Srebrenica: novi uvidi

Teško je odrediti da li je holandski tekst koji sledi uzročnoposledično povezan sa nedavnom drugostepenom presudom u predmetu Nuhanović/Mustafić. Kao što je već poznato, žalbeno veće je prošle nedelje u tom predmetu ukinulo prvostepenu presudu kojom je zahtev za odštetu, podnet u ime lica nastradalih neposredno nakon što su srpske snage zauzele Srebrenicu, bio odbijen. Mada je veće pokušalo da efekat svoje odluke ograniči na ovaj predmet, sa motivacijom da je između nastradalih i holandskog bataljona postojao poseban odnos te da su Holanđani zato bili dužni da im pruže zaštitu, vrata su ipak otvorena i princip je ustanovljen.

Nasuprot donedavnim stavovima holandskog pravosuđa u sličnim situacijama (tužbe Majki Srebrenice i naše nevladine organizacije za nepružanje zaštite muslimanskom i srpskom stanovništvu) da Holandija ne može biti odgovorna zato što je postupala u sastavu Ujedinjenih nacija, sada je – da upotrebimo reči vodećeg holandskog pravnog stručnjaka Aleksandra Knopsa – nastala „nova pravna situacija.“ Bez obzira na opseg primene presedana koji je utvrđen nedavnom presudom, izvesno je sledeće: drugostepeno veće holandskog suda priznalo je da holandska država snosi odgovornost za ponašanje svojih vojnika na području Srebrenice tokom proteklog rata u BiH, i da je odgovorna za štetu koju su oni prouzrokovali bilo svojim postupcima bilo nečinjenjem onoga što su imali obavezu da učine.

Nasuprot donedavnim stavovima holandskog pravosuđa u sličnim situacijama (tužbe Majki Srebrenice i naše nevladine organizacije za nepružanje zaštite muslimanskom i srpskom stanovništvu) da Holandija ne može biti odgovorna zato što je postupala u sastavu Ujedinjenih nacija, sada je – da upotrebimo reči vodećeg holandskog pravnog stručnjaka Aleksandra Knopsa – nastala „nova pravna situacija.“

U kojoj meri je ovaj tekst inspirisan strahom Holanđana od mogućnosti isplate astronomske odštete koju zahtevaju Majke Srebrenice za problematičan broj žrtava na koji se pozivaju, to je stvar za pretpostavku. Ali sigurno je sledeće. Kada se radi o tome šta se i kako dogodilo u Srebrenici, Holanđani sada menjaju ploču. Holanđani su tužiljama udarili strahoviti šamar objavljivanjem ovog jeretičkog teksta, koji dovodi u pitanje sve bitne elemente zvanične srebreničke priče, i to baš na datum koji je u celoj godini za njih najosetljiviji, 11. juli. Svako ko ima neku predstavu o klimi mišljenja i normama političke korektnosti u Holandiji u vezi sa Srebrenicom zna da bi tekst ovakvog sadržaja pre samo mesec dana u toj zemlji bio nemoguć. Niko se ne bi usudio da ga napiše, a još manje objavi. Holandski tekst sledi u produžetku.

Holandski medijski portal NRC, 11. jul 2011.

http://www.wereldjournalisten.nl/artikel/2011/07/11/srebrenica_voortschrijdend_inzicht/  

Hapšenje Mladića ponovo oživljava raspravu o srebreničkoj tragediji u julu 1995. Na osnovu ličnih opservacija, Rene Gremo pruža nove argumente u okviru te rasprave.

Autor: Rene Gremaux

U rubrici „Mišljenja i debate“ na portalu NRC[1] Kejs van den Boš i Hub Jaspers (5. juna) i Erna Rajsdik (7.juna) tvrde da je zauzimanje bosanskog grada Srebrenica i masakr koji je usledio bilo posledica predumišljaja, dok Hans Blom (1. juna, kao nastavak svog intervjua u The Times-u od 28. maja) ispravno brani stav da ulazak bosanskih Srba u grad nije bio unapred planiran, pa da su samim tim to još manje mogla biti masovna pogubljenja. Po rečima nekadašnjeg šefa tima Holandskog ratnog instituta (NIOD), koji se bavio istraživanjem srebreničkih događaja u julu 1995, Mladića je razbesnelo kada je čuo za potajno bekstvo većine muškaraca Muslimana iz enklave. Njegov cilj je bio da uzme ratne zarobljenike. Po Blomu, pogubljenje zarobljenih Muslimana predstavlja posledicu koja nije bila nameravana. Ono što je spontano počelo pod neočekivanim okolnostima zatim je nastavljeno sistematski i dovedeno do kraja. To je srž profesorovog argumenta.

Sama činjenica da se profesor usudio da kao objašnjenje za svireposti balkanskog rata ponudi viđenje koje je toliko udaljeno od moralističke holandske predstave o Srebrenici predstavlja napredak po ovom pitanju. Međutim, njegovo tumačenje Mladićevog besa je neubedljivo. Neophodan je pregled konteksta u kojem se Srebrenica dogodila, a to ću ja sada pokušati da ukratko izložim na osnovu rezultata istraživanja koje sam ja proveo u Bosni i Hercegovini i u Srbiji.

Srebrenička enklava, koja je navodno bila demilitarizovana, islamistima u njoj, kojima su i civili i žene pomagali, prečesto je služila kao baza za provokacije i ubilačke vojne napade na obližnja srpska sela.

Početak

Vrućeg proleća 1995. godine neodrživost Srebrenice i ostalih enklava postala je bolno očigledna. Malo pre toga, muslimanska vlada u Sarajevu odbila je da ublaži nevolje desetine hiljada izbeglica koje su našle utočište u Srebrenici time što bi im dozvolila da se evakuišu u srednju Bosnu. Kao što se vidi iz njegovog priloga na NRC 7. juna tadašnji ministar odbrane Joris Forheve bio je naklonjen ovom rešenju. Međutim, u Sarajevu njegova inicijativa bila je glatko odbijena pod izgovorom da bi to predstavljalo saradnju sa etničkim čišćenjem. Ono što je spoljašnji svet pogrešno razmatrao kao humanitarno pitanje, za Republiku Srpsku predstavljalo je pitanje od velikog vojnog i strateškog značaja. Srebrenička enklava, koja je navodno bila demilitarizovana, islamistima u njoj, kojima su i civili i žene pomagali, prečesto je služila kao baza za provokacije i ubilačke vojne napade na obližnja srpska sela. Da bi se sprečilo spajanje Srebrenice i Žepe sa teritorijama pod kontrolom Muslimana veliki deo snaga bosanskih Srba bio je tu prikovan, dok je vojska na glavnim frontovima rata morala da obavlja svoje zadatke sputana velikom oskudicom vojnog osoblja.

Iznenađenje

Imajući u vidu navedenu situaciju, rukovodstvo bosanskih Srba bilo je prinuđeno da potraži neko rešenje. Nastalo je veliko iznenađenje kada je u drugoj sedmici jula 1995. godina Srebrenica bila zauzeta od strane relativno malobrojne vojske, bez mnogo teškog naoružanja, koja je napadala isključivo sa južne strane enklave. Šta se zapravo dogodilo? Komandnom kadru muslimanske armije u Srebrenici bilo je naređeno da se vrati u Sarajevo.

Na taj način, pružanje zaštite desetinama hiljada Muslimana u enklavi bilo je u velikoj meri prepušteno malobrojnom i slabom holandskom bataljonu. Po svemu sudeći političko i vojno vođstvo bosanskih Muslimana nije se bojalo srpske osvete i samovolje, a najmanje provođenja nekakvog genocidnog plana.

Ili su oni možda namerno bili ostavljeni da bi bili žrtvovani zarad nekog „višeg“ cilja?

Bekstvo

Neposredno posle 11. jula velika većina muškog vojnosposobnog muslimanskog stanovništva, predvođeni aktivnim vojnim kadrom, bacili su se u begstvo; oni su odbili da se okupe u holandskoj bazi u Potočarima. Pre svega, na njih je dejstvovao strah da bi mogli biti pozvani na odgovornost za zločine koje su počinili protiv srpskih zarobljenika i civila. Istovremeno, glavni štab muslimanske vojske nije hteo da dozvoli da njegovi ljudi bez potrebe padnu u plen protivniku. Svaki čovek je bio neophodan da bude upotrebljen na drugim ratištima. Posle dugog i mukotrpnog povlačenja, jedva polovina od možda 15.000 srebreničkih muškaraca i starijih dečaka koji su krenuli u proboj uspeli su da se domognu teritorije pod kontrolom Muslimana, uglavnom oko Tuzle.

Bes?

Ali moglo bi se postaviti pitanje: šta se dogodilo sa ostalima, koji nisu uspeli da stignu na sigurno? Holandski mediji bez izuzetka ukazuju na masovna pogubljenja kao na jedini uzrok smrti. Po g. Blomu, navodna sklonost Srba da ubijaju Muslimane posle pada Srebrenice objašnjava se Mladićevim besom kada je saznao za begstvo vojnosposobnih muškaraca. Ali tu ima dosta toga što ne štima u toj slici Mladića kao osvetoljubivog čoveka koji je doneo odluku da sve muškarce Muslimane jednostavno pobije. Upravnik bolnice u Milićima medicinski je zbrinuo ranjene Muslimane iz Srebrenice. Razgovarao sam sa njime i saznao sam da su mu mnogi pacijenti, nakon što su ozdravili, izrazili zahvalnost.

Pokazalo se da je za Mladića Srebrenica predstavljala Pirovu pobedu i da se zapravo pretvorila u dugo traženu batinu koja će se koristiti za kažnjavanje Srba.

U Tuzli, mladi muslimanski muškarci iz Srebrenice koje su Srbi zarobili rekli su mi da je odnos prema njima bio korektan. Kada je uskoro posle pada Srebrenice Mladić pošao na Žepu, on je odbio da sa sobom povede ljude koji bi imali neki razlog da se svete. Zauzimanje te obližnje male muslimanske enklave od strane Srba prošlo je bez mnogo krvoprolića. Da bi pronašli objašnjenje za teške zločine koji su bili počinjeni posle pada Srebrenice, trebalo bi da uzmemo u obzir i nešto više od mogućih kriminalnih namera Mladića i njegovih ljudi. Na primer, često je bilo slučaj da su malobrojni srpski stražari morali da čuvaju na stotine muškaraca Muslimana koji su se predali. U barem jednom takvom slučaju Musliman iz grupe zarobljenika uspeo je da ubije jednog od stražara, nakon čega je nastao opšti metež.
Eskadroni smrti

Jasno je da je Srebrenica pala tek onda kada su zapadne sile počele da traže izgovor da se uključe u sukob na strani bosanskih Muslimana, a takođe i Hrvata, što bi im omogućilo da svoje štićenike snabdevaju oružjem otvoreno i u velikim količinama. Malo je verovatno da bi Mladić u takvoj situaciji svojim protivnicima svesno i na tanjiru dao casus belli. Niti je postojala mogućnost da se zločini takvih razmera prikriju. Pokazalo se da je za Mladića Srebrenica predstavljala Pirovu pobedu i da se zapravo pretvorila u dugo traženu batinu koja će se koristiti za kažnjavanje Srba. Uskoro zatim, sa podrškom NATO pakta iz vazduha na drugim mestima u Bosni i Hercegovini Muslimani i Hrvati preduzeli su ofanzivu. To je još ubedljiviji razlog da se podrobno ispitaju dokazi o uključenosti obaveštajnih službi u srebreničkom masakru. Nekoliko svedoka pominje da su opskurne figure koje su u stilu eskadrona smrti vršile pogubljenja bile nagrađene novcem ili zlatom. Ako je to tačno, onda ni krvožednost i žudnja za osvetom koji se pripisuju Srbima, niti navodni bes njihovog komandanta, ne bi mogli da posluže kao dovoljno objašnjenje za te događaje.

Tek trećina Holanđana saglasna sa presudom

Jedna od najpoznatijih evropskih agencija za ispitivanje javnog mnjenja, Maurice de Hond, objavila je u nedelju rezultate ankete o odluci Apelacionog suda Holandije da je ova država kriva za sudbinu troje ljudi u Srebrenici. Zabilježeno je da 54 odsto ispitanih iznosi da je sudska odluka nepravedna, dok je trećina saglasna sa presudom. Nešto manje od četvrtine anketiranih misle da je Holandija odgovorna za ono što se u Srebrenici dogodilo. Osam od deset upitanih je protiv odštete koju bi država Holandija trebala da isplati rodbini žrtava.