Srebrenički „revizionizam“ ili uoči još jedne godišnjice manipulacije

Svaki 11. jul pruža nam novu priliku da svedemo račune i da zvanični srebrenički narativ, koji već petnaest godina svojim bombastim i najvećim delom neutemeljenim tvrdnjama opterećuje svet, podvrgnemo ponovnom kritičkom preispitivanju. Srebrenička godišnjica uvek je izuzetno prikladna prilika za kritički osvrt takve vrste. Svake godine suprotna strana od 11. jula pravi propagandni festival. Zašto ga mi ne bismo pretvorili u nešto dostojnije: objektivan pregled rezultata i uvida   dosadašnjih istraživanja?

Pregled za period od prošlog do ovog 11. jula bio bi nepotpun kada se ne bi pomenule dve kapitalne studije na temu Srebrenice koje su sasvim nedavno objavljene na engleskom jeziku. To su “Deconstruction of a virtual genocide: An intelligent person’s guide to Srebrenica,”[1] u izdanju naše nevladine organizacije „Istorijski projekat Srebrenica“ i “The Srebrenica Massacre: Evidence, context, politics”[2] u izdanju profesora Edvarda Hermana i njegove američko-britanske istraživačke ekipe. Obe studije su iz pera grupe autora i mada im se opšta tema podudara, fokus im je u izvesnoj meri različit. One zato jedna drugu izvanredno dopunjavaju i kao celina predstavljaju ažurirani priručnik za trenutno stanje srebreničkog pitanja i moćan intelektualni protivotrov za bezobzirnu političku propagandu koja se u vezi sa tim pitanjem već deceniju i po vodi.

Ove studije predstavljaju prvorazredni naučni doprinos sistematskom proučavanju jedne cinično zloupotrebljene ljudske tragedije čije je istraživanje – da bi se zloupotreba prikrila – pretvoreno u zabranjenu temu. U Srbiji, nažalost, ta neformalna, ali zato nimalo manje stvarna zabrana koju su komesari političke korektnosti izrekli sa žestokošću bliskoistočne fetve još uvek je velikim delom na snazi. Pošto je svrha te zabrane da se nepristrasnim istraživačima onemogući, ili bar oteža, da utvrde istinu čime bi se mogla raskrinkati zvanična politička laž u šta se nametnuti narativ o Srebrenici pretvorio, ustoličenje te laži u Srbiji ima sve iste otrovne posledice po umove i duše ljudi kao svaka druga nečasna operacija te vrste. Paralelno sa nama i našim saradnicima, profesor Herman i njegova ekipa su na briljantan način detronirali tu lažnu konstrukciju koja svojim opakim dejstvom uslovljava malodušnost srpske politike, demorališe narod Srbije i pruža izgovor za dalje podrivačke delatnosti i muženje stranih gazda od strane brojnih „nevladinih organizacija“ sponzorisanih iz onog dela inostranstva koji nije ni malo naklonjen Srbiji.

Ne zaboravimo da u naše nesretno vreme upravo ova krivotvorena i klevetnička priča o Srebrenici predstavlja jedan od temeljnih dogmata te ideologije.

Svi kojima je stalo do istine autorima ove dve studije, koji su sa samo jednim izuzetkom stranci, duguju duboku zahvalnost na njihovom ogromnom trudu. Naša NVO je dobila prenos autorskih prava za srpski prevod i izdanje studije prof. Hermana i njegovih američkih i engleskih kolega i kritička edicija njihovog kapitalnog dela biće objavljena na vreme za Sajam knjige u Beogradu ove godine. Što se naše studije tiče, ona je čitaocima već poznata i na srpskom i na engleskom. Na potezu su sada arogantne srpske sluge knjaza mira sego i beskrupulozni, potplaćeni agitatori njegove ideologije laži. Ne zaboravimo da u naše nesretno vreme upravo ova krivotvorena i klevetnička priča o Srebrenici predstavlja jedan od temeljnih dogmata te ideologije.

Jedan od najzanimljivijih kurioziteta srebreničke priče jeste njen centralni „podatak“, cifra od 8.000 pogubljenih „muškaraca i dečaka,“ refren koji se u bezbrojnim površnim komentarima političara, činovnika i neukih novinara ad nauseam ponavlja. Prof. Herman tačno primećuje da se za petnaest godina, od kada je krajem 1995. ta cifra bila zvanično lansirana, ona se uopšte ne pomera iako je uobičajeno posle katastrofa koje su vezane za masovne ljudske gubitke da se broj nastradalih revidira na dole u svetlu daljih istraživanja i sve preciznijih saznanja. Na primer, broj nastradalih 2000. godine u dva tornja u Njujorku sa prvobitnog utiska da se radilo o više od 7.000 nakon pažljivijeg prebrojavanja spustio se na oko 3.000, a za broj žrtava rata u BiH, za koji se tokom sukoba govorilo da iznosi do 250.000 ili čak više hiljada, naknadno je ustanovljeno da ne prelazi 100.000. Takvih primera ima puno. Međutim, Srebrenica je i dalje jedinstveni izuzetak ovom pravilu i cifra od 8.000, koja je bila proglašena na samom početku, pre obavljanja ekshumacija na terenu ili istraživanja bilo kakve vrste, ostaje nedodirljiva. To je sveta krava, ili jedan od temeljnih i neupitnih dogmata, srebreničkog kulta. Nijedna osoba među hiljadu ne zna kako je ta cifra nastala. Ona je bila sklepana radi propagandnog efekta iz druge dve nepovezane cifre: 5.000 nestalih koji su bili prijavljeni Crvenom krstu u periodu neposredno posle pada Srebrenice i oko 3.000 nestalih pripadnika mešane vojnocivilne kolone 28. divizije ABiH koja se planinskim putem i kroz borbu sa VRS povukla iz Srebrenice u Tuzlu.

Prema tome, ta cifra, koja više od bilo čega drugog predstavlja brojčani emblem Srebrenice, nije rezultat odgovornog proračuna stvarnog broja žrtava nego je odokativna procena sastavljena iz raznorodnih statističkih elemenata. Ipak, baš na takav način proglašena cifra postala je nepromenljiva i obavezujuće normativna za svaku dalju diskusiju na ovu temu. U tolikoj meri da sudovi pretpostavljaju da im je dužnost da u presudama konstatuju baš taj broj pogubljenih i nikakav drugi. U svojim procenama, oni potpuno ignorišu upadljivo nepostojanje odgovarajućeg broja ljudskih tela i neumorno smišljaju razne retoričke smicalice kako da zaobiđu tu – po verodostojnost svojih „razmatranja“ – vrlo neugodnu okolnost.

Istorijat ovog aspekta srebreničkog predmeta može se smatrati kao još jedna ilustracija narodne izreke: zna đavo šta je pravo, ali neće. U proleće 1996. godine, suočen sa kritičnim manjkom očekivanih dokaza, tadašnji glavni tužilac Haškog tribunala Ričard Goldston upozorio je da će „biti neophodna ekshumacija grobnica da bi se utvrdili identitet leševa i vreme i uzrok smrti, kao i da bi se prikupili potrebni dokazi.“[3] Južnoafrički sudija Goldston ipak je profesionalac starog kova koji za razliku od većine kolega u oportunističkom ambijentu MKTBJ ima hrabrosti da stvari bar nazove njihovim pravim imenom i on je u navedenoj izjavi, svakako, potpuno u pravu. Da tribunal radi na istim principima kao svaki normalan sud, ovo su elementi koji bi se prvo morali utvrditi pre nego što počne razgovor o eventualno počinjenom zločinu i kakve je on bio vrste. Međutim, ti normalni principi ne odnose se na MKTBJ. Bez obzira na to da te osnovne činjenice nisu bile utvrđene čak ni u proleće 1996. godine, protiv dr Karadžića i generala Mladića srebrenička optužnica za genocid bila je podignuta još 25. jula prethodne 1995. godine, dakle mnogo pre nego što je tužilac Goldston konstatovao da čak najosnovniji dokazni materijal u predmetu protiv njih – tek treba tražiti.

Politički dirigovan način kako je srebrenički narativ poprimio svoje prve obrise ogleda se takođe i u sledećim činjenicama. U novembru 1996. londonski „Sunday Times“ prokomentarisao je da je „od hiljada muškaraca i dečaka iz bezbedne zone UN koje su bosanski Srbi pogubili u julu 1995. samo nekoliko stotina – manje od 10 odsto od 7.000 Muslimana koji su nestali – otkopano.“ Ali ni u vezi sa tim navodno pronađenim telima ne iznose se nikakvi forenzički detalji u smislu kriterijuma o kojima je kratko pre toga govorio glavni tužilac Goldstone, a to su pre svega uzrok, vreme i okolnosti smrti. Niti ima reči o identitetu ili bar o nacionalnoj pripadnosti nastradalih, kategoriji koja je u ovom predmetu podjednako važna. Umesto toga, sva tela se klasifikuju automatski kao „Muslimani“ i svi se automatski podvode pod žrtve „masakra,“ odnosno genocida ako bi se držali zvanične formulacije u optužnicama Haškog tribunala.

Činjenica da je godina dana kopanja rezultirala tako malim brojem tela (na stranu praksa forenzičkih stručnjaka tribunala, koju smo u našoj studiji mi temeljno obradili, da se svega nekoliko kostiju tretira kao „slučaj,“ te implicitno kao telo, mada to uopšte nije) očigledno da je delovala uznemirujuće na propagatore zvanične teze. Oni jednostavno nisu imali šta da iznesu pred javnost kao dokaz masovnih i prekih pogubljenja, a bez toga sve ostalo pada u vodu. Bez neke nove priče, pojavila bi se opasnost da publika posumnja da su optužbe za masovna pogubljenja takvog obima u najmanju ruku preuveličane, ako ne i sasvim isfabrikovane. Zato je u „New York Times“-u na brzinu bilo lansirano novo objašnjenje:

„Sedam i po hiljada muslimanskih muškaraca bilo je sakriveno da bi se onemogućilo gonjenje rukovodstva bosanskih Srba za genocid (...) Kada su 1996. pregledali masovne grobnice istražitelji su odmah posumnjali da je većina tela mogla biti prebačena na druga mesta.“[4]

Poruka je jasna: kvota od oko 8.000 mora se ispuniti bez obzira na broj faktički pronađenih tela. Ako tela nema, onda se rađa „sumnja“ ne da ih nikada nije ni bilo, jer kada je u pitanju dogma to je nezamislivo, nego da su premeštena i dobro sakrivena. Doslednost nije vrlina srebreničkih agitatora. Da jeste, prisetili bi se onog čuvenog blefa sa snimanjem iz vasione i zastrašujućim upozorenjem gospođe Olbrajt: „držimo vas na oku.“[5] Da je to sve stvarno bilo tako ne bi bilo mesta ni za kakvu sumnju ili nagađanje, a činjenica da li je ili nije bilo premeštanja tela tačno i pouzdano bi se pomoću fotografija iz vasione ustanovila. Ovako, pretpostavka o premeštanju, izmišljena u činjeničnom ćorsokaku i u nedostatku konkretnih dokaza, morala je da sačeka još nekoliko godina dok se u Ševeningenu nije pojavio svedok-lažov samo nešto manjeg formata od čuvenog Dražena Erdemovića, u licu Momira Nikolića. Kada je 2003. godine odlučio da napravi nagodbu sa tužilaštvom, Nikolić je u svojoj  komično nazvanoj „Izjavi o činjenicama“[6] uslužno popunio i ovu važnu rupu u dokaznom materijalu tužilaštva. On je potvrdio operaciju prekopavanja i ponovnog sahranjivanja žrtava koja je navodno trajala od septembra do kraja oktobra 1995. Ali te aktivnosti verovatno da su se odvijale u periodu dok je fotografska oprema na satelitima u vasioni bila na remontu jer pored Nikolićevih golih tvrdnji mi o tim navodnim događajima na zemlji bukvalno nemamo drugih materijalnih dokaza. Ovu problematiku u knjizi prof. Hermana prvoklasno je obradio DŽordž Samueli (George Szamuely) u poglavlju „Kako obezbediti osudu po svaku cenu: zloupotreba izjava svedoka u Hagu.“

Istorijat ovog aspekta srebreničkog predmeta može se smatrati kao još jedna ilustracija narodne izreke: zna đavo šta je pravo, ali neće.

Ono što smo mi, ne bez razloga, nazvali „magična cifra“ od 8.000 od samog početka priče 1995. godine predstavlja Ahilovu petu srebreničkog narativa. To nije zato što je tako moralo da bude nego zato što su autori te priče usled kombinacije arogancije i gluposti mislili da njihove fabrikacije niko neće proveravati i da će one zato glatko proći. Ali kao što je sada svima poznato, mi se jesmo latili tog posla i njihove izmišljotine zato prolaze sve teže. Temeljnom kritikom autopsijskih izveštaja koje su pripremili stručnjaci Haškog tribunala, mi smo utvrdili da je u sudskim presudama, primerice u predmetu Krstić, taj materijal zapravo bio prikazan u sasvim izvitoperenom svetlu kao da ide u prilog optužnici, mada je zapravo on po nju poguban. Analizom svih raspoloživih autopsijskih podataka, a ne samo selektivnog preseka kao što su to do sada bez ikakvog praktičnog efekta haški timovi odbrane činili,  mi smo pokazali nekoliko važnih stvari.

Da su nastradali u srebreničkim masovnim grobnicama većinom stvarno bili žrtve pogubljenja, kao što se tvrdi, način ranjavanja na njihovim posmrtnim ostacima morao bi biti uglavnom jednoobrazan i ukazivao bi na vrstu povreda koje su u skladu sa tom hipotezom. To je logično, jer sličan uzrok proizvodi slične tragove i posledice. Ali kada je reč o srebreničkom forenzičkom materijalu to uopšte nije slučaj. Naš forenzički stručnjak, dr Ljubiša Simić, dokazao je da se posmrtni ostaci razvrstavaju na nekoliko različitih obrazaca povređivanja, među kojima veliki broj nije uopšte u skladu sa hipotezom o masovnom pogubljenju. Naprotiv, na stotine slučajeva po svojim forenzičkim karakteristikama konzistentni su sa borbenim dejstvima (projektil, mina, šrapnel) a ne sa streljanjem. Prema tome, kao dokaz za teze tužilaštva taj forenzički materijal najvećim delom je neupotrebljiv, i bez obzira na sve naručene zaključke i nategnute analize raznih političkih „sudova“ on ne služi svojoj zadatoj svrsi. Zatim, što je po zvanični diskurs podjednako fatalno, dr Simić je na osnovu prebrojavanja najpouzdanijeg pokazatelja, a to su butne kosti, utvrdio da se u svim masovnim grobnicama koje su vezane za Srebrenicu ne nalazi ni blizu 8.000 lica, nego oko 1.900. Ne zaboravimo, u svetlu raznovrsnosti načina povređivanja, to znači da su oni nastradali od raznih uzroka, među kojima su borbena dejstva zastupljena kao uzrok u značajnom broju. Pogubljenje je prisutno samo kao jedan od više takvih mogućih uzroka. Kada kritički razmotrimo ključne parametre kao što su obrazac ranjavanja i ukupni broj mogućih žrtava u periodu neposredno posle 11. jula 1995. teza tužilaštva, i svih ostalih pristalica zvanične priče neslavno se urušava.

Rasulo srebreničke priče i tumaranje njenih protagonista u nastojanju da pronađu neku bar prividno ubedljivu metodologiju pomoću koje bi spasli „magičnu cifru“ od 8.000 evidentni su i iz nedavnog naglog uvođenja DNK dokaza kao glavnog i prividno neospornog argumenta o broju ubijenih. U žurbi da novu metodologiju što pre aktivira, veće u prvostepenoj presudi u predmetu Popović, objavljenoj u junu 2010. godine, potpuno se izblamiralo iznevši zaključak da je na temelju DNK uparivanja „najmanje 5.336 identifikovanih pojedinaca bilo ubijeno u pogubljenjima koja su usledila nakon zauzimanja Srebrenice.“[7] Mada je i navedena cifra poprilična, ona ipak nije dovoljna jer ne ispunjava unapred propisanu kvotu. Zato veće u Popoviću napušta teren kako tako ustanovljenih činjenica i bezazorno se upušta u čisto nagađanje da bi pokrilo razliku između navodno „dokazanih“ 5,336 žrtava i onog kultnog broja: „Prvostepeno veće ne sumnja u to da će se broj identifikovanih pojedinaca povećati. Veće zato staje na stanovište da bi broj pojedinaca koji su bili ubijeni u pogubljenjima koja su usledila posle pada Srebrenice mogao biti 7.826.“[8]

Preporučujemo čitaocima da ponovo iščitaju ovaj zaprepašćujući tekst i da odu na sajt tribunala koji je naveden u fusnoti da se uvere da tamo stvarno tako piše.

Pre svega, ako želimo da pokažemo da smo neka lica identifikovali nije dovoljno samo da navedemo njihov zbir; valjda je logično i da ih imenujemo jer oni više nisu cifre. Ali zanemarićemo za trenutak to što veće s jedne strane tvrdi da je primenom tehnike DNK identifikovalo 5.336 srebreničkih žrtava, ali sa druge strane nigde ne donosi njihov spisak. U koncipiranju kredibilne presude to jeste značajan nedostatak, ali u obrazloženju se pojavljuju i drugi problemi koji su još ozbiljnije prirode. Jedan od njih je da veće očigledno ne razume šta je to DNK i kakav je stvarni domet te tehnologije. DNK se legitimno koristi samo za reasocijaciju delova tela ili kostura ili za identifikaciju mrtve osobe. DNK je beskoristan kao sredstvo za utvrđivanje načina i vremena smrti, a to su upravo faktori – kada je ubistvo u pitanju – bez kojih je imputacija  krivične odgovornosti vrlo otežana. Prema tome, bez obzira na to koliko bi DNK tehnologija mogla biti obavijena aurom poslednje reči tehnologije, u odnosu na konkretnu svrhu za koju se u ovom slučaju koristi ona je irelevantna. Pojedinci o kojima veće govori, njih 5.336, mogli su biti najpreciznije identifikovani po imenu i prezimenu, pa makar nam te podatke veće nikada i ne pokazalo. Ali to nam ne govori apsolutno ništa o načinu i vremenu njihove smrti, a to se mora prethodno ustanoviti (kao što se čak i tužilac MKTBJ Ričard Goldston slaže) da bi neko mogao biti optužen za njihovo ubistvo.

Toliko o navodno utvrđenom broju pogubljenih zarobljenika primenom najsavremenije tehnologije kojom današnja nauka raspolaže. Na svoju bruku, haško veće ne poznaje osnovne pojmove iz oblasti biologije u koju se smelo upušta, i to u stepenu da od toga zastaje dah. Totalna neprofesionalnost veća podjednako je zapanjujuća kada bez ikakvog osnova ono prognozira još ne utvrđen konačni broj identifikovanih žrtava. Način kako veće to čini nepogrešivo se vrti blizu one „magične cifre“ (konkretno u ovom slučaju, 7.826) pa zatim te prognoze tretira kao utvrđene činjenice i ugrađuje ih u svoju procenu težine delikta koji imputira optuženima.[9]

Kada se iscrpu svi izgovori zašto 8.000 tela jednostavno nema (a nema ih čak ni u kombinaciji sa nekoliko hiljada pripadnika mešovite kolone 28. divizije ABiH koji su posle zauzimanja Srebrenice poginuli u legitimnim borbenim dejstvima) ostaje još samo poslednja karta: zločin je zločin, nije važno koliko je bilo pogubljenih, strašno je da samo jedna nedužna osoba bude ubijena. Ako je to tačno, a naravno da jeste, zašto onda već petnaest godina insistiraju na specifičnoj cifri, ruže i pokušavaju da diskvalifikuju svakog ko argumentovano tvrdi da je ta cifra lažna i neodrživa? Ako je zločin – zločin, pa na kraju čak i po njima ispada da brojevi nisu toliko važni, hajde da sa magične cifre skinemo jednu nulu i da se usaglasimo da je u julu 1995. pogubljeno oko 700 do 800 zarobljenika, otprilike jednako koliko i srpskih civila po selima u okolini Srebrenice tokom prethodne tri godine?[10] To je realna cifra koju dokazni materijal kojim raspolažemo podržava.

Na ovo retoričko pitanje nije teško prokužiti odgovor. Kao sve što se odnosi na Srebrenicu, i matematika Srebrenice je čisto politička. Broj žrtava bio je dekretiran mnogo pre nego što je na terenu učinjen prvi praktičan korak da se on utvrdi. Svrha propisanog, politički korektnog, broja žrtava u prvom redu je da pruži kakav takav prividan osnov, bez obzira na to koliko tanak, za optužbu za genocid. Kada se uporede cifre koje se odnose na nekoliko nespornih genocida tokom proteklih sto godina (Jevreji – šest miliona, Jermeni – milion i po, Srbi – 750.000, Romi – 500.000) dilema srebreničkih kultista postaje jasna: osam hiljada je psihološki donji prag da bi njihovu političku tezu o genocidu u Srebrenici, a to je sve što njih zanima, iko tretirao ozbiljno. Ne zaboravimo da je njima sudbina streljanih zarobljenika na jednom delu šireg područja Srebrenice, i poginulih bošnjačkih vojnika i civila tokom povlačenja kolone na drugom, sasvim nebitna. Kao što je ukazala Dajana DŽonston, njima su bitni samo načini političkog korišćenja (the political uses) Srebrenice, i ništa više. Priča koju oni nameću muslimanskom narodu i svetu nema nikakve veze sa stvarnom situacijom na terenu, niti je njima stalo da to rasvetle. Oni nisu opterećeni pijetetom prema žrtvama.

Da rekapituliramo naš „revizionistički“ presek ove cinične priče koju smo demistifikovali uzimajući za reper njen centralni motiv, a to je broj navodno streljanih žrtava. Kakvim dokazima raspolažemo? Imamo 442 tela sa povezima i ligaturama što bi svaki razuman sud mogao protumačiti kao dokaz da su ti ljudi zaista bili streljani. Takođe, imamo određeni broj masovnih grobnica koje se uglavnom nalaze na području Zvornika i za koje se tvrdi da su povezane sa pogubljenjima. U njima je veliki broj tela sa obrascem ranjavanja koji bi mogao biti konzistentan sa teorijom o streljanju ali te grobnice ipak sadrže relativno nizak broj posmrtnih ostataka u odnosu na spektakularne tvrdnje iz svedočenja Dražena Erdemovića ili optužnica Haškog tribunala. Takođe imamo i određeni broj zarobljenika, možda do hiljadu, o čijoj konačnoj sudbini ništa pouzdano ne znamo. Na osnovu raspoloživih podataka broj srebreničkih ratnih zarobljenika koji su završili u zarobljeničkom logoru Batkovići kod Bijeljine, gde ih je Crveni krst evidentirao, iznosi oko 250. To je znatno manje od broja zarobljenih. Legitimno je postaviti pitanje, šta se moglo dogoditi sa preostalima i ko za to snosi odgovornost?

Protivargument svemu tome glasi ovako. Raspoloživi izvori relevantnih podataka krajnje su ograničeni i notorno neobjektivni. Nikakva profesionalno vođena i politički neutralna istraga, koja ne bi bila vezana za Haško tužilaštvo i njegovu agendu, do sada nije bila sprovedena. Neutralni forenzički stručnjaci ili istražitelji nikada nisu imali neposredan pristup navodnom dokaznom materijalu na kome se sve glavne teze u vezi sa Srebrenicom temelje. Pored materijalnih dokaza, koje je samo tužilačka ekipa videla da bi ih zatim prezentirala sudu i javnosti na način kako to njoj najviše odgovara, drugi važan izvor „podataka“ su iskazi svedoka-saradnika, navodnih izvršilaca zločina, koji su zauzvrat za smanjenu kaznu napravili nagodbu da svedoče u skladu sa potrebama tužilaštva. Treba li napominjati koliko su iskazi motivisani na takav način po svojoj prirodi sumnjivi i najverovatnije bezvredni?

Rasulo srebreničke priče i tumaranje njenih protagonista u nastojanju da pronađu neku bar prividno ubedljivu metodologiju pomoću koje bi spasli „magičnu cifru“ od 8.000 evidentni su i iz nedavnog naglog uvođenja DNK dokaza kao glavnog i prividno neospornog argumenta o broju ubijenih.

Šta je sa nizom drugih svedoka tužilaštva koji su prodefilovali kroz razne sudnice gde se o ovim pitanjima raspravljalo? Haški tribunal i njegov sarajevski klon, Državni sud za ratne zločine BiH, stvorili su takvu atmosferu straha i opšte pravne nesigurnosti na terenu da se lokalni žitelji koji su možda nešto značajno videli ili čuli ne usuđuju da o tome otvoreno pričaju iz opravdanog straha da bi za pogrešnu reč i oni mogli biti pozvani na odgovornost za učešće u genocidnom „udruženom zločinačkom poduhvatu.“[11] Pošto su ljudi na terenu (koji su potencijalno najdragoceniji svedoci, ako nam je stalo da sklopimo istinitu sliku o Srebrenici) shvatili igru, sada je praktično nemoguće izvući od bilo koga  od njih pouzdan iskaz. Jedna od posledica destruktivnog terenskog rada tribunala i njegovih lokalnih ogranaka jeste da će mnogi važni iskazi na ključne okolnosti, koji bi mnogo toga mogli da razjasne, biti izgubljeni za istoriju verovatno zauvek, ili će u nekoj sudnici sa svom pratećom pompom biti ponuđeni u lažnom ili izvitoperenom obliku pod budnim i pretećim okom haških i sarajevskih inkvizitora. Ako je reč o prikupljanju autentičnih dokaza i podataka, stvar stoji tako. Neka čitaoci sami dalje sude.

Iz prethodnog izlaganja slede dva zaključka.

Prvo, prigovor da svako preispitivanje osnovnih postulata srebreničkog narativa predstavlja nedopušteni „revizionizam“ uopšte ne stoji. U pitanju je nategnuta politička konstrukcija bez verodostojne činjenične podloge, pa samim tim tu i nema ničega što bi se moglo revidirati. Najveći deo mukotrpnog i dugotrajnog posla prikupljanja dokaza i podataka o Srebrenici tek predstoji i tim se poslom bavimo mi. Neka sledbenici zvaničnog srebreničkog kulta slobodno izvole da iznesu svoje revizionističke teze u vezi sa rezultatima našeg rada. Ali oni se nerado upuštaju u diskusiju koju ne mogu potpuno da kontrolišu. Zato oni ćute kao zaliveni.

Drugi krupan zaključak odnosi se ne potencijalnu strategiju odbrane u predmetima Karadžić i Mladić, bar što se Srebrenice tiče. Teret dokazivanja, onus probandi, u potpunosti leži na tužilaštvu. Zato obe odbrane moraju da insistiraju da tužilaštvo objektivno dokaže svaki elemenat i detalj iz optužnice i one ne smeju da unapred priznaju tačnost nijednog podatka koji potiče iz tužilačkih izvora bez provere i nezavisne potvrde. Ako želimo da budemo stvarno dosledni u primeni tog principa, trebalo bi da zauzmemo krajnje skeptičan stav prema rezultatima ekshumacija koje su posle 2002. godine sprovodili ICMP i Institut za nestale osobe BiH pod potpuno neprofesionalnim i politički obojenim rukovodstvom Amora Mašovića, što bi se u stručnom smislu moglo opisati samo kao smeće. Ali nešto slično moglo bi se reći i za delatnost  forenzičkih stručnjaka Haškog tribunala koji su radili na terenu pre toga, između 1996. i 2001. godine. Njihov rad odlikuje se profesionalno korektnom spoljašnjom formom, ali on takođe obiluje nedostacima koji zavređuju najoštriju kritiku.[12]

Možda najvažnije od svega, pristup mestima gde su se obavljale ekshumacije, dakle izvoru korpusa delikti i najvažnijeg materijalnog dokaza zločina u Srebrenici, od samog početka i bez prestanka nalazi se pod isključivom kontrolom tužilaštva MKTBJ, odnosno istraživačkih timova ICMP i sarajevskog Instituta za nestale osobe. Nikome van tog začaranog kruga nije dozvoljeno da im se približi ili da bilo šta dotakne. Porazna je činjenica da mimo navedenih privilegisanih ustanova nijedna nezavisna osoba niti telo nikada nije imala fizički kontakt sa tim ključnim forenzičkim materijalom. Međutim, na takvom praktično nevidljivom i zasad još uvek neproverljivom materijalu grade se činjenički zaključci od navodno istorijskog značaja, a ljudi se šalju na desetine godina robije.

Odbrane Karadžića i Mladića ne smeju pasivno prihvatiti ova perverzna pravila igre ili će se oni pretvoriti u saučesnike u moralnom i fizičkom uništenju svojih štićenika.