Сребреница и суђење Караџићу – разлози за забринутост

Сви ће се сложити да суђења Караџићу и Младићу представљају последњу прилику да се сребренички наратив, зачет у вртлогу бесомучне медијске пропаганде, а уобличен дубиозним пресудама једног привидно угледног међународног суда, на правном попришту одлучно оспори. Наравно, то не би довело до битне измене у садржају унапред конципираних пресуда. Али то свакако јесте прави начин да се постигне врло важан циљ: да се пресуде – које могу да почивају само на праву силе и да се одрже само онолико дуго док су они који иза „суда“ стоје, силни – трајно и фатално обесмисле. Са становишта оптужених (имајући на уму да се поред физичких лица на оптуженичкој клупи увек невидљиво налазе и Република Српска и Србија) зато је делотворно вођење процеса изузетно важно. Они га морају водити озбиљно, одговорно и као да могу да победе, без обзира на то што је формални исход суђења предодређен.

За разлику од суђења Дражи Михаиловићу, где је у записник улазило само оно што је судијама одговарало, суђења у Хагу (која се у другим битним погледима од Михаиловићевог не разликују) ипак за собом остављају колико толико поуздан писмени траг, транскрипт, мада бахати суд, који је наумио да контролише и историју, чак и ту повремено интервенише и понешто мења. Та погодност одбрани пружа могућност да у транскрипт унесе аргументе, доказе и податке који руше оптужницу, без обзира да ли ће Веће у својој пресуди то уважити или не. Сила, којој закон у топузу лежи, на такав начин показује се целом свету како себе ружи. Још важније, и монтирана суђења могу се користити за полагање правних темеља за будућу ревизију пресуда, не наравно у жалбеном поступку који ће опет бити под контролом исте екипе, него у општем преиспитивању и полагању рачуна, што ће наступити када се однос снага у свету буде променио и када повратак владавини права буде постао могућ.

Мада је предочавање доказне грађе тужилаштва у вези са Сребреницом тек почело, начин како се у предмету Караџић тај процес одвија не делује претерано охрабрујуће.

Тужилаштво је у својству вештака недавно позвало два важна сведока који су учествовали у ексхумацији сребреничких гробница, Ричарда Рајта (1. децембра 2011)[1] и Хозе Барајбара (2. децембра 2011)[2]. Докази који су преко њих уведени односе се на значајне тачке оптужнице против Караџића у вези са Сребреницом: ексхумација масовних гробница, како је то рађено, њихов садржај и могућност категоризације посмртних остатака на борбена и неборбена лица. Ово последње је кључно зато што је врло спорно колико је особа на противничкој страни погинуло током легитимних борбених дејстава која су се водила паралелно са погубљењима. Разликовање је отежано околношћу што су се и борбе и погубљења догодили на географски релативно блиским тачкама, што ствара реалну могућност да су се током асанације терена обе врсте жртава могле измешати. Без обзира на то, метод за разликовање једних од других битан је ради правилности процеса, да би се материјални опсег оптужнице могао сузити на стрељане заробљенике, што је једина категорија за коју би се оптуженом Караџићу теоретски могла импутирати кривична одговорност.

Јасно је да је др Караџић психијатар и да није правник, а имајући у виду праксу Трибунала његова одлука да се брани сам није спорна. Али он има правне саветнике и они му могу објаснити разлику између психотерапије и унакрсног испитивања. Зато се од њега оправдано очекује бар минималан перформанс добро припремљеног и интелигентног лаика.

Његов перформанс током сведочења вештака Рајта и Барајбара није задовољио та ишчекивања. Ево зашто.

Да се усредсредимо на главна питања и пропусте у вези са њима. Вештак Рајт је посведочио да је 1998. надгледао ископавања у Чанчари цеста 3 и 12, Хоџићи цеста 3, 4 и 5, Брана, Липље 2 и Зелени Јадар 5. Ексхумирао је Козлук 1999. (Транскрипт, с. 22,247) Тврди да је 1998. прегледао још 21 место укопа за које се сматрало да би то могле бити гробнице (Т. 22,349) и да их је „испитао“ (probed) и утврдио постојање у њима 2,571 убијених (Т. 22,262). Вештак није дефинисао коришћење небулозне речи „probed“, што већ изазива сумње у темељитост „испитивања“ које га је довело до наведене цифре. Ни тужилац у директном ни оптужени у унакрсном није му тражио никакву дефиницију.

Принцип испитивања, како га је овај вештак објаснио, врло је интересантан. Рајт је рекао да је „came up with“ (подједнако небулозна енглеска реч која се користи углавном у неформалном говору), или „одредио“, просек од око 122 особе по гробници, па је затим у свом извештају навео да „ако прихватите одређене претпоставке, онда... то води закључку да се у тим гробницама налази укупно 2,571 тело“. У продужетку каже да би, на основу података накнадно добијених од ICMP (Међународног комитета за нестала лица из Тузле, који се бави производњом сумњивих ДНК извештаја) и истражитеља Тужилаштва Душана Јанца, незнатно повећао ту процену. (Т. 22,263-4)

Ове изјаве вештака Рајта требало је да делују на оптуженог Караџића као црвена марама зато што се односе на срж сребреничке оптужнице против њега – утврђивање броја жртава, а звуче у највећој мери нерегуларно. Да наведемо само нека из низа логичних и озбиљних питања која је др Караџић требало да постави вештаку тужилаштва, али је пропустио да то учини.

Из којег се разлога у доказни поступак уводе неоткопане гробнице и по ком основу се врши „процењивање“ број тела у њима? Зашто се те гробнице не отворе како би се утврдио прави број? Како се кривична одговорност може импутирати за процењене уместо за реално утврђене жртве? Увид у садржај гробница је битан и из другог важног разлога, да би се направила дистинкција између погинулих у борби и стрељаних. Да би се постигло то, никакав површан спољашњи преглед, а то је најближе могућем значењу израза „probed“ којим се вештак служи, не би био довољан. Даље, шта је математичка основа за утврђивање „просека“ мртвих у неотвореним и фактички неиспитаним гробницама? Како је одбрана могла да дозволи увођење таквих доказа без да на то одмах стави приговор и поднесе захтев да се пука нагађања овакве врсте, чије импликације наносе велику штету оптуженом, изузму из разматрања у поступку?

У продужетку, вештак Рајт помиње гробна места која су била „прекопавана“ а њихов садржај у октобру 1995. наводно измештен у „секундарне гробнице“. (Главни извор ове приче је сумњиви сведок-сарадник Тужилаштва Момир Николић.) На питање, на основу чега закључује да су у октобру 1995. одређене гробнице биле прекопане, вештак се позива на снимке из ваздуха (Т. 22,267). Питање: зашто одбрана није одмах захтевала увид у те снимке како би њени вештаци могли да их протумаче и утврде њихову аутентичност? Проблем је Већа и његовог професионалног угледа ако би такав захтев одбило, као што су друга већа Трибунала чинила раније приликом подношења истог разумног захтева.

У односу на више гробница на локацији Глогова, вештак тврди да су у операцији скривања трагова злочина у октобру 1995. неке од њих биле измештене, али друге не (Т. 22,269, Т. 22,301). Сваки англо-саксонски адвокат у унакрсном испитивању би одмах поставио логично питање: има ли вештак објашњење зашто би починиоци, који су по њему били заинтересовани да прикрију трагове својих злочина и који су врло добро знали локацију свих примарних гробница где су своје жртве укопавали, неке од тих компромитујућих гробница приликом измештања прескочили? На једном од најзнаменитијих места стрељања заробљеника, у Пилици, један део тела наводно је такође био измештен, али је волшебно око 120 тела било остављено у примарној гробници, тек довољно да ту буду пронађена и да то откриће потврди опште наводе из исказа „крунског сведока“ Дражена Ердемовића. Одбрана није проблематизовала ни ту очигледну нелогичност.

На питање тужиоца, вештак Рајт је потврдио да у свом извештају помиње мноштво раскомаданих тела као последица бласт повреда (Т. 22,273). Ово је драгоцено признање којим се објашњава велики низ повреда које се у аутопсијским извештајима описују (око 150) али чије се импликације упорно игноришу. Бласт повреде пројектилима велике брзине децидирано искључују стрељање као могући узрок смрти, што је врло важно за одбрану др Караџића. Питање: када је у директном испитивању сам тужилац увео тему бласт повреда, а његов сведок то потврдио као узрок комадања многих тела, зашто оптужени Караџић у унакрсном није реаговао да то искористи? Бласт повреде су један од карактеристичних начина како је људство на супротној страни страдало у борбеним дејствима и то служи као значајно алтернативно објашњење погибије великог броја људи који се оптуженом Караџићу кривично стављају на терет као стрељани ратни заробљеници.

Мада Караџић несистематски покушава да уведе тему борбених дејстава као један од узрока високе смртности на противничкој страни током седмице после пада Сребренице, он ретко експлоатише прилике у вези са том важном темом које му се током сведочења указују. Описујући једну лобању, вештак прихвата да је била разнета гранатом, т.ј. да несумњиво представља жртву борбених дејстава, а не стрељања. Затим описује део ручне бомбе пронађен на другом месту, што упућује на сличан закључак. (Т. 22,271-2) Сведок додаје да је у гробници Глогова 1 пронашао остатке експлозивних направа, у облику граната и шрапнела (Т. 22,273). Пошто се локација Глогова налази у непосредној близини земљорадничке задруге Кравица, где се 13. јула догодио масакр побуњених заробљеника, настојање тужилаштва да све посмртне остатке из наведене серије гробница веже за тај масакр и да све то прикаже као део „сребреничког геноцида“ потпуно је јасно. Проблем је у томе што је претходног дана, 12. јула, баш недалеко одатле прошла колона 28. дивизије, која се пробијала, и што се управо на том месту догодио значајан борбени судар са ВРС који је резултирао стотинама мртвих. То је разлог зашто велики број погинулих, који су били укопани у Глогови током накнадне асанације терена, показује образац рањавања који упућује на смрт под борбеним условима. Да ли је то познато оптуженом?

Зашто у унакрсном испитивању оптужени није искористио могућност да сведока упита да ли је њему познато да је у архиви МКТБЈ похрањено најмање шест изјава преживелих припадника колоне 28. дивизије где се описују тешка борбена дејства у непосредној близини масовне гробнице Глогова током пробоја и да извештај Холандског ратног института о Сребреници од 2002. године такође бележи тај исти податак?

Пропуст да се због записника ове околности боље осветле посебно је неразумљив зато што сам сведок прихвата да се не може искључити могућност да тела у гробницама Глогова воде порекло од асанације терена извршене на другим местима, где су се заправо и одиграла та борбена дејства где су ти људи погинули. (Т. 22,305-6) 

За време унакрсног испитивања, Караџић сведока пита да ли је ико осим особља Трибунала могао да се налази у близини места где су се одвијале ексхумације и добија драгоцен, одречан одговор. (Т. 22,298) Сведок открива да је органима РС или било којем „грађанину бивше Југославије“, по наређењу Трибунала, приступ ексхумацијама био апсолутно забрањен. Он наводи ситуацију где се током ископавања указала потреба за ровокопачком опремом којом хашки стручњаци нису располагали али је један Србин у близини понудио да им је позајми. Међутим, када је дошао, претпостављајући да ће својим возилом управљати он, њему је приступ био забрањен и наместо њега место шофера је преузео један од припадника форензичког тима Тужилаштва МКТБЈ. Караџић то не проблематизује, и не користи прилику да наведе да су чак и Немци током Другог светског рата, када су откопавали жртве Каћина, на место ексхумације као посматраче довели форензичке стручњаке из неутралних земаља, па чак и неколико савезничких официра из заробљеничких логора. Уместо тога, Караџић се позива на фантомски „члан 19 Додатних протокола Женевске конвенције“, за који тврди да налаже да истражне комисије на ексхумацијама масовних гробница морају бити мешовитог састава. На крају не успева да покаже о којем се протоколу или члану заправо ради. Резултат је поразан. Уместо да се Тужилаштво стави у незгодан положај због једностраног састава своје форензичке комисије, уместо да се енергично покрене питање шта је Трибунал покушавао да сакрије не дозвољавајући икоме осим свом особљу приступ сребреничким гробницама, постигнут је контраефекат. Упркос идеалној шанси да изађе као морални победник, у овој расправи без икакве потребе дебљи крај извлачи неспретни др Караџић.

Следећег дана, 2. децембра 2011, сведочио је вештак тужилаштва, форензички антрополог Хозе Пабло Бајрабар. Две трећине свога времена, одређеног за унакрсно испитивање, др Караџић траћи у бесплодној дискусији о идентификовању малолетника у популацији настрадалих особа и неколико других питања од којих његова одбрана нема велике користи.

По већ устаљеном обрасцу, сијалице у глави др Караџића се не пале и он не користи шансе које му се указују. Ако задатак сведока, по сопственом признању, није био да се бави важним питањем узрока смрти, одбрана мора да захтева да се све његове оцене на ту тему изузму из разматрања. Разлика између борбених и неборбених лица у популацији усмрћених круцијална је за предмет др Караџића. Он зато свако признање ове врсте – да форензичко особље Трибунала о тој разлици није водило рачуна – мора да истакне постављањем додатних питања. Правилан став сведока, да се прецизност у опису посмртних остатака може наћи само у аутопсијским извештајима, оптужени је требало да искористи као повод за наглашавање чињенице да тих 3,568 извештаја ни на једном сребреничком суђењу нико није темељно проанализирао, и да инсистира да у његовом премету сваки до последњега мора бити проучен и класификован.

Даље, сведок Бајрабар прихвата да су нека тела била потпуна а нека раскомадана пре него што су била сахрањена у примарној гробници. (Т. 22,409) Али ни овом приликом др Караџић не преузима иницијативу да одмах следећим питањем наведе сведока на логичан закључак, да су тела која су била раскомадана пре укопа могла припадати само настрадалима од артиљеријског напада током борбених дејстава.

Сваки адвокат (а др Караџић је сада управо то) мора да има концепт, стратегијски план, било да иде у напад или у одбрану. Срж оних тачака оптужнице у предмету др Караџића које се односе на Сребреницу представља наводних 8,000 жртава, побијених као ратни заробљеници, и правна квалификација тог дела, геноцид. Све остало је од другостепеног значаја, димна завеса и реторички гарнир. Самим тим, и одбрана мора да се фокусира првенствено на та два питања. У овом предмету (као и у предмету генерала Младића) енергично и ефикасно оспоравање магичне цифре од кључног је значаја. Тужилаштво је тога савршено свесно па се зато магичног броја од 8,000 од почетка грчевито држи. Јасно је да у мери у којој се број утврђених жртава смањује, озбиљно инсистирање на тези о геноциду постаје све мање изводљиво и концептуално теже. Да ли би 5,000 доказаних жртава још увек било геноцид? Или 3,500? Или 2,000, или негде испод 1,000, што јесте број који би савесна анализа аутопсијских извештаја, који су једино меродавни, стварно могла да подржи?

Потврда геноцида је политички циљ, наметање исфабриковане бројке је метод, монтирана суђења су средство. Свакодневна упорна борба у судници да се онемогући постизање циља, оспори дилетантска методологија и девалвира средство мора се водити концентрисано, професионално и прецизно.

Др Караџић је особа великих способности и интелигенције, али он до сада није показао правнички рефлекс који је неопходан да би у неповољном положају у коме се налази успео да искористи сваку прилику која му се пружа.