Зато је крајње време да се поново суочимо са темељним,а стално прикриваним, координатама хрватске државности, из којих се усташтво сигурно не може одстранити. Доносимо два сведочења. Једно припада усташком бојовнику Јосу Орешковићу, а друго је интервју са заповедником Јасеновца, Динком Шакићем, својтом Макса Лубурића. (Шакић је интервју дао по повратку у Хрватску, на фарсично „суђење“- враћен је, као и Артуковић, да би био сахрањен на родном тлу.) Прво сведочење је нарочито битно, јер јасно доказује каква је улога римокатолицизма и крижарских братстава у формирању усташког покрета (оснивача крижарског покрета,који је,као милитантни римокатолицизам, касније формирао људе попут Орешковића, Ханса Ивана Мерца, папа Иван Павао Други је 2ОО3, у Бањалуци, прогласио „блаженим“). Друго сведочење је више него занимљиво: Динко Шакић показује не само да се не каје за оно што је учинио у Јасеновцу (зато је Енрико Јосиф и говорио да је Бог већ казнио већину Хрвата, који и даље сматрају НДХ делом свог идентитета, најтежом казном – непокајивошћу) ,већ и „исповеда“ геополитичке идеје Павелића и дружине, сасвим сигуран да ће НДХ кад-тад победити. Његов интервју је занимљив и због сведочења о узајамном разумевању усташа и хрватских комуниста, који су, свако на свој начин, били „горљиви домољуби“. Српском читаоцу остаје само да чита и размишља о прочитаном, тражећи начина да се стварност Другог светског рата, када су Земун и Срем били у НДХ, никад више не понови.Да не заборавимо: оба ова сведочења преузели смо из веома упутне књиге Јована Бошковића „NDH-други пут/Lux Croatie,Наш дом,L Age d Homme,Београд 1999.   

ИСКАЗ ЈОСА ОРЕШКОВИЋА                                                                                                    

На суду, усташки бојовник Јосо Орешковић испричао је следеће: “Још као ђак шестог разреда госпићке гимназије ступио сам 1939. године у вјерску организацију 'Крижари'. Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола била је: 'У име Криста - убиј антикриста!'. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организирали смо и своју ударну јединицу, која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југославенске војске, ми смо је разоружали. Одмах смо ступили у усташе, јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене, с још неким Госпићанима, одредили су у логор Слано, на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата - љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали, тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо двјеста заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и предбацивали нам какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су да није усташа онај тко не може с весељем убити Србина, Жидова и комуниста.

Да нас придобију за убијање, давали су нама младима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети коју хоћемо, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је започело право клање. Све море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у коме је рекао да су издајице усташтва они који не могу убијати Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао тко је тај 'усраша' који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убити непријатеља у борби, али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао да је и ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи, него звјерад и да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће, да је непријатељ Поглавника и Хрватске, као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо.

Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали - усраша, а не усташа! Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: 'Ево, овако се ради!'. Кад је дијете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповиједио: 'Удри!' Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао ме по рамену и рекао: 'Браво! Бит ћеш ти још добар усташа!' Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опио до смрти. У пијанству сам, заједно са друговима, силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам требао ни опијати.

Касније, кад је Слано ликвидирано, и сви његови заточеници побијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба. Што сам ту радио, знате...

Јосо Орешковић, усташки бојовник, у свом исказу пред судом, прољеће 1942 (изв. Шиме Бален: Павелић, Загреб, 1952.)

***
Ви сте господине Шакићу, били егзекутор?

- Не, ја сам за вријеме НДХ био часник хрватских оружаних снага, побочник генерала Лубурића и његов најповјерљвији и најблискији сурадник, па и род јер сам се ожењен његовом сестром. Као особа од посебног повјерења увијек сам био на располагању и поглавнику.

Гдје сте се с њим упознали?

- С генералом Лубурићем упознао сам се 8. вељаче 1942. Дошао сам из Загреба у Јасеновац. Хтио сам се укључити у усташку постројбу.

Колико сте тада имали година?

-Навршио сам 21 годину. У Јасеновац сам дошао 18. вељаче 1942. и био сам распоређен у Први усташки обрамбени здруг. Надао сам се да ће ме распоредити у неку борбену јединицу, но ставили су ме у административни уред. Тамо сам остао мјесец дана, након чега су ме премјестили у логор Стара Градишка гдје сам био побочник заповједника логора Миле Орешковића.Одредили су ме да водим замјену заточеника: тражили смо два наша дужносника, др. Карла Вагнера и Мирка Вутуца које су заробили партизани, а ми смо њима предали др. Андрију Хебранга, његову (каснију) супругу Олгу, Секу Подунавац, Младена Ивековића, Владу Лончарића, Пубу Кемпфла, Мају Комар и још тринаест заточеника. Било је то 23.рујна у селу Цаге, код Окучана.

Уочи те замјене збила се једна занимљива и досад необјављена епизода. Био сам присутан разговору између Лубурића и Андрије Хебранга, који је текао отприлике овако: 'Ето, Андрија, одлазиш на слободу, међу своје. Доста смо разговарали о нашој хрватској трагедији, о жртвама које је поднио хрватски народ за туђе пробитке. Браћа су се стољећима клала међусобно, једни за интересе Запада, други за интересе Истока. Као и данас, једни гледају у Москву, а други у Рим. Апелирам на твоју хрватску свијест, брани хрватске интересе у круговима својих идеолошких су-мишљеника, као што ја браним Хрватску од четника, Талијана, Нијемаца и великосрпских партизана'.

Хебранг је погледао у очи бојника Лубурића и рекао: 'Можда ће моја глава пасти за Хрватску прије него твоја'. Лубурић је чврсто стиснуо Хебрангову руку и затим га је војнички поздравио. Такав је био растанак двојице великих родољуба: пријатељски, иако су се налазили у супротним идеолошким таборима. Хебранг није одступио од својих идеолошких назора и увјерења, а Лубурићу су били интереси Хрватске изнад политике и идеологије. Обојица су имала пред очима круту стварност јер су из трагичне хрватске повијести нешто научили.

Што сте радили у Јасеновцу ?

- Био сам надстојник опћег одсјека, обављао сам дужност замјеника заповједника логора. Дошао сам у студеном 42. а 1944. именован сам управитељем логора Јасеновац. Остао сам тамо до студенога 1944. године, након чега сам премјештен у Загреб у Обавјештајни центар обрамбених здругова, на дужност побочника за посебне послове код генерала Лубурића.

Кад данас говорите о том времену, као да с поносом истичете све те дужности. Значи ли то да сами себи ништа не предбацујете, да се не кајете?

- Управо то. Поносан сам на своју прошлост, на све што сам чинио. Обављао сам дужност према својој домовини. Нема ниједне државе на свијету која нема затворе и логоре, и нетко ту незахвалну дужност мора обављати. У оно вријеме на функције које сам ја обављао могли су доћи само они изабрани, они који су схваћали суштину усташке револуције и опстанка хрватске државе.

Ми нисмо били нацисти ни фашисти, борили смо се за своју државу. Долазили смо у оружане сукобе и с Нијемцима и с Талијанима када су они покушали прекорачити границе које смо им одредили као савезницима. Талијани су били наши непријатељи, иако су нам били савезници. Морали смо их трпјети јер другог излаза тада није било. Најважније у свему је било то што смо добили своју државу, или, како би рекао др. Старчевић: 'Нека је хрватска држава уру широка и уру дугачка- само нека је!' Данас се математички може доказати да није постојала НДХ четири године рата, никада не би могло доћи до 30.свибња 1990. НДХ је била темељ на којему је изградена данашња Хрватска.

Објасните ту тврдњу.

- Господин Богдан Радица, хрватски писац, новинар, Титов 'Goebells', дошао је у Сјеверну Америку и на Сабору Хрватског народног вијећа, 7.рујна 1975. у Торонту јавно је рекао, пред двије тисуће свједока: 'Господо, да НДХ којим случајем није постојала, ми би је данас морали измишљати. Јер данас се не можемо позивати на Томиславову Хрватску, то је предалеко, а непријатељи су нам увијек говорили да ми нисмо кадри живјети сами, као држава, већ увијек с неким, или Мађарима, или у Аустро-Угарској или у Југославији.

Али НДХ данас сигурно не користи Хрватима. Била је хрватска држава, али и фашистичка творевина.

- То једноставно није истина. Ми се не смијемо од тога прати, ми не смијемо признати и пристати на ту тезу. Разумљиво је да нам Срби подмећу и подваљују. Људи су се згражали када сам својевремено рекао да сам усташа. Јесам и доживотно то остајем. Поносан сам што сам обављао дужности које су биле повјераване само најсигурнијима. Ако ми данас кажемо сву истину о НДХ немамо се чега стидјети, можемо се само поносити јер смо бранили хрватске интересе, бранили смо државу на чијим темељима је настала ова данашња Хрватска.

Смије ли се држава бранити и злочинима? Јесте ли је ви тако бранили, будући да сте били управитељ Јасеновца?

- То је била легална, на закону установљена установа у коју су били упућивани сви они којима је било доказано да су радили на рушењу и уништењу хрватске државе и који су били опасни за јавни ред и сигурност. Јасеновац није био никакав санаториј, али није био ни мучилиште каквим га приказују Срби.

То је јавно изјавио и један члан међународне комисије Црвеног крижа у вељачи 1942. након посјета Јасеновцу. Када сам ја био заповједник, у коловозу 1944. дошла је у логор међународна комисија на чијем челу је био један швицарски Жидов, господин Шмидлин, делегат швицарског Црвеног крижа у Загребу. Заједно смо, тијеком три, четири дана обишли Јасеновац, Стару Градишку и остала имања гдје су затвореници радили. И он особно, јавно ми је честитао на уређењу логора и на поступцима према логорашима, посебно према његовим сународњацима Жидовима.

Ми никога нисмо стављали у логор због његове вјере или расне припадности. Таман да је био мој отац, а противник државе Хрватске, доспио би у логор. Ми никога нисмо дискриминирали, ни Србе због православља, ни католике, ни Жидове, само оне који су били непријатељи хрватске државе.

Различити су подаци о броју убијених у Јасеновцу. Што ви о томе знате ?

- Спремам књигу, изнијет ћу точне податке, само оно што ја особно знам. Документират ћу их. Али морам по стоти пут рећи да у Јасеновцу није било масовних убијања. Према трајању логора, према пучанству у њему, помор је био природан и нормалан: увијек је у логору било око 3000 затвореника.Унутарњу управу имали су сами заточеници, углавном Жидови. Они су водили администрацију, од расподјеле хране, до расподјеле посла. Цилига, који је био почасни становник Јасеновца писао је фантазије, али након генералове смрти ипак је рекао неколико истина, на примјер, да је Лубурић био заштитник Жидова.

Ми смо у нашим војним јединицама имали доста хрватских Жидова који нису носили усташке униформе и који су се борили за Хрватску. Након рата настало је натјецање тко ће више лажи и измишљотина измислити о Јасеновцу, тко ће исказати веће бројке.

Ипак, убојстава је било?

- Не поричем, али ни близу тих измишљотина. Ево, изнијет ћу вам један конкретан случај, случај Миле Бошковића. Био је истакнути комунист, Црногорац, један међу првима који је дошао из Београда у Хрватску, да је огњем и мачем уништава. Доспио је легалним путем у логор и према њему се поставио људски и пријатељски, јер је био Црногорац, а генерал Лубурић је имао посебну наклоност према Црногорцима, не знам због чега, можда због својих веза са Секулом Дрљевићем и осталим Црногорцима који су доказивали да је Црна Гора била прије, за вријеме турске окупације, Црвена Хрватска.

Бошковић је стријељан у Јасеновцу због криминала: унутарња логорска управа покрала је своје супатнике, гостили су се као гаврани а на штету логора. Крађа је откривена и главна логорска управа осудила их је на смрт. Генерал Лубурић наредио је да се Бошковић стријеља, јер је за Црногорца највећа увреда и срамота умријети на вјешалима. Ја сам издао налог за то стрељање. Тај Бошковић је према комунистичким изворима стрељан три пут: најприје у Загребу, онда је ренегат хрватски Антун Милетић рекао да сам га ја особно убио уз ријечи: 'Е, докторе, тебе ћу као класног непријатеља особно стрељати', и трећи аутор је написао да га је особно стрељао генерал Лубурић.

Но, убијен јест?

- Да, због криминала. Ми смо били људи према заточеницима. Они који су већ били унутра, нису нам били опасни. Ја сам сате и сате провео разговарајући са Цилигом и другим многим истакнутим хрватским комунистима. Био сам присутан разговору генерала Лубурића с др. Андријом Хебрангом, Био је то људски разговор. Ако смо стрељали, извршили смо то по налогу надлежног суда, на основу закона. Није било масовног убијања.

Али и закони могу бити неправични и неморални.

- Ја вам само кажем да је функционирала правна држава, пуно боље него ли у Титовој Југославији. Правна држава није била у сукобу с моралом. Немамо се чега стидјети ни одрицати.

Мирно спавате?

- Као беба. Имам 73 године и мало ми је осам сати сна. Данас кад би ми се пружила прилика доћи на исту дужност, прихватио бих. Али, било би другачије. Ја сам својевремено јавно рекао да сам онда био млад, и да данас о много чему другачије мислим. Али након свега што смо доживјели након свибња 1945., и данас са својих седамдесетљећа, кад имам дјецу и унуке, понављам: исто бих учинио. Жао ми је сваког људског живота, али морам рећи да ми је жао што нисмо учинили све оно што нам се приписује, јер да смо то тада учинили, данас Хрватска не би имала проблема, не би тко имао писати измишљотине.

Како то да сте остали живи?

- По налогу генерала Лубурића напустио сам Хрватску 7. свибња 1945. у девет сати из Драшковићеве улице, с налогом да у Аустрији будем веза с поглавником Павелићем и хрватске државне владе. Отишао сам у Аустрију са шогором, који је оженио сестру моје жене, пуковником Јаковом Далом, суцем. Успоставили смо везу с поглавником којег су сви други напустили, припремили смо му упориште у Корушкој гдје је дошао у пратњи покојног Божидара Каврана и Иве Перчевића. Чувао сам поглавника шест мјесеци у Аустрији, а након тога смо га превели преко Алпа у Италију. Растали смо се, касније смо се састали у Буенос Аиресу.

Имате дјецу, стидите ли се према њима?

- Старији син Анте родио ми се 10. травња...

Какву сте то имали везу с Богом?

- Видите да ништа није случајно! Поглавник му је био крштени кум. И другом сину Томиславу био је кум. Били смо као обитељ. Лубурић је сматран десном руком поглавниковом. Заиста, били су два тијела, али једна душа, једна мисао кад је ријеч о обнови хрватске државе. Генерал Лубурић није направио ни један корак без знања и одобрења поглавника. Касније су многи говорили да је Лубурић био држава у држави, да је радио што је хтио. То је најобичнија лаж. Нитко не зна боље односе од мене између њих двојице.

Поглавник никада никоме у вријеме НДХ није дошао у приватни стан. У мом стану, на Пантовчаку 94, био је пет, шест пута. Када је Лубурић доживио авионску несрећу и добио потрес мозга, поглавник је долазио у наш стан и тамо су правили реконструкцију оружаних снага. Лубурић је био најповјерљивији поглавников човјек. Нас двојица смо тијеком времена читали поглавникове мисли, није требао рећи што треба учинити, из разговора смо то схватили.

Нисте одговорили на питање: стидите ли се пред дјецом и унуцима?

- Не, не стидим се пред дјецом. Поносим се. И она са мном. Имам два сина, једну кћерку и четверо унучади. Старији син ми је инжењер, рођен је 1946., млађи је професор повијести, а кћерка је психолог. Говоре перфектно хрватски, млади син и кћерка већ су били у Загребу, а и старији би сутра преселио. Мој брат Томислав директор је рафинерије у Босанском Броду, сад је избјеглица, а имао је пуно проблема због мене.Моја дјеца читају све повијесне изворе, и оно што ми пишемо, и оно што непријатељ пише и свјесни су да другачије нисмо могли. Често спомињемо и пуч Вокић-Лорковића. Било је илузорно да успију. Били су жртве југославенске обавјештајне службе која им је подвалила да могу ући у савезнички табор.
Када су покушали пуч, Тито је сједио с Черчилом у Касерти и разговарали су и само се једном у дугом разговору споменула ријеч 'Хрватска'. Тито је већ био признат као савезник и партнер. Чудило ме да Лорковић, као културан човјек, то није схватио. Требао је имати шире политичке погледе. Али код њега је превладала људска слабост, болесне амбиције.

Према вама, Павелић није имао никаквих грешака, слабости?...

- Није имао никаквих слабости, све до 1956. када су га окружили југославенски агенти. Био је државник, родољуб, а нама није било другог излаза.

Сматрате ли још увијек да је Павелић био добар државник? Да споменем само предају дијела Хрватске Талијанима... Осим тога, он је ипак био губитник, а ми смо ипак остали без државе.

- Хрватска је била у цијелом свом етничком подручју, са Сријемом, са Боком Которском, Херцеговином, које су традиционално увијек биле хрватске земље. Ни данас их се нећемо одрећи. Нема спаса и живота за Хрватску без БиХ и обратно. БиХ је умјетна творевина, коју је направио Тито да ослаби Хрватску и зато је убијен др. Андрија Хебранг. Убијен је и стога што је знао да Тито није Хрват. Није то био Јожа из Кумровца!

Него што?!

- Жидов из Одесе. Јосип Валтер Вајс. Њега је устоличио друг Стаљин. Никада о томе нисте чули? Па о томе се годинама говори.

Није ли се Павелић могао другачије понашати, боље одиграти своју улогу?

- Нисмо могли боље. Ми смо били на правој страни, али Запад нас није хтио. Ни Енглеска, ни Француска, ни међународна масонерија. Наш кардинални хрватски гријех и данас је да смо ми Хрвати скоро тијеком 14 стољећа остали вјерни Петровој столици, као католици, унаточ неких потеза ватиканске политике која је понекад ишла против народних интереса. Масони и даље мисле уништавати хрватски народ, економски, политички, морално, па да нам наметну своје планове. Они би хтјели обновити Југославију.

Ви мислите да се повијест може поновити, да још једном изгубимо државу?

- То не! Овај пут је нећемо изгубити јер на челу те државе стоји човјек који има многе предности, који је велики државник, а за вријеме рата је био на страни побједника. Нема човјека у Хрватској његова калибра. Ми се данас налазимо под Јелачићевим репом и видимо само оно што је око нас, а др. Фрањо Туђман је, да сликовито кажем, на врху катедрале и његов је видик шири и већи. Лако је приговарати! Ми нећемо изгубити државу јер руске снаге желе прећи границу установљену у Јалти. Амерички утјецај је до Дрине. Руси и Срби пјевају да је Босна српска и руска. Ми се Босне не смијемо одрећи.

Али Срби су прешли Дрину!

- Муслимани ће присилити Србе да се врате. Муслимани су етнички Хрвати, хтјели - не хтјели. Доћи ће све на своје. Хрватска ће ослободити своје крајеве, али доћи ће до рата између Србије и Хрватске, то је неизбјежно. Ми се морамо на то спремити.

Динко Шакић, управитељ хрватског конц-логора Јасеновац: Обављао сам своју дужност, Магазин, 2/1995., Загреб