Prava i potrebe izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske

Nedavni napisi u novinama i mnoge nedoumice u vezi sa mogućnostima povratka imovine, stanarskih i građanskih prava Srba prognanih i izbeglih sa teritorije Republike Hrvatske, bili su povod za razgovor sa gospodinom Miodragom Lintom[1], predsednikom Koalicije udruženja izbeglica u Republici Srbiji.

Pitanje pravosuđa i temeljnih ličnih prava nezaobilazna je stavka u procesu približavanja i ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, i način na koji će ovo pitanje biti rešeno bi trebalo da i za Srbiju bude podjednako važno.

Sa ciljem da se aktivno uključi u ovaj proces Koalicija je pokrenula postupak potpisivanja peticije u kojoj se apeluje na Evropsku uniju da ne potpiše Ugovor o pristupanju sa Vladom Republike Hrvatske sve dok Republika Hrvatska ne dostigne evropske standarde u pravcu poštovanja imovinskih, stečenih, stanarskih, statusnih i drugih prava.

Da je situacija veoma ozbiljna i komplikovana, ali i to da se o suštini problema govori na različite načine pokazuje i nekoliko novinskih tekstova.

Pres navodi da će vlasnici stanarskih prava moći da otkupe stanove pod povoljnijim uslovima samo u Istočnoj Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu. [2]

Sa druge strane hrvatski mediji o pomenutom slučaju ne govore direktno, iako uopšteno gledano „ne beže od problema“. Ove teme su takođe bile predmet razgovora na najvišem nivou između predsednika dveju pomenutih država.

Pre nego što nastavim još bih se pozvao i na dve izjave gospodina Milorada Pupovca, predstavnika Srba u Saboru Hrvatske. Prvu, u kojoj on navodi da je obaveza Hrvatske da prilikom zbrinjavanja Srba povratnika u novoizgrađenim stanovima u Hrvatskoj prizna pravo nasleđivanja, a potom i prava na otkup stanova za one povratnike koji su u Hrvatskoj ostali bez stanarskih prava.[3] I drugu, u kojoj se on izjašnjava protiv potpisivanja i podnošenja pomenute peticije.[4] Ovim putem ne želim da diskreditujem rad gospodina Pupovca, već da ukažem na ono o čemu će dalje u tekstu biti reči.

Naime, Miodrag Linta navodi da je ovde u pitanju zamena teza. Prema njegovim rečima koncept stambenog zbrinjavanja se prevashodno odnosi na rešavanje socijalnih potreba, ali ne direktno i u potpunosti na vraćanje ljudski prava.

Na pitanje da taj stav dodatno pojasni Linta govori:

– Koalicija je osnovana sa idejom da se pokuša zajedničko delovanje sa Vladom Srbije kako bi se pronašlo uspešno rešenje naših problema. Nažalost, nismo naišli na otvorena vrata. Dali smo podršku Vladi Srbije da se bori za naša pitanja. Vlada Srbije je krajem 2008. godine objavila dokument pod nazivom „Non Paper“ u kojem se govori o devet problema Srba iz Hrvatske. Vlada nam je obećala da će se boriti u međunarodnoj zajednici pre ulaska Hrvatske u Uniju da ta naša pitanja reše, međutim to se nije desilo. Onda kada smo 30. juna prošle godine saznali da je Brisel dao Hrvatskoj zeleno svetlo da otvori „Poglavlje 23“ – Pravosuđe i ljudska prava i da tom prilikom nije uslovio Hrvatsku da reši naša pitanja odlučili smo da se sami organizujemo i učinimo sve što u vezi sa tim možemo.

Šta predstavlja „Poglavlje 23“?

– Svaka zemlja kandidat za ulazak u Evropsku uniju dobija 33 pregovaračka poglavlja iz niza oblasti: poljoprivreda, energetika, tržište, konkurentnost itd. Takođe dobija uslove pod kojima se poglavlja „otvaraju i zatvaraju“. Tek kada se ovo završi, pristupa se potpisivanju Ugovora o pristupanju, a zatim koje zemlje članice EU putem referenduma ili u svojim parlamentima ratifikuju Ugovor. Hrvatskoj su ovi uslovi postavljeni pre šest-sedam godina. Hrvatska je „zatvorila“ skoro sva poglavlja, ali jedno od najtežih joj je upravo poglavlje koje se tiče pravosuđa i ljudskih prava i upravo na tom mestu se nalazi mogućnost da se reše i naši problemi. Hrvatska želi da zatvori „Poglavlje 23“ narednih nekoliko nedelja iako većina naših problema i dalje nije rešena, te otuda i potiče ideja o potpisivanju Peticije kako bi se na to ukazalo.

Šta ste do sada u vezi sam tim uspeli da učinite?

– Uspeli smo da okupimo sva izbeglička udruženja koja su potpisala peticiju, ukupno 103, i poslali kopije na adrese 155 međunarodnih, 10 domaćih institucija u Srbiji i 10 predstavnicima srpske zajednice u Hrvatskoj. U Srbiji smo ih poslali predsedniku Borisu Tadiću, premijeru Cvetkoviću, predsednici Parlamenta Slavici Đukić-Dejanović, Mlađanu Dinkiću, Dačiću i Krkobabiću, ministru za dijasporu Srećkoviću i komesaru Cuciću. U Hrvatskoj smo je prosledili svim predstavnicima srpske zajednice, te članicama 27 zemalja Evropske unije, zatim Rusiji, Kini i SAD, Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope, OSCE-u itd...

Kakve ste odgovore dobili?

– Od novembra prošle godine smo dobili desetak odgovora, a najinteresantniji je odgovor predsednika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, gospodina Melvuta Čavušoglua, gde je on rekao da neuspeh u povratku zemljišta, imovine, novčane nadoknade ili svih prava praktično predstavlja kršenje svih ljudskih prava. Ipak, pokazalo se da sve to nije dovoljno, što zapravo i jeste povod za ponovno prikupljanje naših potpisa.

Dokle se stiglo u tim nastojanjima?

– Nedavno smo imali nameru da prvu kopiju potpisa podrške Peticiji predamo predsedniku Borisu Tadiću, najavili smo se da ćemo doći, međutim nije nas primio ni on, ni njegov savetnik za Srbe u regionu Mlađan Đorđević. Kopije potpisa sa molbom za podršku smo ostavili na pisarnici i do sada nismo dobili nikakav odgovor.

O kojem broju potpisa je reč?

– U prvom krugu smo sakupili 45.000 potpisa, a sad smo se odlučili da taj broj bude 100.000 i nadamo se da će nam ovog puta neko od predstavnika Vlade Srbije izaći u susret. Priče o tome kako su naši problemi rešeni nisu tačne, jer da jesu, ne bi bilo ovolikog broja građana koji su stali iza nas. Smatramo da se problemi i prava stotina hiljada ljudi „guraju pod tepih“.

Šta je to što po vašem mišljenju predstavlja suštinu problema, ako imamo u vidu da se o ovim pitanjima donekle ipak javno govori?

– Ovde se uporno promoviše koncept potreba umesto koncepta prava, od kojeg su dve države zapravo odustale. Šta to znači u praksi? Tokom rata oko 24.000 srpskih porodica je proterano iz urbanog dela Hrvatske – Zagreb, Split, Zadar i drugih gradova itd... Hrvatska je stanove oduzela u sudskim postupcima na nezakonit način. Hrvatska se u vezi sa tim pozvala na član Zakona o stambenim odnosima iz osamdesetih godina u kojem se kaže da ako lice ne boravi šest meseci u tom stanu, isti će mu biti uzet. Naravno da je ta navedena formulacija u bivšoj SFRJ bila formalnog karaktera, a Hrvatska je to iskoristila i pretnjama i zastrašivanjem proterala te ljude i faktički iskoristila odsustvo vlasnika stana. Veći deo bivših nosilaca stanarskog prava iz urbanog dela Hrvatske je imao i kuće na području Krajine koje su uglavnom srušene posle „Bljeska“ i „Oluje“. Nakon 15 godina jedan deo njih je uspeo da van područja Hrvatske napravi kuće ili kupe stan. Takvim licima se danas kaže da oni više nisu „slučaj“ koji treba rešavati jer su zadovoljene potrebe i preostaje im da se samo kao pojedinci bore protiv hrvatske države. Zaključak je sledeći: takva lica nemaju pravo na povrat svog stana jer su bili, tobože, odsutni šest meseci.

Da li to znači da izbegli i prognani građani koji su nakon rata došli u Srbiju i tu stekli neku imovinu, nemaju više prava da potražuju svoju imovinu u Hrvatskoj i kako je to ovde zakonski regulisano?

– U formularima u kojima se izjašnjavate o svom stambenom statusu postoji pitanje kojim se traži da potvrdite da li vi trenutno imate rešeno stambeno pitanje na području bivše SFRJ, i ako je odgovor potvrdan, vi više nemate prava na stambeno zbrinjavanje. Onda svi oni ljudi koji su u Hrvatskoj imali nekakvu imovinu, a uspeli da steknu nešto i u Srbiji, strahuju da neće moći kao pojedinci kroz sudski sistem da dobiju nazad oduzetu svojinu. Nažalost, pravni sistem Republike Hrvatske je takav da vi većinu svojih problema ne možete rešiti pravnim putem. Posledica toga je dogovor dveju država da se rešavaju samo socijalni slučajevi, tj. ona lica koja su još uvek podstanari ili ona lica koja žive u kolektivnim centrima.

Šta se nudi tim licima?

– Nudi im se socijalno stanovanje, montažne kuće i slične stvari, ali se o pravima ne govori. To dalje znači da ovde nije reč i o vraćanju prava. Pravo se u tom smislu manifestuje na dva načina. Vraćanje stečene imovine, stana, kuće ili obnova stambenog objekta u pređašnjem stanju, a drugi način je da se izvrši pravična novčana nadoknada. To su prava. Obe države ističu u prvi plan samo socijalne potrebe i različite modele socijalnog zbrinjavanja. Mi smatramo da ovo nije dobro i da države u prvi plan treba da stave pitanje ljudskih prava i to ne tvrdimo nasumično već na osnovu međunarodnih dokumenata među kojima posebno ističemo Bečki sporazum o sukcesiji.

Na šta se odnosi taj dokument?

– Bečki sporazum o sukcesiji predstavlja dokument iz 2001. godine koji su potpisale sve zemlje naslednice bivše SFRJ i koje su ga u svojim parlamentima i ratifikovale. Po tom sporazumu se utvrđuje da svi građani bivše Jugoslavije imaju dobiti svoja prava koja su imala na dan 31. 12. 1990. godine. Mi tražimo da se taj sporazum ispoštuje na temelju Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava. Mi smo u našoj peticiji izbegli da ističemo statusna pitanja, tj. pitanje konstutivnosti srpskog naroda u Hrvatskoj ili pitanje teritorijalne autonomije, upravo šaljući poruku da naglasak prevashodno stavljamo na ljudska prava, što predstavlja temeljnu postavku Evropske unije. Nažalost, dosadašnjim pristupom vlade Hrvatske i Srbije i predstavnici Srba u Hrvatskoj pokazuju da su odustali od ovog principa.

Kako ocenjujete način na koji se pomenuti problemi rešavaju na području Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema?

– Vlada Republike Hrvatske je donela uredbu kojom omogućuje građanima sa tih područja da mogu da otkupe svoje prvobitne stanove. Naime, posle rata, Hrvati sa tog prostora su se vratili za vreme reintegracije i insistirali na tome da dobiju pravo da otkupe svoje stanove koje nisu otkupili devedesetih godina pa je onda na tom području isto pravo dato i Srbima. Međutim, za sva ostala područja Hrvatske, uključujući i gradove, rečeno je da nema povratka stanova nego isključivo mogućnost stambenog zbrinjavanja, što opet predstavlja koncept potreba po kojem se, ponavljam, stan vraća samo onim licima koji na prostoru bivše Jugoslavije nemaju bilo koje drugo vlasništvo. Vidi se da je koncept prava ispoštovan prvenstveno na osnovu inicijative onog dela Hrvata koji su na rečenom području živeli tokom devedesetih godina.

Rekli ste da niste naišli na pozitivan odgovor vlade za svoje zahteve i kako onda ocenjujete izjavu ministra za dijasporu Srđana Srećkovića da će se tražiti vraćanje statusa konstitutivnog naroda za Srbe u Hrvatskoj?

– Smatramo da u prvi plan pre svega treba staviti koncept ljudskih prava. Naši izbegli ljudi su izgubili gotovo sve. Oni se već petnaest godina bore da povrate ono što su svojim poštenim radom stekli i mislim da je to ono što je bitno i što ove ljude zanima. Priča o konstitutivnosti neće dobrineti rešavanju ovog pitanja i ona nije trenutno od interesa za naše ljude. Za nas je najbitnije da Srbi u Hrvatskoj dobiju ista prava kao i Hrvati. Oni su već petnaest godina građani „drugog reda“.

Iako se po pitanju konstitutivnosti slažete sa stavovima Milorada Pupovca, zašto se razilazite oko ideje o potpisivanju peticije?

– Mi smatramo da dokle god postoji otvoreno pitanje ljudskih prava za stotine hiljada ljudi tj. izbeglih i prognanih Srba, ali i za veliki broj ostalih građana koji su oštećeni u svojim imovinskim i drugim pravima u Hrvatskoj, Hrvatska ne bi trebalo da postane član Evropske unije i da se tek onda neki problemi rešavaju, a to je ono na čemu i naša Vlada treba da insistira.

Koliki je broj izbeglih lica u Srbiji sa područja Hrvatske?

– Prema izveštajima Komesarijata za izbeglice taj broj od 1991. godine se procenjuje između dve stotine pedeset i trista hiljada izbeglih i prognanih lica. Najveći deo njih je stekao dokumente Republike Srbije dok se još oko šezdeset hiljada vodi sa izbegličkom kartom. Bez obzira na to, i jedni i drugi imaju iste probleme.

Kako ocenjujete medijsku pokrivenost ovog problema?

– Mediji nisu mnogo zainteresovani za ovu temu. Ne znamo da li je to u korelaciji sa stavom Vlade Republike Srbije koja smatra da ovo što mi radimo nije dobro jer ne doprinosi jačanju poverenja među narodima. Mi upravo smatramo obrnuto, to jest, da ne može biti poverenja i pomirenja između dva naroda ako imate ovoliki broj svojim statusom nezadovoljnih ljudi.

Razgovor vodio Vladimir Nedeljković