Ohrabrujuće Nikolićeve izjave o "genocidu" na udaru NVO

Lekcije iz političkih nauka, prava – pa čak i logike – koje predsednik Nikolić ovih dana dobija od „uobičajenih osumnjičenih“: Inicijativa mladih za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Kuća ljudskih prava,  Građanske inicijative, Beogradski centar za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Centar za praktičnu politiku,[1] i ko sve još ne, predvidljiva je posledica osvežavajućeg stava koji je predsednik Srbije nedavno objavio, prilikom svoje posete Italiji. [2]

Razlozi za uzrujanost navedenih krugova potpuno su razumljivi. Prvi politički nekorektan „gaf“ tada tek krunisanog predsednika Tomislava Nikolića, vezano za nagoveštaj korekcije stava zvanične Srbije u odnosu na Srebrenicu,[3] iz njihovog ugla sigurno je zvučao zloslutno i šokantno. Mada su svi merodavni strani faktori na tu izjavu reagovali munjevito i delimično histerično, incident je uskoro zatim premešten u drugi plan. Ispostavilo se da je puzeće priznanje Kosova, a ne još jedno ritualno priznanje „genocida“ u Srebrenici, bilo zacrtano kao glavna tema Nikolićeve prve zvanične posete Briselu. Nikoliću je recka nesumnjivo bila upisana, ali privremeno Srebrenica je ipak prebačena na sporedni kolosek, dok je težište pritiska bilo usredsređeno na prioritetnije pitanje Kosova. Pored toga, u toj fazi verovatno se još uvek gajila nada da se neiskusni Nikolić izrazio brzopleto i da će ga brojne packe „nadležnih,“ koje su momentalno usledile, otrezniti i vratiti na pravi put.

Zato Nikolićeva druga izjava o Srebrenici, koju je pre nekoliko dana dao u Rimu, poprima vrlo ozbiljan i potencijalno promišljen karakter. Za razliku od one prve u junu, ova bi se teško mogla otpisati kao rezultat brzopletosti. Predsednik je imao dovoljno vremena da razmisli posle packi koje je dobio u junu, mogao je da apsorbuje lekcije svojih ukrotitelja i takođe da iskoristi protekli period za izvođenje odgovarajućih zaključaka po ovom važnom pitanju. 

Ili je Tomislav Nikolić očajno loš đak (bez aluzija bilo kakve vrste), ili je, barem po pitanju Srebrenice, srpska javnost napokon dobila predstavnika na najvišem mestu koji verno odslikava njene prave stavove.

Zato je alarm lažnih „nevladinih organizacija“ i njihovih kontrolora iz inostranstva potpuno razumljiv i opravdan. Korenita promena stava zvanične Srbije u odnosu na „genocid“ u Srebrenici, degradiranje Srebrenice sa statusa nedodirljivog aksioma na ravan spornog pitanja, za njih ne samo da bi predstavljalo krupan i vrlo konkretan politički poraz, već perspektivno nešto mnogo gore. To bi otvorilo Pandorinu kutiju za kritičko preispitivanje svih nametnutih stavova ne samo iz vremena mandata Nikolićevog prethodnika, nego od 2001. godine naovamo. Neuporedivo opasnije od korekcije državne politike isključivo prema Srebrenici jeste pokretanje lavine preispitivanje svih tekovina decenijskog pranja mozga i realna mogućnost plebiscitarnog odbacivanja svih postpetooktobarskih obmana, što bi iz takvog procesa moglo da usledi.

Zato je ogromna panika koja je zahvatila stranu agenturu potpuno realna. Ipak, otrcanost fraza kojima se u svom saopštenju služe time nije manje frapantna. Pogledajmo njihove glavne teze.

(1) „Nikolić ponovnim negiranjem utvrđenih činjenica o genocidu u Srebrenici, po drugi put od stupanja na dužnost predsednika šalje ‘uvredljivu poruku žrtvama genocida i njihovim porodicama’".

Od represivne arogancije u ovoj kratkoj rečenici zastaje dah . Navodne činjenice „utvrdio“ je Haški tribunal, kvazijuristički organ sa izraženom političkom agendom. Samim tim, one bezuslovno podležu svakoj vrsti javne rasprave i temeljnom preispitivanju. Pribegavanje moralističkom zastrašivanju da bi se predsedniku Nikoliću zapušila usta, ustvari je implicitna pretnja zabrane slobodnog razmišljanja upućena svim građanima Srbije.

Pri tome, jeftina demagogija „NVO koalicije“ razotkriva licemerje njihove optužbe za populizam, izrečene na Nikolićev račun. Javna neubeđenost u klimavu priču o „srebreničkom genocidu“ ne šalje uvredljivu poruku nikome zato što se time ničije stradanje ne dovodi u pitanje. Ako se u bilo šta izražava sumnja, to je samo zlobna kvalifikacija genocida koju ovo NVO društvo bezobzirno lepi celom jednom narodu.

(2) „Nikolić je građanima zemlje čiji je predsednik poručio da srpska nacionalnost podrazumeva neprihvatanje činjenica koje su utvrdili međunarodni sudovi i da oni koji imaju drugačiji stav nisu 'Srbi'".

Ovo je besmislica. Predsednik Nikolić je tačno konstatovao proverljivu činjenicu; on nije zauzeo normativan stav. Sa izuzetkom pripadnika navedenih NVO i malobrojnih građana na koje se njihov uticaj proteže, ko još u Srbiji veruje u zvaničnu priču o Srebrenici? U protivnom, zašto ove NVO koriste sve raspoložive političke poluge sa ciljem da se kritičko ispitivanje Srebrenice onemogući? U slučaju jedne od potpisnica ovog saopštenja Sonje Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava, ide se još dalje, sa zahtevom da se poricanje teze o srebreničkom genocidu – krivično kažnjava.

(3) „Nikolić je pokazao da u svom populizmu pravi i logičke greške. Predsednik Srbije ne priznaje presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, a ipak uzima u obzir rad MKTJ kad su u pitanju suđenja Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, izjavom da ih smatra nevinim dok sud ne dokaže suprotno".

Čudno je da pravni stručnjak Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo, nije zapazila pravnu grešku u ovoj konstrukciji. Priznavanje ili nepriznavanje Haškog tribunala nema nikakve veze sa pretpostavkom nevinosti, koja bi trebalo da bude ugrađena u svaki normativni sistem civilizovanog pravosuđa, pa i Haškog tribunala, mada se tamo najčešće ne primenjuje. Predsednik Nikolić je bio u pravu kada je insistirao na uvažavanju tog principa a njegove eventualne rezerve u pogledu rada Haškog tribunala sa time nisu ni u najmanjoj logičkoj protivurečnosti.

U kojoj meri politički nekorektne izjave predsednika Nikolića predstavljaju pozitivan pomak i stvarno prečišćavanje moralne i intelektualne atmosfere u Srbiji, što neki od njegovih javno izgovorenih stavova nagoveštavaju, tek će dela pokazati. On je svakako – bar što se Srebrenice tiče – na dobrom putu, sudeći po tome u kojim je krugovima  uspeo da izazove izlive besa. Ali ma koliko isprovocirano praskanje donedavno neprikosnovenih „NVO“ delovalo zabavno, to ni u kom slučaju ne može zameniti temeljno preispitivanje svih postulata dosadašnje državne politike, i to ne samo u vezi sa Srebrenicom.

Dopadljivu retoriku mora da prati precizno usmerena politička akcija. Inicijativa da se stavi van snage Deklaracija o Srebrenici koju je Narodna skupština Srbije usvojila 2010. godine pod besprimernim pritiskom i ucenama, i bez ozbiljnog razmatranja, predstavljalo bi dobar prvi praktičan korak. Preuzimanje javne obaveze od strane predsednika i Vlade, pred građanima, da država Srbija odbija da ušeta u klopku REKOM-a, koju su joj pripremili Nataša Kandić i Fond za humanitarno pravo, delovalo bi kao ubedljiv dopunski dokaz iskrene spoznaje da je Srbiji u svim domenima potrebna – nova politika.

Predsedniku Nikoliću neko bi trebalo da došapne da simpatične reči, ukoliko ubrzo ne bi bile pretvorene u prepoznatljivo različit politički kurs, samo pothranjuju po njegovu reputaciju vrlo štetan utisak da se od navodnog sloma Žutokratije, sa mogućim izuzetkom nijanse žute boje, ništa bitno nije promenilo.