Priča o dva norveška filma se nastavlja

Kontroverzni filmovi norveških reditelja Ole Fliuma i Dejvida Hebdiča o Srebrenici i Sarajevu izazvali su veliko interesovanje javnosti u Norveškoj i Švedskoj, gde su već bili prikazani, i besne i bezuspešne proteste bošnjačke dijaspore koja je upotrebila sva raspoloživa sredstva da spreči njihovo prikazivanje.

Ti pokušaji su se očigledno pokazali potpuno kontraproduktivnim. Do pre nekoliko dana, danska televizija je sa rediteljima pregovarala da 11. septembra prikaže samo jedan od njihova dva filma na temu ratnih događanja u BiH. Posle agresivne kampanje bošnjačke dijaspore da gledaocima u Norveškoj i Švedskoj onemogući da u svojoj zemlji gledaju materijal koji je potpuno u skladu sa njihovim zakonom, nastao je bumerang efekat kakvom se inicijatori ovog pokušaja, naviknuti da im sve prolazi, uopšte nisu nadali. Između ostalog, danska televizija je rediteljima najavila da sada planira da emituje ne više samo jedan, nego oba sporna dokumentarca.

U neukusnim napadima na Fliuma i Hebdiča, a samim tim i na pravo javnosti da bude svestrano obaveštena, prednjačili su Jasenko Selimović, naturalizovani državljanin Švedske bošnjačkog porekla koji je sada aktivan u švedskoj politici, i Sanjin Pejković, koji se predstavlja kao filmski kritičar.

Reditelji Flium i Hebdič odgovorili su tačku po tačku na primitivne prigovore balkanskih cenzora.

Sledi autorski tekst Ole Fliuma i Dejvida Hebdiča, reditelja dokumentaraca "Srebrenica: žrtvovani grad“ i „Tragovi iz Sarajeva“, koji je objavljen na švedskom Internet portalu Newsmill.se[1]

Apsurdne tvrdnje o srpskoj zaveri

Filmski kritičar Sanjin Pejković, koji je navodno angažovan u "analizi pokretnih slika sa Balkana" napisao je poduži tekst – u stvari smeće od teorije zavere – u vezi sa naša dva filma, „Srebrenica: žrtvovani grad " i "Tragovi u Sarajevu". Nakon čitanja njegove poruke, smatramo da je "analiza statičke slike" precizniji opis njegovog istraživanja.

Retko kada smo videli da jedan naučnik koji pripada sadašnjoj evropskoj generaciji pokazuje toliki nedostatak interesovanja za nov vizuelni materijal i za primarne izvore. Njegovi stavovi se zasnivaju na sekundarnim izvorima, pretpostavkama i fantazijama, što je u suprotnosti sa svim osnovama empirizma.

Pejkovićeve poruke su takođe upadljivo slične priči (švedskog) državnog sekretara Jasenka Selimovića (stranka FP) u listu Ekspresen, objavljenoj istoga dana. Obojica kao da vide neku srpsku genocidnu zaveru i islamofobiju u pozadini naših filmova.

Kao da to nije bilo dovoljno, oni su sami sebe postavili na položaj merodavnih osoba za utvrđivanje "istine o Srebrenici." Za razliku od njih, mi imamo radoznaliji stav prema tom monumentalnom istorijskom događaju. Kao i drugi istraživači u Norveškoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji i drugim zemljama, mi i dalje pišemo knjige o Drugom svetskom ratu, Hladnom ratu, i od nedavno o "ratu protiv terora". I dalje se bavimo otvaranjem novih vrata koje vode važnom materijalu i podstiču na novo razumevanje.

I Pejković i Selimović nas nazivaju revizionistima. Za nas je ovo čast. Proveli smo mnogo vremena i truda tragajući za novim usmenim i pisanim primarnim izvorima, i pronašli smo poverljive i nepoznate podatke o mnogim aspektima građanskog rata u Bosni. To je bilo novo ne samo za nas već očigledno i za hiljade osoba koje su gledale naše filmove.

Mnogi ugledni novinari su izgradili svoje karijere na bosanskom ratu. U velikoj meri, njihova jednostranost u izveštavanju, što se može razumeti u svetlu slobode štampe, nije bila naklonjena srpskoj strani. Čak i dugo nakon rata, mnogi Srbi ostali su sumnjičavi prema novinarima pa su zato odlučili da ćute. Tek posle mnogo godina i bezbroj šoljica kafe uspeli smo najzad da pronađemo zanimljive srpske izvore koji bi pristali da nam nešto kažu.

Ipak, vidimo kako ratna propaganda nastavlja da utiče na nekritičko izveštavanje i na članke koji se odnose na svetske sukobe. Kontinuirano razmatranje važnih istorijskih događaja je stoga među najvažnijim stvarima kojima bi mogli da se bavite kao novinar.

U Norveškoj se ponovo pokreće debata o našoj vojnoj istoriji, zato što novi istraživači i novinari kopaju po arhivama da pronađu nove izvore. Tipičan primer je preispitivanje pokreta otpora po pitanju pogubljenja osumnjičenih doušnika okupatora i otvaranje problema tretmana dece nemačkih očeva.

Takođe smo snimili i dokumentarac o aktivnostima KGB u Norveškoj, gde su neki značajni događaji u Norveškoj došli do izražaja u novom svetlu. To uključuje i izuzetno blizak odnos između izvesnog broja ključnih političara u Radničkoj partiji i KGB-a.

Ljudi iza naših dokumentarnih filmova nisu ni Srbi ni fanatici iz neke teorije zavere. Mi smo svi iskusni i nagrađivani novinari otvorenog uma koji želi da kažu nešto interesantno i da prikažu jednu važnu priču.

Ola Flium je dugi niz godina šef istraživačke grupe magazina NRK Brennpunkt. Radio je kao novinar u nekoliko zemalja kao što su Sudan, Južna Afrika, Rusija, SAD i, naravno, na Balkanu. Flium je napravio preko 30 dokumentaraca i napisao pet knjiga.

Britanac Dejvid Hebdič je radio u Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Kini, Bosni, Skandinaviji, Izraelu, Avganistanu, Pakistanu i nekoliko drugih evropskih zemalja. Napisao je nekoliko dokumentovanih knjiga o krijumčarenju visoke tehnologije, organizovanom kriminalu, terorizmu i vojnoj obaveštajnoj službi. U međuvremenu, Hebdič je pisao za britanske novine The Independent, The Guardian, Mail on Sunday, i napravio je nekoliko televizijskih emisija i dokumentaraca, uključujući BBC, Jorkšir Televiziju i Kanal 4.

Naše američke kolege J. M. Berger i Rodžer Čarls smatraju se među najboljima istraživačima u SAD i radili su za nekoliko medijskih organizacija. Berger se trenutno smatra jednim od najistaknutijih stručnjaka Amerike za rat protiv terorizma i nedavno je objavio kritički priznatu knjigu "DŽihad DŽo," koja predstavlja jedinstvenu priču o Amerikancu koji se pridružio džihadu i Al Kaidi. Naši filmovi delimično su zasnovani na njegovom istraživanju.

Rodžer Čarls je pukovnik i vijetnamski veteran. On je stekao novu karijeru kao istraživački novinar, nakon 30-godišnje vojne karijere. Autor je više nagrađivanih projekata i odigrao je ključnu ulogu u programu američke TV mreže CBS, „60 minuta“ izveštajem 2004. godine gde otkriva mučenje zatvorenika u zatvoru Abu Graib u Iraku. Za izveštaj "Zlostavljanje u Abu Graibu" nagrađen je prestižnom Pibodi nagradom.

Pisac i novinar Esad Hećimović, koji je blisko sarađivao sa bosanskom muslimanskom vladom tokom građanskog rata, smatran je danas kao jedan od najistaknutijih nezavisnih novinara Bosne. On je bio jedan od prvih koji su počeli da govore drugačije o složenoj srebreničkoj priči. U celom broju časopisa „Dani“, u septembru 1998, opisao je po prvi put kako su sopstvene vođe Bosne izdale taj grad.

Njegova otkrića dovela su do različitih pretnji. Kako bi obezbedio sebe i svoju porodicu, morao je da napusti zemlju na neko vreme.

Jedan od razloga tih pretnji bila je Hećimovićevo insajdersko znanje. Jer kada je genocid počeo, on je kao sekretar sedeo na sastanku sa predsednikom Alijom Izetbegovićem i bošnjačkim vojnim komandantom, generalom Rasimom Delićem. Hećimović je dao potresan opis ravnodušnosti bošnjačkih lidera prema sopstvenom narodu i stava koji su zauzeli, da Srebrenica ima dovoljno vojnika i oružja da se brani, što je kao rezultat imalo to da je grad potonuo u zločine koji su usledili.

Hećimović je u poslednjih nekoliko godina neumorno radio na tome da se u saradnji sa Haškim tribunalom sprovede paralelno istraživanje gde bi se uzeli u obzir čak i srpski i hrvatski izvori.

Pisao je i međunarodno priznate knjige o Al kaidi i njenoj ulozi tokom rata u Bosni.

Mirsad "Fazlo" Fazlić iz Sarajeva je bivši vojnik u bosanskoj vojsci ABiH i poznati je novinar za časopis „Slobodna Bosna.“ Sastali smo se uz Fazlino posredovanje sa predstavnicima obaveštajne službe i policije. Oni su nam pokazali mnoštvo tajnih dokumenata, memorijske kartice i fascikle. Zajedno sa Fazlom pustili su nas da kopiramo te dokumenate.

Ovi dokumenti pokazuju bliske veze bosanskog rukovodstva sa Al Kaidom i sa raznim pojedincima i grupama na spisku terorističkih organizacija UN.

Kada Jasenko Selimović i Sanjin Pejković kažu da smo deo srpske zavere, to postaje potpuno apsurdno. Oba koriste potpuno jednostranu retoriku koja izaziva asocijacije sa drugim vremenima mržnje i pokušaja da se uguši sloboda govora.

Međutim, mi smo bili spremni za takve optužbe. Pojam genocida već dugo je termin koji se zloupotrebljava u Bosni. Bez obzira na to što su oni Bošnjaci, koji su rizikovali svoje živote za slobodnu Srebrenicu, Fazlić i Hećimović sada su optuženi zato što o tim stvarnostima govore na različit način.

U slučaju naših saradnika srpskog porekla, činjenica da smo ih prihvatili predstavlja izraz naše otvorenosti. Ovi ljudi ne žele nikakvu pažnju, ali nama je važno da iskreno kažemo ko je šta doprineo.

Njihova uloga bila je da otvore neka vrata u srpskim sredinama, da garantuju za naš kredibilitet i da pomognu sa prevodom intervjua obavljenih na srpskom jeziku. Oni nikada nisu kročili u prostoriju gde se pravi montaža filma, nisu čitali scenario, niti su učestvovali u izboru snimaka ili bilo čega što se odnosi na sadržaj. Korišćenje srpskih izvora i pomagača deo je normalne novinarske prakse, i ništa drugo.

Jednodimentionalnost načina kako Selimović i Pejković prikazuju te ljude nije ništa manje nego zastrašujuće. Konkretno, kada je u pitanju Zorica Mitić, ona uživa najveće poštovanje kao humanista, neustrašiv polemičar i autor. Ona je tokom rata bila protivnik srpskog predsednika Slobodana Miloševića i njegovog režima, ali je i dalje radila na linijama fronta u Hrvatskoj, kao lekar. To je ona opisala u svojoj autobiografskoj knjizi koja predstavlja štivo veoma vredno za čitanje: http://tidsskriftet.no/article/1738118

Danas radi kao specijalista za rak i neumorni je graditelj mostova između etničkih grupa na Balkanu - uključujući projekat u kome bosanski Muslimani i bosanski Srbi lekari rade zajedno.

Što se tiče prigovora od strane Norveškog helsinškog komiteta (NHC) dostavio Norveškoj komisiji za štampu (Press Faglige utvalg), to je pitanje koje smo mi obradili posebno. Mi ne idemo dalje u tu raspravu bez pozivanja na naš odgovor na 43 stranice koji smo uputili Komisiji. Možemo samo da zaključimo da podnošenje prigovora od strane NHC nije dovelo do bilo kakve izmene u naša dva filma.

Iz lojalnosti, odlučili smo da ne raspravljamo o pismu našeg dobrog kolege Fazle. Generalno, možemo samo da kažemo da nismo pristalice kamikaza novinarstva. Mi ne lažemo, niti manipulišemo. Fazlovo pismo je bilo napisano u specifičnoj situaciji i za javnu upotrebu u norveškom „Aftenpostenu“, ali u kasnijem intervjuu sa njim, on je istakao sledeće:

"Atmosfera (u Bosni - naša primedba) mnogo je više politizovana nego ikada ranije. Nijedan od istraživanja i intervjua koje sam uradio nije prikazan na pogrešan način u filmu."

Za nas je ovo važna izjava. Takođe je vredno napomenuti da je naš tim jedinstveno i kao celina – a tu se nalazio i Fazlo - potpisao naš odgovor koji je bio upućen Norveškoj komisiji za štampu.

U kojoj meri je to bio građanski rat, ili ne, akademsko je pitanje koje može biti zanimljivo iz političke ili pravne perspektive. Za nas, i za veliku većinu ljudi, rat u Bosni bio je građanski rat, gde su porodice, prijatelji i sela bili prinuđeni da biraju strane.

Što se tiče broja žrtava u Srebrenici, mi smo odlučili da se oslonimo na zvanične podatke. Nećemo se upuštati u igre brojevima, kao što jedan deo srpskih naučnih istraživača to čini.

Od 1998, sve masovne grobnice su poznate tužilaštvu Haškog tribunala. Već duže vremena, posmrtni ostaci identifikuju se korišćenjem DNK. Kao što autori ističu, 6886 je identifikovano. Uprkos tome, bosanska vlada sahranjuje samo po nekoliko stotina godišnje u ceremonijalne svrhe.

Mnoge od porodica sa kojima smo razgovarali su uznemireni zbog toga, jer oni smatraju da se koriste svake godine u političke svrhe. Razgovarali smo sa nekoliko Bošnjaka, koji izražavaju jako nezadovoljstvo sa ovim pristupom, jer se masovne sahrane doživljavaju kao naporne, bezlične i suštinski nehumane.

Pejković takođe kaže da mi ignorišemo presude Haškog tribunala. Opet, moramo da naglasimo da ovakva tvrdnja nema veze sa našim dokumentarcem ili istraživačkim radom. Naravno, koristili smo mišljenja i svedočenja iz Haga kao izvor. Da ponovimo još jednom: mi to što se desilo u Srebrenici nazivamo masakrom, genocidom i istrebljenjem. Jasnije se ne može reći!

Što se tiče naše tehnika pripovedanja i veštine kao reditelja, o tome ćemo diskutovati, ali ne sa ljudima koji nas etiketiraju kao srpske revizioniste, konspiratore, islamofobe i manipulatore.

Kako Pejković ističe, mnogo od onoga što smo rekli već je poznato na Balkanu. Ipak, naša je dužnost kao novinara da nastavimo sa našim istraživanjem. Naš film je baziran na informacijama iz prve ruke i on se oslanja na više izvora za sve što je rečeno.

Pravimo filmove za obične ljude. Način kako javnost prima naše filmove pokazuje da smo predstavili materijal koji je dotakao neke bolne tačke - posebno među bosanskim izbegličkim i aktivističkim grupama koje se bore za šire međunarodno priznanje Srebrenice kao savremenog novog genocida.

Vredi istaći da nijedan od naših izvora nije anoniman i da je velika većina njih iz reda Bošnjaka. Naši filmovi ne umanjuju genocid, samo ga čine očiglednijim i strašnijim. Upravo zato što su bosanski lideri pali na ispitu baš kada se od njih najviše očekivalo.