Stanje u Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci uoči Drugog svetskog rata

Ekonomski i industrijski nerazvijena kraljevina, čija se privreda zasnivala na poljoprivrednoj proizvodnji, imala je krajnje ograničene mogućnosti za moderno ratovanje. Nedovoljno i većim delom zastarelo naoružanje i hronični nedostatak modernih vojnih tehničkih sredstava davalo je prilično pesimističke prognoze za uspešnu odbranu zemlje. Osnovni razlog nedostatka modernog naoružanja i vojne tehnike ležao je u nerazvijenoj državnoj ekonomiji. Niski dohodak po glavi stanovnika, a time i siromašan državni budžet, ograničavao je nabavku i kupovinu modernog naoružanja. Sa druge strane, nedovoljni industrijski potencijali u zemlji nisu omogućavali proizvodnju modernog i preko potrebnog naoružanja. Uoči rata nacionalni dohodak po glavi stanovnika je iznosio oko 3500 dinara (u protivvrednosti oko 70 dolara), a npr. za kupovinu jednog tenka trebalo je izdvojiti 800-1600 nacionalnih dohodaka.

Vojne vlasti – duboko i bolno svesne malog ekonomskog potencijala svoje zemlje, nedovoljnih zaliha oružja i municije i nedostatka opreme, odeće i rezerve hrane – grčevito su pravile planove za odbranu zemlje, koji su u osnovi bili defanzivnog karaktera. Po ratnim planovima zamišljeno je da bi pri punoj mobilizaciji vojska mogla imati preko 1 200 000 ljudi u operativnim jedinicama i još oko pola miliona u ostalim neboračkim službama. Toliki predviđeni broj mobilisanih ljudi bio je nerealan zbog duboke političke i nacionalne podeljenosti u društvu. Nekim nacionalnim grupama u zemlji odbrana monarhije nije bila u interesu.

Prilike u Kraljevini Jugoslaviji bile su izuzetno složene. Vojne poteškoće zbog teškog ekonomskog stanja i opšte nemaštine dodatno su opterećene političkom i socijalnom krizom. Problemi i bolesti društva nisu mimoišle ni vojsku, tim pre što su se od 1939. u nju slivali građani-vojni obveznici, unoseći u vojsku akutne nacionalne i socijalne probleme karakteristične sa civilno društvo. Ni vojska nije bila pošteđena svojih unutrašnjih kriza i podela. Oficiri su se okupljali oko pojedinih generala stvarajući tako politički suprotstavljene grupe. Najpoznatije rivalske oficirske grupe bile su one, s jedne strane, oko generala Petra Živkovića, braće Nedića i Marića i, s druge strane, oko generala Dušana Simovića. Sve zaoštrenije međunacionalno nepoverenje u vojsci dodatno je opterećivalo i produbljivalo političku krizu. Većina nesrpskih oficira nije blagonaklono gledala na režim, što je ugrožavalo borbenu gotovost i ovako slabe armije. Veliki broj visokih oficira nesrpske nacionalnosti nalazio se na ključnim komandnim položajima, što je kod srpskih i projugoslovenskih oficira stvaralo nezadovoljstvo, sumnju i nepoverenje u uspešno vođenje budućeg rata. Nacionalna struktura oficirskog, posebno ključnog komandnog kadra nije bila ni proporcionalna ni ujednačena. Evo nekoliko primera:

Od dvadeset četiri odseka u Generalštabu samo jedan je bio u rukama oficira srpske nacionalnosti – a ostali u rukama Hrvata i bivših austrougarskih oficira. Kraljevina je bila podeljena u šest administrativnih zona (banovina) i one su se poklapale sa armijskim oblastima. Samo u jednoj armijskoj oblasti komandant je bio srpske nacionalnosti (pukovnik Mirko Bogićević), dva su bila hrvatske  (potpukovnici Romuald Manola i Eugen Kurelec) a tri slovenačke nacionalnosti (potpukovnici Branko Tominšek, Danilo Tranpuš i Ignjac Furlan).

Kraljevsko vazduhoplovstvo je imalo četiri brigade – u dve su komandanti bili hrvatske nacionalnosti (pukovnici Dragutin Rupčić i Nikola Obuljen, obojica su već u Aprilskom ratu pristupili ustašama). Od ukupno osam vazduhoplovnih pukova komandanti šest bili su Slovenci i Hrvati: svi su, sem pukovnika Ferda Gradišnika, u Aprilskom ratu izdali i prešli u ustašku ili nemačku vojsku. Garda je imala dva konjička puka i oba su bila pod komandom bivših austrougarskih oficira (pukovnici Kokalj i Kraus, obojica prešli u ustašku vojsku). Komandanti svih šest inženjerskih pukova bili su hrvatske nacionalnosti. Slično stanje bilo je i u drugim rodovima vojske.[1]

Sastav jugoslovenske kraljevske vojske izgledao je ovako:

Štab Vrhovne komande, tri štaba grupe armija, sedam štabova armija, 28 pešadijskih divizija, tri konjičke divizije, jedna gardijska konjička brigada, dva planinska odreda, 16 združenih odreda, 16 graničnih posadnih pukova, dve tvrđavske komande (u Boki Kotorskoj u Šibeniku). Kao samostalne komande bile su Vazduhoplovstvo i Mornarica, sa svim pratećim ustanovama.

Postojala je komanda za specijalne jedinice, u okviru koje je bila i četnička komanda. Kao samostalne jedinice vojska je imala četiri puka teške motorizovane artiljerije, jedan bataljon za vezu, dva tenkovska bataljona, šest automobilskih bataljona i tri železnička puka.[2]

Organizacija pozadine je izgledala ovako: Komanda pozadine Vrhovne komande sa svim ustanovama, šest komandi armijskih oblasti, 16 komandi divizijskih oblasti i 49 komandi vojnih okruga. Postojale su i unutrašnje trupe za zaštitu i osiguranje pozadine jačine 48 pešadijskih oslabljenih pukova (svaki puk je imao do pet bataljona). U sastav ovih pukova ulazili su i pripadnici žandarmerije. Kao pozadinska jedinica bila je i komanda teritorijalne protivvazdušne odbrane.[3]

Jugoslovenska vojska je posedovala oko 7000 artiljerijskih oruđa, od kojih je polovina bila zastarela, još iz vremena minulih ratova. Uz to oruđa su uvezena iz različitih evropskih zemalja pa je nabavka municije i rezervnih delova dovedena u pitanje. Raspoložive zalihe artiljerijske municije bile su dovoljne za svega dva do tri meseca rata. Slično stanje bilo je i u ratnom vazduhoplovstvu, koje je posedovalo oko 450 aviona različitog porekla. Modernih aparata bilo je manje od polovine. Čak i za lovačke avione domaće proizvodnje nije bilo moguće obezbediti rezervne delove.

Ratna mornarica se sastojala od jedne zastarele krstarice, četiri nešto savremenija razarača, dve stare torpiljerke, desetak torpednih čamaca i isto toliko minopolagača, četiri podmornice i desetak manjih pomoćnih brodova. Tako malim brojem brodova, uz to zastarelih, mornarica je imala jednostavan zadatak: da u slučaju prekomorskog napada zadrži neprijateljsko napredovanje narednih 48 časova što bi, po planu bilo dovoljno vreme za dolazak kopnenih snaga do obale i započne borbu.[4]

Uoči rata zalihe obuće i odeće zadovoljavale su potrebe za svega dve trećine mobilisane operativne vojske, a za pozadinske jedinice predviđeno je samo delimično snabdevanje. Ostale opreme za operativne jedinice bilo je svega za trećinu mobilisanih regruta. Medicinskog i sanitetskog materijala bilo je za svega nekoliko ratnih nedelja. Rezerve hrane za vojsku i stoku obezbeđene su za oko dva meseca rata, kao i rezerve benzina – pod uslovom da rafinerije i skladišta goriva ne budu uništena neprijateljskim bombardovanjem.[5] Obnavljanje zaliha bilo je potpuno isključeno.

Nedostatak motorizovanih transportnih sredstava i zavisnost od stočne vučne snage i tovarnih životinja za transport umanjivalo je pokretljivost jedinica. Samo četiri artiljerijska puka bila su motorizovana. Sporost i ograničena manevarska pokretljivost zbog upotrebe tegleće i tovarne stoke u nametnutom modernom ratovanju bilo je od presudnog značaja. Primera radi, ovakve jedinice su savladavale za 24 časa ono što je motorizovana jedinica prelazila za manje dva sata.

Slabost jugoslovenske vojske u živoj sili, transportnim sredstvima, snabdevanju i naoružanju dodatno je bila opterećena nedostatkom državno-političkog jedinstva i jasnih ciljeva političkog i vojnog rukovodstva.

Autor je član Srpskog liberalnog saveta