Očajnički autogol srebreničkog lobija u Kanadi

Ali činjenica je da u formalnopravnom smislu Kanada ima pravo da uskrati gostoprimstvo bilo kome za koga, po kriterijumu koji se drugima ne mora svideti, smatra da je nepoželjan. Zato bi bilo gubljenje vremena fokusirati se preterano na tu pojedinost.

Ali postoje dve stvari koje jesu bitne i koje se moraju istaći. Prvo, podleganjem pritisku jednog stranog (u ovom slučaju bošnjačkog) lobija koji je fokusiran isključivo na svoju usku provincijalnu agendu koja nema apsolutno nikakve veze sa nacionalnim interesom Kanade ili sa dobrobiti kanadskog društva, vlasti Kanade su signalizirale da im je reakcija stranih donatora kampanjskim trezorima kanadskih političara preča od posledica koje bi presedani ovakve vrste mogli imati po zaštitu temeljnih demokratskih vrednosti kanadskog društva. Pravo na iznošenje, i na slušanje, raznih mišljenja i argumenata centralna je vrednost u tom sistemu pisanih i nepisanih pravila na kojima svako slobodno društvo, kakvo Kanada za sebe tvrdi da jeste, počiva. Zato je incident u Vankuveru, koji bi se pre mogao smestiti u praksu vlasti neke južnoameričke banana republike nego zrele i napredne demokratije kako ljudi u Srbiji zamišljaju ne samo Kanadu, već i druge države koje pripadaju istom lageru, vrlo značajan. On definitivno raskrinkava demokratske pretenzije ne samo kanadskih nego i niza drugih dušebrižnika koji Srbiji svakodnevno drže predavanja iz principa koje u sopstvenoj praksi slabo ili ni malo ne primenjuju.

Ali to su pitanja sa kojima na sledećim izborima treba da se suoče kanadski birači ukoliko im je stalo ne do prava dr. Trifkovića da u njihovoj zemlji dođe do reči, već do sopstvene budućnosti i do prava da u njoj slobodno žive. Nas zanimaju neke druge dimenzije ove situacije u okviru koje je došlo do balkanske „zabrane“ na kanadskom tlu.

Šta god nam to govorilo o korumpiranosti tamošnjeg političkog sistema i o ljigavosti predstavnika akademske elite (koliko je poznato, rektor univerziteta gde je predavanje trebalo da se održi, Stefan Tup, ni u jednom trenutku nije imao građanske hrabrosti da zauzme stav i da se izjasni povodom drskog zahteva šefa kanadskog bošnjačkog lobija, Emira Ramića, da se nepodobni nastup dr. Trifkovića „zabrani“), a govori nam mnogo i trebalo bi da deluje osvešćujuće na sve građane Srbije koji veruju da je na nekoj dalekoj tuđoj njivi trava zelenija, ovo nam govori još mnogo više o jadnom stanju srebreničkog mita i o očajanju njegovih nečasnih zagovornika petnaest godina pošto su ga lansirali.

Svakome, ko je sposoban da misli, jasno je da je taj mit u ogromnim problemima. Nove činjenice i novi dokazi izlaze na površinu neprekidno, medijska solidarnost u podržavanju fiktivne konstrukcije neumitno slabi, argumentovano osporavanje zvanične priče i ukazivanje na njene mnogobrojne rupe dopire do sve širih slojeva javnosti. Nesuvislost i u krajnjem slučaju neodrživost srebreničkog propagandnog narativa u onom obliku kako se on trenutno nameće postaju sve očigledniji. Protagonistima fiktivne verzije to sada nameće jedan novi zadatak, a to je „ograničavanje štete“ ili „damage control“ kako bi se to na engleskom reklo.

Prirodno je da su izvršioci ovog zadatka jedino sposobni da biraju ona sredstva koja su njima poznata i koja su primerena njihovom mentalitetu, a koja bi se po svojoj suptilnosti mogla porediti sa tupim, zarđalim nožem. Svesni svoje nesposobnosti da protivnicima pariraju intelektualno, oni sada nastoje da ih diskredituju, zastraše, materijalno upropaste i jednostavno – ućutkaju.

Kanada zapravo nije jedina zapadna zemlja gde se srebrenički lobi očajnički bori da sačuva svoje ugrožene propagandne pozicije. Već skoro godinu dana, u Švajcarskoj se vodi proces protiv opskurnog kantonalnog lista „La Nation“ za odmazdu samo zato što je u broju od 11. aprila 2008. godine objavio blago skeptičnu kritiku zvanično nametnute srebreničke priče.[3] Taj mali list skromnih resursa sada se suočava sa pozamašnim zahtevom za odštetu koji bi mogao da prouzrokuje njegovo gašenje pod predpostavkom da sud stane na stranu tužilaca. Ujedno, ma koliko bio nebitan „La Nation“ i koliko neprimetno prošao njegov nestanak, to bi uputilo zastrašujuću poruku svima u medijskom svetu koji bi po pitanju Srebrenice razmatrali mogućnost udaljavanja od „partijske linije“. A to znači slobodi štampe, barem što se Srebrenice tiče, reći „doviđenja.“

Sledeći, i vrlo aktuelan, primer očajanja srebreničkog lobija je podli medijski napad na porodicu briljantnog srpskog političkog analitičara u Americi, Nebojše Malića. Njegova porodica, konkretno njegova majka, živi u Bosni. Pre neki dan sarajevska televizijska stanica TV1 emitovala je ružno intoniranu reportažu o Maliću i o njegovom kritičkom pisanju, što uključuje i česte osvrte na neuralgičnu temu Srebrenice, na popularnom sajtu Antiwar.com. [4] U svom prekookeanskom prebivalištu Malić se očigledno nalazi izvan domašaja sarajevskih cenzora i njihovih tabadžija, ali to nije slučaj i sa njegovom porodicom u Bosni. Zato ova reportaža ne predstavlja kritički komentar na njegovo pisanje već je to ni malo prikriven oblik zastrašivanja preko njegovih najbližih, rešavanje intelektualnih razmimoilaženja korišćenjem tupe, zarđale oštrice balkanskih kabadahija.

Da pomenemo samo još nekoliko primera iz ovog žanra. Srebrenički lobi sa obe strane Drine ulaže ogroman trud za donošenje zakonskih propisa prema kojima bi osporavanje ili izražavanje sumnje u njihovu verziju događaja u Srebrenici bilo proglašeno za krivično delo. U Srbiji, predvodnici kampanje za kriminalizaciju postavljanja kritičkih pitanja u vezi sa Srebrenicom su poslanici Nenad Čanak[5] i Žarko Korać. [6] U vezi sa predlogom izmene KZ BiH kako bi se sankcionisalo „negiranje genocida i holokausta“[7] jedina prepreka usvajanju te represivne mere protiv kritičkog razmišljanja su protivljenje srpskih poslanika u Parlamentarnoj skupštini BiH i postojanje principa entitetskog glasanja koji sprečava da u tom protivljenju oni budu nadglasani.

Neke od ovih operacija „ograničavanja štete“ završile su se relativno uspešno, druge su još uvek u toku i ishod im je neizvestan, a treće su za sada blokirane. Ali ono što im je svima zajedničko, i što je bitno, to je strah koji srebrenički lobi ispoljava od „jeretičkih“ mišljenja, od suočavanja sa činjenicama i od poštene intelektualne rasprave. Ta opravdana nesigurnost u održivost sopstvenog mita na slobodnom tržištu ideja obeležava početak kraja ove neslavne priče za koju je profesor Edvard Herman napisao da „predstavlja najveći trijumf propagande na kraju dvadesetog veka.“ Suština stvari nije u činjenici da je Srđa Trifković bio vraćen sa vankuverskog aerodroma nego u činjenici da su njegovi intelektualno neravnopravni protivnici bili prinuđeni da pribegnu političkim intrigama da bi ga sprečili da se obrati kanadskoj akademskoj javnosti. Taktičke pobede vrlo često služe kao nagoveštaj strategiskog poraza. Ovo je upravo jedan takav primer.

Treba naglasiti da to nije nešto što smo rekli mi. To svojim paranoidnim ponašanjem potvrđuju protagonisti te umiruće priče. Zato svaki njihov očajnički pokušaj da svoj lažni narativ spasu i da ga zaštite od kritičke provere, bez obzira na kratkoročni efekat, predstavlja nespretni autogol i doprinosi neizbežnom krahu njihove lažne priče.