Tužba za mir

I tako je Srbija odlučila da na tužbu Hrvatske za genocid sudu pravde u Hagu, odgovori kontratužbom. Vest je manje u Hrvatskoj, a više u Drugoj Srbiji dočekana sa krajnjim negodovanjem – to je, po njima, svađanje sa susedima koje je toliko apsurdno da zaslužuje samo ironiju i podsmeh, uvrede na račun ministra Jeremića itd. Međutim, upravo ova reakcija pokazuje da ta tužba ima smisla. Ovakve reakcije su razumljive, jer niko ko je činio prestupe i zločine, kao što vidimo i kod nas, ne voli da ide na sud. Eventualno pogoršanje odnosa sa Hrvatskom koje bi se moglo prelomiti preko leđa preostalih Srba u Hrvatskoj, takođe nije razlog da se od kontratužbe odustane, jer i mafijaši vole da prete nasiljem kada im se nešto ne sviđa, pa se opet država bori protiv njih.

Ova tužba ima smisla i zbog toga što je ona, ustvari, jedini put ka pomirenju na Balkanu. Kako to? Kako stvari stoje, zvanična hrvatska politika svesna je da je njihova tužba, posle odbacivanja tužbe BiH, osuđena na neuspeh, tako da razlog zašto se i dalje insistira na njoj, pored toga što nikada nije loše pokušati neku stvar razrešiti na sudu (ali to onda važi i za Srbiju), jeste u tome što nacionalisti na vlasti smatraju da nije loše da se još jednom nade birača odlože i investiraju u budućnost. Ono što stvarnost ne može da uradi – i za šta postoji sve veća opasnost da će početi da se urušava – a to je da potvrdi zvaničnu verziju rata, po kojoj je „nemoguće da strana koja je žrtva agresije izvrši ratne zločine“, možda će potvrditi neki sud u budućnosti, samo se treba nadati, ćutati o vlastitoj strani rata i istrajavati na „činjenicama“ kako nijedan Srbin nije bio žrtva progona, da nije bilo rasizma i nacionalizma u Hrvatskoj devedesetih i da je za sve to kriva Srbija i Milošević. Nije čudo da je nacionalistima u Hrvatskoj stalo do ove slike, ona je conditio sine qua non njihovog opstanka na vlasti. Hrvatska tužba je, dakle, pogledana kroz već čuvene naočare za ideologiju, samo još jedan način da se lažna slika o stvarnosti održava u životu, samo još jedno odlaganje suočavanja sa prošlošću zbog kojeg bi trebalo i dalje nastaviti u njihovom pravcu.

Mnogi će ovde reći, pa zašto da ne, zar nisu činjenice o tome kako je Srbija jedini krivac za ratove iz devedesetih na Balkanu svima poznate i utvrđene još u istim tim devedesetim? U tome je i drugi razlog zašto je ova kontratužba potrebna. Pošto izgleda ne znamo drugačije, ona bi mogla da pomogne da se ova slika o ratovima iz devedesetih počne zamenjivati istinitijom slikom. A da bi se to zaista desilo, to bi trebalo da znači i da temi iz tužbe treba pristupiti bez emocija. U sada preovlađujućoj slici rata nisu naravno lažne činjenice: većina ljudi sada već dobro zna većinu činjenica, s tim da se one o „srpskoj strani rata“ naravno stalno ističu, a isticanje onih drugih predstavlja „vraćanje u prošlost“ i „sukobe devedestih“. Ono što je tu lažno je skoro cela obrada tih činjenica, odnosno tvrdnje koje objašnjavaju te činjenice. Tako je Srbija još uvek uzrok raspada Jugoslavije, što je tvrdnja koja obično služi da se zamaskira prava činjenica da su iz Jugoslavije želele da izađu Hrvatska i Slovenija, a da su ih čak nevoljno sledile BiH i Makedonija, a ne Srbija. To se dobro vidi i u jednom detalju koji je nedavno napadnut na sajtu Peščanika – naime, u činjenici da se u Srbiji ustalilo brojanje sportskih medalja koje uključuje period Jugoslavije. Naravno da je tako i tako i treba da bude, jer je Srbija odlučujuće doprinela stvaranju Jugoslavija i opirala se njenoj dezintegraciji.

Slično je i sa ostalim „činjenicama“ o ratovima iz devedesetih. Da li su Srbi iz Hrvatske „dobrovoljno“ otišli iz svojih kuća? Je li bilo „etničkog čišćenja u Oluji“? Koliko je ljudi u Hrvatskoj pravosnažno osuđeno za zločine u toku rata? Odgovori na ova pitanja neće, po svoj prilici, doneti mnogo direktne praktične koristi, i ako u ovom sporu bude previše emocija, zaista mogu da štete ukupnim odnosima Srbije i Hrvatske, što znači mogu da se odraze na svakodnevni i poslovni život građana koji imaju potrebe da saobraćaju između njih. Trebalo bi se truditi da se ovakve posledice što više spreče. Međutim, dugoročno gledano, ispravljanje slike o ratu može koristiti svima, osim možda nacionalistima na obe strane. Ova tema je došla na dnevni red i zbog toga što je apsurd istrajavanja na prethodnoj slici rata počeo previše da bode oči. Devedesete su, osim rata, donele i ratnu sliku o ratu koja se temeljila više na potrebama jedne strane i indukovanim predrasudama o Srbima, nego na istini. Međutim, ta slika je još uvek živa i zbog toga je ova inicijativa dočekana sa toliko zaprepašćenja i uvreda. Ona, u neku ruku, pokazuje da se onaj eshatološki cilj ka kome su usmerene sve snage, više pokajničke Druge Srbije, nego čak i Hrvatske – a to je, otprilike, budućnost u kojoj se svi u Srbiji, delom zbog dugogodišnjih napora na obrazovanju, delom zbog politike cilindara, suočavaju sa prošlošću, priznaju krivicu za zločine, povinuju se svakoj kazni, tražeći što veće i neodmerenije kazne, kako bi se to zlo koje je pokrenulo ratove u Jugoslaviji i koje je krivo za sve što se događalo, nekako iskorenilo – neće ostvariti. Sa ovom kontratužbom sve se to preokreće. Sada, umesto da pričamo samo o srspkim, pričaćemo i o hrvatskim zločinima, umesto da skrušeno čekamo kaznu, čak se i opiremo. Potrebno je samo pogledati medije iz poslednje nedelje, pa videti kolika će sva zla svađanja sa susedima, povratka u devedesete itd. proizvesti ova kontratužba, dok je tužba vodila samo željenim ishodima.

Tu se vidi i to koliko Druga Srbija malo drži do nasleđa Zorana Đinđića u našoj politici. Kada je, svojevremeno, kao premijer bio upitan da li će se izviniti Hrvastkoj zbog rata iz devedesetih, Đinđić je to odbio odgovorivši kako su Srbi dovoljno platili i propatili zbog eventualnih grehova iz tog perioda. Ova izjava govori o tome da je Đinđić još pre šest godina smatrao da vreme katarze i plaćanja za grehove polako prolazi. Srpska strana je imala svoj udeo u devedesetim i zbog toga je igrom političkih okolnosti već bila primorana da plati veoma veliku cenu za koju se već tada moglo znati da je u velikoj meri i nepovratna i nezaslužena. U ovom konkretnom slučaju ta cena je plaćena „dobicima“ kao što je nova etnička slika Hrvatske, koji su isključiva posledica kažnjivih dela strane koja traži izvinjenje.

U tom kontekstu, to izvinjenje Hrvatskoj generalno (ne žrtvama rata u Hrvatskoj) nije ništa drugo nego amnestija za njihove nacionaliste. A tom istom cilju treba da posluži i ova sadašnja hrvatska tužba, kao i cela kampanja povodom nje.

PS.

U svom poslednjem Peščanom sprudu Teofil Pančić čak odustaje od elaboracije cele teme nego je sažima u naslov „Stvarnost je stvarna, a Jeremić je izmišljen“. Ah, na to se samo može odgovoriti: On the contrary – „Jeremić je deo realnosti, a preovlađujuća slika rata je izmišljena“. Ne možemo samo zažmuriti i nadati se da će Jeremić nestati, iza njega je realnost sama.