Nekoliko pitanja povodom teksta generala Novakovića

General Mile Novaković se baš potrudio oko teksta „Godišnjica obljetnice“... Međutim, čitaoci od njega nisu očekivali takav tekst; razmaženi gutači sadržaja koje plasiraju analitičari svake fele i internet bojovnici bez mane i straha, od generala koji se jedno vreme nalazio na (skoro) najvišoj funkciji u odbrambenom mehanizmu Republike Srpske Krajine očekuju odgovore na pitanja koja još uvek opterećuju Srpstvo.

Na primer: Da li je Srbija izdala Krajinu... Ko je naredio povlačenje SVK i napuštanje položaja bez borbe... Kakva je uloga pojedinih ličnosti u stvaranju i nestanku Krajine? I tako dalje. Razmišljanje o budućnosti, srpsko-hrvatskim odnosima, ispravljanju semantičkih nedoumica, po tim kritičarima više priliče nekom filozofu, sociologu ili običnom piskaralu – nikako ne generalu! Zna se šta je dužnost generala...

Da li se baš zna? Ili neprestano, kao studenti koji se nisu spremili za ispit, umesto da odgovaramo na pitanja profesora – beskonačno ponavljamo ono što mislimo da znamo!?

Republika Srpska Krajina skoro do u detalje obuhvatala je prostore poznate kao „Vojna krajina“. To nikako nije bila država koja je nastala kao deo plana o Velikoj Srbiji, kako to pokušavaju da predstave Hrvati i njihovi sponzori, već iznuđeno rešenje Srba starosedelaca sa tih prostora kojima ništa bolje nije palo na pamet u pokušaju da se odbrane od predstojeće reprize genocida '41. Kao potvrdu ove tvrdnje, pomenuću samo činjenicu da je rukovodstvo SAO Krajine na čelu sa Milanom Babićem, još u kasnu jesen 1990. donelo deklaraciju o razdruživanju sa Hrvatskom i ostanak prostora naseljenih Srbima u Jugoslaviji. Koju je rukovodstvo Jugoslavije glatko ignorisalo. Rukovodstvo Srbije takođe. Već tada, neki lucidniji Krajišnici, ljudi poput profesora Jovana Raškovića su „povukli ručnu“ i počeli da se pitaju kucaju li oni na prava vrata? Ako Beograd ignoriše njihove zahteve i inicijative, ima li smisla nadati se odlučnoj podršci i pomoći Srbije u predstojećem sukobu sa hrvatskom državom? Takvi ljudi su po hitnom postupku marginalizovani, ismejani i proglašeni hrvatskim ulizicama. U prvi plan su istureni pojedinci kojima se ni uz najbolju volju ne mogu setiti ni jedne dobre osobine. Predsednik države bez političkog programa i ideje... Voleo da umače hleb u so, krstio se poput vladike – a vladao poput Tita; čak je i fizički ličio na njega. Ali, taj nije imao dovoljno velike uši, mnogo toga iz Beograda nije čuo, ili se pravio da ne čuje... Ubrzo mu je nađena zamena; inspektor milicije koji je kako rekoše pošten. Čudna mi čuda; pošten sam i ja pa se ne guram da budem predsednik države... Ima li on neku državničku osobinu, zna li neku veštinu osim „samoodbrane za organe unutrašnjih poslova“? Pa, nismo sigurni, ali naučiće ga „Ćaća“ – samo ako naćuli svoje velike uši... „Ćaća“ je – zna se ko.

„Ćaća“ je sa svojim fanovima iz Krajine komunicirao preko „svojih“ ljudi. A Krajišnici su mislili da su svi koji dolaze iz Srbije „Ćaćini“; a nisu bili. Ubrzo su počeli da se istrebljuju međusobno... Nije se znalo ko koga „roka“, a rukopis Službi je bio prepoznatljiv. Vitez usijanog beogradskog asfalta – Đorđe Božović – Giška, Srbenda sa dna kace, monarhista koji nije poštovao nikakvu vrstu autoriteta, okupio je grupu sebi sličnih momaka i otisnuo se put Like da brani Srpstvo i nejač. Ubrzo je poginuo u okolini Gospića, neki kažu od srpske ruke...

Hrvatski „vitez“, ustaša i međunarodni terorista, ubica jugoslovenskog ambasadora Rolovića – Miro Barišić, iz sličnih pobuda, ali iz „domoljubnih“ razloga takođe je stigao u Dalmaciju... Njegovi su bili malo prefinjeniji: Kažu da je stradao od četničke zasede. Hrvatski portali, međutim, vrve od dokaza da je Barišića likvidirala hrvatska Služba, kojom su rukovodili predratni kadrovi. Mustać, Perković, Boljkovac i Manolić da puste ustaškog ubicu da hara po Krajini, „otme“ se i okupi istomišljenike koji bi njih mogli da priupitaju o Blajburgu, Jazovki, slovenačkim i istarskim jamama? Ma 'ajte molim vas... Ne mislim da su službe Srbije i Hrvatske sarađivale po pitanju Božovića i Barišića – ali rukopis je isti... Iste su škole učili, isti su ih profesori ocenjivali. I ne samo njih; previše smo povezani i pomešani, zato se ne možemo ni raspetljati – evo više od dvadeset godina.

Zašto u priču o hrvatskom genocidu '95. uvlačim Službe? Pa zato što one znaju istinu ali neće da kažu. Zbog njihovog glasnog ćutanja mi se ovde i na drugim mestima prepucavamo i iscrpljujemo. Idemo dalje:

Neko će reći – Krajina je od JNA i Srbije dobila sve što joj je trebalo da se odbrani od hrvatske agresije... Tačno, dobila je sve izuzev slobode da odlučuje o sebi i svojoj sudbini. Ako je neko zaboravio – nije li onaj sa početka teksta, onaj sa nedovoljno velikim ušima zglajzao jer nije pristao na „genijalni“ Vensov plan o razmeštanju snaga UN u Krajini? Zapravo, zglajzao je jer nije shvatio da njega niko zapravo i ne pita ni za šta, čuj – on „nije pristao“; njegovo je bilo da sluša i aminuje. Dobro, ako je sposoban – može za sebe i neku kintu da mazne, ko broji hrastove po Slavoniji, ko uopšte zna koliko tona nafte je ispumpano iz Đeletovaca, koliko rashodovanog MTS iz magacina JNA je završilo na „šentilju“... Samo da ne talasa i pusti velike momke da rade svoj posao; za koji do danas nismo ustanovili šta je on zapravo bio niti ko je naručilac radova.

Godinama čitam sve što je neko napisao o Krajini, ali interesantno – niko (barem da ja znam) nije postavio pitanje: Koji će andrak toliki obaveštajci, bezbednjaci, specijalci, dobrovoljci, itd. tamo? Mora da su se igrale mnogo prljave igre, čim je bilo potrebno da se angažuje toliko stručnjaka za nekonvencionalne metode... Moje skromno mišljenje je da je njihova uloga bila da se pobrinu da se neki dogovori isprate do kraja onako kako je uglavljeno, ali može biti da grešim. Ali, šta je to onaj Šarinić toliko imao da ćaska sa našim „Ćaćom“? Mislim – rezultat je izuzetno nepovoljan za nas; možda bi bolje bilo da su manje pričali...

Drugo, Krajina je bila čiviluk za odlaganje nepotrebnih kadrova JNA; kako reče jedan od komandanata SVK – još početkom '93. mogli smo da oformimo par vojno-tehničkih instituta, solidan orkestar, i par mornaričkih komandi. Starešina smo stvarno imali iha-haj... Od zastavnika prve klase, preskačući potporučnike, poručnike i kapetane – preko majora do pukovnika i ponekog generala rodom iz Krajine. Ono što nam je nedostajalo – komandiri i komandanti, e, to nam „Ćaća“ nije dao. Njih je zadržao za sebe, ne traže (previše) 'leba, možda zatrebaju. Mladić i Karadžić su na jedvite jade istrgovali jedan broj trupnih starešina, navodno – bilo je pogađanje ko na vašaru u Rumi.

Zatim, ljudi koje smo dobili služeći u JNA i VJ stekli su neka prava. Na primer, ne možeš potpukovnika postaviti za komandira tenkovskog voda... Ili majora ABHO za komandanta pešadijskog bataljona... Razne „ViP (veze i poznanstva)“ kombinacije da ne pominjem; stariji vodnik, pomorski diverzant volšebno je proizveden u čin poručnika i '93, u sred priprema za odgovor na agresiju na Ravne kotare postavljen u komandu gde sam bio na službi za – personalca. Danas je ponosni penzioner iz onog Ponoševog vagona. Ima 51 godinu i još uvek može konju da iščupa rep. Istovremeno, pored živih, zdravih i pravih diverzanata, antiterorista, mornaričkih pešadinaca, izviđača i vojnih policajaca - naša, krajiška vlast – pravila je neke „alfe“, dovodila ljude bez biografija i referenci i pustila ih da ostanu van lanca komandovanja i van odgovornosti.

Poznati Kapetan Dragan došao je u Knin pod malo poznatim okolnostima; pod još manje poznatim okolnostima je otišao za Beograd, ljudi koje je obučavao, koje je drilovao da ga gledaju kao antičkog poluboga, koji i dan-danas o njemu pričaju legende – ostali su na raspolaganju kojekakvima, bivšim autoprevoznicima, milicajcima i odmetnutim centrima moći. Momci od kojih je većina u celu priču ušla iz najplemenitijih pobuda i rodoljublja, shvatila je da se od „nečega mora živ'ti...“ pa su veštine kojima ih je Vasiljković naučio stavili na raspolaganje „bizmismenima“ sa „Šentilja“... Koji su svoje interese i svoje kontigente štitili „pragama“ i „BOV-ovima“, ne vodeći previše računa o tome ko je sa druge strane cevi.

U takvoj konstelaciji moći i uticaja, starešine SVK koje su poslate sa zadatkom da od naoružanog naroda naprave vojsku našle su se između čekića i nakovnja.

Srpska Vojska Krajine funkcionisala je u stanju neprestane i neposredne ratne opasnosti. Obuka sastava izvođena je po redukovanom planu i programu jer je SR Jugoslavija, jedina pozadina na koju se RSK mogla koliko-toliko osloniti, bila pod najtežim sankcijama u istoriji sveta. Najveći problem ipak, bio je nepostojanje strategijske dubine teritorije; oslonac na Republiku Srpsku pokazao se kao iluzija. Braća iz susedne srpske države bila su zabavljena o svom jadu, mučeći se da sačuvaju prednost koju su stekli na početku sukoba, a koja se polako ali sigurno krunila pod uticajem stranih sila koje su neskriveno sponzorisale neprijatelja. Skoro dve godine Glavni štab SVK je bespomoćno posmatrao kako HV i HVO iz susedne Bosne opkoljavaju srce Krajine. Ono što je Srbima bilo zabranjeno od strane „mirovnih snaga UN“ – ofanzivne akcije, proaktivno delovanje, čak i taktičko izviđanje ispred prednjeg kraja, neprijatelju je ne dopuštano – nego inspirisano i podsticano.

Agresija Hrvatske na Zapadnu Slavoniju – tzv. „zaštićenu, UNPA zonu“, propraćena je nekim budibogsnama mutavim predsedničkim saopštenjem Saveta bezbednosti nasekiranog za bezbednost „plavih šlemova“ koji nisu strana u sukobu... Reakcija VRS je izostala. Treba li pominjati da reakcije Vojske Jugoslavije nije bilo? Iako su tamo ginuli i njeni pripadnici otkomandovani u SVK...

Uzgred, mnogi Krajišnicima zameraju što se nisu odlučnije suprotstavili napadima HV; eto, Slavonci su im se suprotstavili. I šta se desilo? Pomoći niotkuda. Proboj kroz dubinu neprijateljske teritorije sa civilima, ženama, decom i starima nije opcija... Most kod Gradiške je jedina veza sa srpskom teritorijom... Jedna raketa iz jednog od dva hrvatska MIG-a učinila bi ga neupotrebljivim za prelazak i šta onda? Pravac Jasenovac? Ko je kriv što je model po kome su Okučani i okolina „reintegrirani u ustavnopravni sustav Hrvatske“ koji se pokazao kao idealan za hrvatsku stranu, kasnije u dlaku isto primenjen i u Krajini? Jesu li to krajiški generali ili političari koji su donosili odluke?

Rezime:

Ko je dakle kriv za jedan od najvećih srpskih poraza u istoriji? Ko je kriv što je skoro pola miliona ljudi ostalo bez svojih domova, karijera, rođaka, prijatelja, domovine/otadžbine?

Krivi su Hrvati. Bolesna hrvatska želja za etnički čistom „domovinom“. Nije istina da su svi Hrvati ustaše; ima među njima i poneki partizan, to je ono što nas je vezivalo skoro sedamdeset godina. Ali je sigurno da među njima nema četnika; za Srbe međutim, nije sigurno da među njima nema ustaša – i to je ono što razlikuje dva naroda po svemu slična, toliko da nas stranci neupućeni u naše mržnje i iracionalnosti ne razumeju ma koliko da se trude. Nažalost, mnogi Srbi se prave blesavi nad ovim činjenicama i zalažu se za „pomirenje i suočavanje sa prošlošću“ na način da se Đura obaveže da će nam oprostiti što nas je tukao. Naravno, to sa naše strane povlači obavezu da se odreknemo ideje o svim Srbima u jednoj državi, Garašanina, Moljevića, Miloševića, Save Šumanovića, Ljubana Jednaka, Vukašina iz Klepaca i svih ostalih koje su oni lustrirali na putu do svoje etnički čiste države, u kojoj su Hrvati politički narod, dok su ostali teret koji im je natovarila EU, ali za kojih godinu dana i to će biti tek segment iz prošlosti.

Ono što kvari priču o pomirenju je sledeće: Oprostiću ja njima i Barišića i Šuška; i Glavaša i Merčepa... U svakom narodu ima bolesnih primeraka i ekstremnih glupaka koji mogu da zamute vodu, proliju krv i načine haos. Za takve postoji Rezolucija 7,62 i problem rešen... Ali, šta ćemo sa onim finim svetom koji je ćutke posmatrao kako su tokom 1990. i kasnije do današnjeg dana po hrvatskim gradovima i selima gorele srpske kuće? Što nisu imali ni reč „prosvjeda“ kada su im kumove i prijatelje sa kojima su do juče okretali janjce i dizali sačeve prebijali na ulici, izbacivali iz stanova i iz službe, pljuvali ako im u cegeru vide beogradsku „Politiku“... Šta ćemo sa komšijama koje su odbijale da na prenoćište prime srpsku decu čiji roditelji su „iz pouzdanih izvora“ obavešteni da će im noćas biti minirana ili zapaljena kuća? Čovek sam širokih pogleda, mogu da razumem i kukavičluk i oportunizam... Ali, šta da radim sa takvim prijateljima? Mislim – koji će mi oni đavo? Oni koji slave dan kada je njihov avion raketirao izbegličku kolonu. Oni koji bez ikakvih problema i skrupula haubicama granatiraju Knin, ali zauzvrat plaču po svetskim medijima jer je jurodivi Martić naredio da se lansiraju dve-tri rakete na nenaseljene delove Zagreba. O čemu da pričam sa takvim novim prijateljima, a da se ne posvađamo?

Posebno što ne mogu da im oprostim je to što su svojom reafirmacijom ustašluka, proizveli situaciju da na površinu ispliva i srpski šljam. Oni koji su od rata napravili brata, oni koji ne umeju da proizvedu ništa osim ugljen dioksida a danas se razmeću novcem nepoznatog porekla i kupuju vrednosti koje su stvarale generacije – proizvod su rata koga su izazvali Hrvati. Mnogi od nas su zaboravili (a neki nikad nisu ni znali) šta smo pričali i kako smo komentarisali pre dvadeset godina: Smetalo nam je što švalerku nekog buzdovana službeni auto vozi u šoping... Danas službenim kolima gaze pešake, leševe, pijani vojni istražni sudija policajcima koji su ga zaustavili preti svojom „muškošću“, predsednica vrhovnog suda prima četiri plate „jer to zakon ne zabranjuje“... Niko se ne štreca.

Zahvaljujući Hrvatima koji su deinstalirali „bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti“ i otpočeli građanski rat na prostorima pokojne SFRJ svedočili smo stvarima prema kojima gaženje službenim kolima deluje smešno i uobičajeno – svima osim porodici žrtve. Takođe, neću im oprostiti što nemam čak ni trag empatije za žrtve iz Srebrenice, koju bih kao prosečno ljudsko biće trebao da imam; ONI su bosanske muslimane ubedili da su im Srbi neprijatelji, da treba da otpočnu neprijateljstva prema komšijama kako bi se smanjio srpski pritisak na Posavinu i Hercegovinu gde je ustašluk (koji uzgred – nikad nije ni skrivan) uzeo maha. A onda je usledila strašna i zaslužena osveta...

Zbog svega navedenog – daleko im lepa njihova. Srbija kao matična država svih Srba, mora da učini sve da svi Krajišnici budu obeštećeni što je najpravičnije moguće. Da ne propusti ni jednu priliku da u međunarodnim institucijama prozove Hrvatsku i založi se za prava njenih bivših građana. Da u ekonomiji i bilateralnim odnosima primenjuje striktni reciprocitet, da hrvatsku manjinu u Srbiji ne doživljava kao insajdera strane sile već kao oruđe za pritisak na susednu zemlju kako bi ova popravila  odnos prema svojim građanima Srbima. Sve odnose zasnivati na jasnom i prepoznatljivom interesu; nema bratstva i jedinstva, oni su ga ubili i više se neće povampiriti, nećemo dozvoliti.

A general Mile da nastavi da piše. On je jedan od onih koji nemaju čega da se stide... Jednom prilikom je rekao nešto što ću zapamtiti sve dok me pamet ne napusti: „Moje siromaštvo je moje odlikovanje.“