Srebrenica i suđenje Karadžiću – razlozi za zabrinutost

Svi će se složiti da suđenja Karadžiću i Mladiću predstavljaju poslednju priliku da se srebrenički narativ, začet u vrtlogu besomučne medijske propagande, a uobličen dubioznim presudama jednog prividno uglednog međunarodnog suda, na pravnom poprištu odlučno ospori. Naravno, to ne bi dovelo do bitne izmene u sadržaju unapred koncipiranih presuda. Ali to svakako jeste pravi način da se postigne vrlo važan cilj: da se presude – koje mogu da počivaju samo na pravu sile i da se održe samo onoliko dugo dok su oni koji iza „suda“ stoje, silni – trajno i fatalno obesmisle. Sa stanovišta optuženih (imajući na umu da se pored fizičkih lica na optuženičkoj klupi uvek nevidljivo nalaze i Republika Srpska i Srbija) zato je delotvorno vođenje procesa izuzetno važno. Oni ga moraju voditi ozbiljno, odgovorno i kao da mogu da pobede, bez obzira na to što je formalni ishod suđenja predodređen.

Za razliku od suđenja Draži Mihailoviću, gde je u zapisnik ulazilo samo ono što je sudijama odgovaralo, suđenja u Hagu (koja se u drugim bitnim pogledima od Mihailovićevog ne razlikuju) ipak za sobom ostavljaju koliko toliko pouzdan pismeni trag, transkript, mada bahati sud, koji je naumio da kontroliše i istoriju, čak i tu povremeno interveniše i ponešto menja. Ta pogodnost odbrani pruža mogućnost da u transkript unese argumente, dokaze i podatke koji ruše optužnicu, bez obzira da li će Veće u svojoj presudi to uvažiti ili ne. Sila, kojoj zakon u topuzu leži, na takav način pokazuje se celom svetu kako sebe ruži. Još važnije, i montirana suđenja mogu se koristiti za polaganje pravnih temelja za buduću reviziju presuda, ne naravno u žalbenom postupku koji će opet biti pod kontrolom iste ekipe, nego u opštem preispitivanju i polaganju računa, što će nastupiti kada se odnos snaga u svetu bude promenio i kada povratak vladavini prava bude postao moguć.

Mada je predočavanje dokazne građe tužilaštva u vezi sa Srebrenicom tek počelo, način kako se u predmetu Karadžić taj proces odvija ne deluje preterano ohrabrujuće.

Tužilaštvo je u svojstvu veštaka nedavno pozvalo dva važna svedoka koji su učestvovali u ekshumaciji srebreničkih grobnica, Ričarda Rajta (1. decembra 2011)[1] i Hoze Barajbara (2. decembra 2011)[2]. Dokazi koji su preko njih uvedeni odnose se na značajne tačke optužnice protiv Karadžića u vezi sa Srebrenicom: ekshumacija masovnih grobnica, kako je to rađeno, njihov sadržaj i mogućnost kategorizacije posmrtnih ostataka na borbena i neborbena lica. Ovo poslednje je ključno zato što je vrlo sporno koliko je osoba na protivničkoj strani poginulo tokom legitimnih borbenih dejstava koja su se vodila paralelno sa pogubljenjima. Razlikovanje je otežano okolnošću što su se i borbe i pogubljenja dogodili na geografski relativno bliskim tačkama, što stvara realnu mogućnost da su se tokom asanacije terena obe vrste žrtava mogle izmešati. Bez obzira na to, metod za razlikovanje jednih od drugih bitan je radi pravilnosti procesa, da bi se materijalni opseg optužnice mogao suziti na streljane zarobljenike, što je jedina kategorija za koju bi se optuženom Karadžiću teoretski mogla imputirati krivična odgovornost.

Jasno je da je dr Karadžić psihijatar i da nije pravnik, a imajući u vidu praksu Tribunala njegova odluka da se brani sam nije sporna. Ali on ima pravne savetnike i oni mu mogu objasniti razliku između psihoterapije i unakrsnog ispitivanja. Zato se od njega opravdano očekuje bar minimalan performans dobro pripremljenog i inteligentnog laika.

Njegov performans tokom svedočenja veštaka Rajta i Barajbara nije zadovoljio ta iščekivanja. Evo zašto.

Da se usredsredimo na glavna pitanja i propuste u vezi sa njima. Veštak Rajt je posvedočio da je 1998. nadgledao iskopavanja u Čančari cesta 3 i 12, Hodžići cesta 3, 4 i 5, Brana, Liplje 2 i Zeleni Jadar 5. Ekshumirao je Kozluk 1999. (Transkript, s. 22,247) Tvrdi da je 1998. pregledao još 21 mesto ukopa za koje se smatralo da bi to mogle biti grobnice (T. 22,349) i da ih je „ispitao“ (probed) i utvrdio postojanje u njima 2,571 ubijenih (T. 22,262). Veštak nije definisao korišćenje nebulozne reči „probed“, što već izaziva sumnje u temeljitost „ispitivanja“ koje ga je dovelo do navedene cifre. Ni tužilac u direktnom ni optuženi u unakrsnom nije mu tražio nikakvu definiciju.

Princip ispitivanja, kako ga je ovaj veštak objasnio, vrlo je interesantan. Rajt je rekao da je „came up with“ (podjednako nebulozna engleska reč koja se koristi uglavnom u neformalnom govoru), ili „odredio“, prosek od oko 122 osobe po grobnici, pa je zatim u svom izveštaju naveo da „ako prihvatite određene pretpostavke, onda... to vodi zaključku da se u tim grobnicama nalazi ukupno 2,571 telo“. U produžetku kaže da bi, na osnovu podataka naknadno dobijenih od ICMP (Međunarodnog komiteta za nestala lica iz Tuzle, koji se bavi proizvodnjom sumnjivih DNK izveštaja) i istražitelja Tužilaštva Dušana Janca, neznatno povećao tu procenu. (T. 22,263-4)

Ove izjave veštaka Rajta trebalo je da deluju na optuženog Karadžića kao crvena marama zato što se odnose na srž srebreničke optužnice protiv njega – utvrđivanje broja žrtava, a zvuče u najvećoj meri neregularno. Da navedemo samo neka iz niza logičnih i ozbiljnih pitanja koja je dr Karadžić trebalo da postavi veštaku tužilaštva, ali je propustio da to učini.

Iz kojeg se razloga u dokazni postupak uvode neotkopane grobnice i po kom osnovu se vrši „procenjivanje“ broj tela u njima? Zašto se te grobnice ne otvore kako bi se utvrdio pravi broj? Kako se krivična odgovornost može imputirati za procenjene umesto za realno utvrđene žrtve? Uvid u sadržaj grobnica je bitan i iz drugog važnog razloga, da bi se napravila distinkcija između poginulih u borbi i streljanih. Da bi se postiglo to, nikakav površan spoljašnji pregled, a to je najbliže mogućem značenju izraza „probed“ kojim se veštak služi, ne bi bio dovoljan. Dalje, šta je matematička osnova za utvrđivanje „proseka“ mrtvih u neotvorenim i faktički neispitanim grobnicama? Kako je odbrana mogla da dozvoli uvođenje takvih dokaza bez da na to odmah stavi prigovor i podnese zahtev da se puka nagađanja ovakve vrste, čije implikacije nanose veliku štetu optuženom, izuzmu iz razmatranja u postupku?

U produžetku, veštak Rajt pominje grobna mesta koja su bila „prekopavana“ a njihov sadržaj u oktobru 1995. navodno izmešten u „sekundarne grobnice“. (Glavni izvor ove priče je sumnjivi svedok-saradnik Tužilaštva Momir Nikolić.) Na pitanje, na osnovu čega zaključuje da su u oktobru 1995. određene grobnice bile prekopane, veštak se poziva na snimke iz vazduha (T. 22,267). Pitanje: zašto odbrana nije odmah zahtevala uvid u te snimke kako bi njeni veštaci mogli da ih protumače i utvrde njihovu autentičnost? Problem je Veća i njegovog profesionalnog ugleda ako bi takav zahtev odbilo, kao što su druga veća Tribunala činila ranije prilikom podnošenja istog razumnog zahteva.

U odnosu na više grobnica na lokaciji Glogova, veštak tvrdi da su u operaciji skrivanja tragova zločina u oktobru 1995. neke od njih bile izmeštene, ali druge ne (T. 22,269, T. 22,301). Svaki anglo-saksonski advokat u unakrsnom ispitivanju bi odmah postavio logično pitanje: ima li veštak objašnjenje zašto bi počinioci, koji su po njemu bili zainteresovani da prikriju tragove svojih zločina i koji su vrlo dobro znali lokaciju svih primarnih grobnica gde su svoje žrtve ukopavali, neke od tih kompromitujućih grobnica prilikom izmeštanja preskočili? Na jednom od najznamenitijih mesta streljanja zarobljenika, u Pilici, jedan deo tela navodno je takođe bio izmešten, ali je volšebno oko 120 tela bilo ostavljeno u primarnoj grobnici, tek dovoljno da tu budu pronađena i da to otkriće potvrdi opšte navode iz iskaza „krunskog svedoka“ Dražena Erdemovića. Odbrana nije problematizovala ni tu očiglednu nelogičnost.

Na pitanje tužioca, veštak Rajt je potvrdio da u svom izveštaju pominje mnoštvo raskomadanih tela kao posledica blast povreda (T. 22,273). Ovo je dragoceno priznanje kojim se objašnjava veliki niz povreda koje se u autopsijskim izveštajima opisuju (oko 150) ali čije se implikacije uporno ignorišu. Blast povrede projektilima velike brzine decidirano isključuju streljanje kao mogući uzrok smrti, što je vrlo važno za odbranu dr Karadžića. Pitanje: kada je u direktnom ispitivanju sam tužilac uveo temu blast povreda, a njegov svedok to potvrdio kao uzrok komadanja mnogih tela, zašto optuženi Karadžić u unakrsnom nije reagovao da to iskoristi? Blast povrede su jedan od karakterističnih načina kako je ljudstvo na suprotnoj strani stradalo u borbenim dejstvima i to služi kao značajno alternativno objašnjenje pogibije velikog broja ljudi koji se optuženom Karadžiću krivično stavljaju na teret kao streljani ratni zarobljenici.

Mada Karadžić nesistematski pokušava da uvede temu borbenih dejstava kao jedan od uzroka visoke smrtnosti na protivničkoj strani tokom sedmice posle pada Srebrenice, on retko eksploatiše prilike u vezi sa tom važnom temom koje mu se tokom svedočenja ukazuju. Opisujući jednu lobanju, veštak prihvata da je bila razneta granatom, t.j. da nesumnjivo predstavlja žrtvu borbenih dejstava, a ne streljanja. Zatim opisuje deo ručne bombe pronađen na drugom mestu, što upućuje na sličan zaključak. (T. 22,271-2) Svedok dodaje da je u grobnici Glogova 1 pronašao ostatke eksplozivnih naprava, u obliku granata i šrapnela (T. 22,273). Pošto se lokacija Glogova nalazi u neposrednoj blizini zemljoradničke zadruge Kravica, gde se 13. jula dogodio masakr pobunjenih zarobljenika, nastojanje tužilaštva da sve posmrtne ostatke iz navedene serije grobnica veže za taj masakr i da sve to prikaže kao deo „srebreničkog genocida“ potpuno je jasno. Problem je u tome što je prethodnog dana, 12. jula, baš nedaleko odatle prošla kolona 28. divizije, koja se probijala, i što se upravo na tom mestu dogodio značajan borbeni sudar sa VRS koji je rezultirao stotinama mrtvih. To je razlog zašto veliki broj poginulih, koji su bili ukopani u Glogovi tokom naknadne asanacije terena, pokazuje obrazac ranjavanja koji upućuje na smrt pod borbenim uslovima. Da li je to poznato optuženom?

Zašto u unakrsnom ispitivanju optuženi nije iskoristio mogućnost da svedoka upita da li je njemu poznato da je u arhivi MKTBJ pohranjeno najmanje šest izjava preživelih pripadnika kolone 28. divizije gde se opisuju teška borbena dejstva u neposrednoj blizini masovne grobnice Glogova tokom proboja i da izveštaj Holandskog ratnog instituta o Srebrenici od 2002. godine takođe beleži taj isti podatak?

Propust da se zbog zapisnika ove okolnosti bolje osvetle posebno je nerazumljiv zato što sam svedok prihvata da se ne može isključiti mogućnost da tela u grobnicama Glogova vode poreklo od asanacije terena izvršene na drugim mestima, gde su se zapravo i odigrala ta borbena dejstva gde su ti ljudi poginuli. (T. 22,305-6) 

Za vreme unakrsnog ispitivanja, Karadžić svedoka pita da li je iko osim osoblja Tribunala mogao da se nalazi u blizini mesta gde su se odvijale ekshumacije i dobija dragocen, odrečan odgovor. (T. 22,298) Svedok otkriva da je organima RS ili bilo kojem „građaninu bivše Jugoslavije“, po naređenju Tribunala, pristup ekshumacijama bio apsolutno zabranjen. On navodi situaciju gde se tokom iskopavanja ukazala potreba za rovokopačkom opremom kojom haški stručnjaci nisu raspolagali ali je jedan Srbin u blizini ponudio da im je pozajmi. Međutim, kada je došao, pretpostavljajući da će svojim vozilom upravljati on, njemu je pristup bio zabranjen i namesto njega mesto šofera je preuzeo jedan od pripadnika forenzičkog tima Tužilaštva MKTBJ. Karadžić to ne problematizuje, i ne koristi priliku da navede da su čak i Nemci tokom Drugog svetskog rata, kada su otkopavali žrtve Kaćina, na mesto ekshumacije kao posmatrače doveli forenzičke stručnjake iz neutralnih zemalja, pa čak i nekoliko savezničkih oficira iz zarobljeničkih logora. Umesto toga, Karadžić se poziva na fantomski „član 19 Dodatnih protokola Ženevske konvencije“, za koji tvrdi da nalaže da istražne komisije na ekshumacijama masovnih grobnica moraju biti mešovitog sastava. Na kraju ne uspeva da pokaže o kojem se protokolu ili članu zapravo radi. Rezultat je porazan. Umesto da se Tužilaštvo stavi u nezgodan položaj zbog jednostranog sastava svoje forenzičke komisije, umesto da se energično pokrene pitanje šta je Tribunal pokušavao da sakrije ne dozvoljavajući ikome osim svom osoblju pristup srebreničkim grobnicama, postignut je kontraefekat. Uprkos idealnoj šansi da izađe kao moralni pobednik, u ovoj raspravi bez ikakve potrebe deblji kraj izvlači nespretni dr Karadžić.

Sledećeg dana, 2. decembra 2011, svedočio je veštak tužilaštva, forenzički antropolog Hoze Pablo Bajrabar. Dve trećine svoga vremena, određenog za unakrsno ispitivanje, dr Karadžić traći u besplodnoj diskusiji o identifikovanju maloletnika u populaciji nastradalih osoba i nekoliko drugih pitanja od kojih njegova odbrana nema velike koristi.

Po već ustaljenom obrascu, sijalice u glavi dr Karadžića se ne pale i on ne koristi šanse koje mu se ukazuju. Ako zadatak svedoka, po sopstvenom priznanju, nije bio da se bavi važnim pitanjem uzroka smrti, odbrana mora da zahteva da se sve njegove ocene na tu temu izuzmu iz razmatranja. Razlika između borbenih i neborbenih lica u populaciji usmrćenih krucijalna je za predmet dr Karadžića. On zato svako priznanje ove vrste – da forenzičko osoblje Tribunala o toj razlici nije vodilo računa – mora da istakne postavljanjem dodatnih pitanja. Pravilan stav svedoka, da se preciznost u opisu posmrtnih ostataka može naći samo u autopsijskim izveštajima, optuženi je trebalo da iskoristi kao povod za naglašavanje činjenice da tih 3,568 izveštaja ni na jednom srebreničkom suđenju niko nije temeljno proanalizirao, i da insistira da u njegovom premetu svaki do poslednjega mora biti proučen i klasifikovan.

Dalje, svedok Bajrabar prihvata da su neka tela bila potpuna a neka raskomadana pre nego što su bila sahranjena u primarnoj grobnici. (T. 22,409) Ali ni ovom prilikom dr Karadžić ne preuzima inicijativu da odmah sledećim pitanjem navede svedoka na logičan zaključak, da su tela koja su bila raskomadana pre ukopa mogla pripadati samo nastradalima od artiljerijskog napada tokom borbenih dejstava.

Svaki advokat (a dr Karadžić je sada upravo to) mora da ima koncept, strategijski plan, bilo da ide u napad ili u odbranu. Srž onih tačaka optužnice u predmetu dr Karadžića koje se odnose na Srebrenicu predstavlja navodnih 8,000 žrtava, pobijenih kao ratni zarobljenici, i pravna kvalifikacija tog dela, genocid. Sve ostalo je od drugostepenog značaja, dimna zavesa i retorički garnir. Samim tim, i odbrana mora da se fokusira prvenstveno na ta dva pitanja. U ovom predmetu (kao i u predmetu generala Mladića) energično i efikasno osporavanje magične cifre od ključnog je značaja. Tužilaštvo je toga savršeno svesno pa se zato magičnog broja od 8,000 od početka grčevito drži. Jasno je da u meri u kojoj se broj utvrđenih žrtava smanjuje, ozbiljno insistiranje na tezi o genocidu postaje sve manje izvodljivo i konceptualno teže. Da li bi 5,000 dokazanih žrtava još uvek bilo genocid? Ili 3,500? Ili 2,000, ili negde ispod 1,000, što jeste broj koji bi savesna analiza autopsijskih izveštaja, koji su jedino merodavni, stvarno mogla da podrži?

Potvrda genocida je politički cilj, nametanje isfabrikovane brojke je metod, montirana suđenja su sredstvo. Svakodnevna uporna borba u sudnici da se onemogući postizanje cilja, ospori diletantska metodologija i devalvira sredstvo mora se voditi koncentrisano, profesionalno i precizno.

Dr Karadžić je osoba velikih sposobnosti i inteligencije, ali on do sada nije pokazao pravnički refleks koji je neophodan da bi u nepovoljnom položaju u kome se nalazi uspeo da iskoristi svaku priliku koja mu se pruža.