Neke su žrtve jednakije od drugih

U januaru ove godine bila je osamnaesta godišnjica napada na srpsko selo Kravicu koji su izvele muslimanske snage iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića na dan pravoslavnog Božića, 7. januara 1993. godine. Nekoliko desetina žitelja tog sela bili su pobijeni za vreme napada, preostalo srpsko stanovništvo bilo je prinuđeno da se povuče na sigurno, a veliki broj kuća bio je spaljen, opljačkan i uništen tokom nekoliko nedelja koliko je Kravica provela pod prisilnom okupacijom suseda iz obližnje Srebrenice. Na stranu složene rasprave o tome ko je izazvao rat u Bosni i Hercegovini, na ljudskom planu napad na selo Kravicu i pokolj i izgon njenih žitelja što je usledilo predstavlja zločin, isto kao što je razaranje Drezdena i masovno ubijanje njegovih građana, bez ikakve vojničke svrhe i na samom kraju Drugog svetskog rata, takođe bilo zločin.

Stav mnogih zapadnih ustanova, pa čak i udruženja koja se bave zaštitom ljudskih prava, na temu uništenja Kravice puno nam govori o njihovom poštenju.

Stav mnogih zapadnih ustanova, pa čak i udruženja koja se bave zaštitom ljudskih prava, na temu uništenja Kravice puno nam govori o njihovom poštenju. Istovremeno, to nam pomaže i da bolje shvatimo neodustajnu skepsu srpske javnosti kada je u pitanju zapadna pravednost. Iskoristićemo godišnjicu Kravice da u vezi sa time navedemo nekoliko primera.

[1] Povodom izricanja 2006. godine oslobađajuće presude Naseru Oriću, muslimanskom gospodaru rata iz Srebrenice, poznata međunarodna organizacija koja nadgleda poštovanje ljudskih prava širom sveta, Human Rights Watch [HRW],[1] oglasila se sa sledećim komentarom u vezi sa Kravicom. Evo šta HRW kaže o Kravici u saopštenju objavljenom 11 jula 2006. godine:

“Ultranacionalistička Srpska radikalna stranka preduzela je agresivnu kampanju da bi dokazala da su Muslimani počinili na hiljade zločina protiv Srba u regionu. Svrha te kampanje bilo je da umanji značaj zločina iz jula 1995. godine, i u Srbiji je bilo mnogih koji su spremno prihvatili tu verziju istorije.“

Ali kao što se iz Orićeve presude jasno vidi, činjenice ne podržavaju tezu o ekvivalentnosti. Kao primer mogli bi se uzeti događaji u selu Kravica na dan pravoslavnog Božića, 7. januara 1993. godine. Navodno ubijanje desetina Srba i razaranje njihovih domova često se koristi u Srbiji kao ključan dokaz gnusnih zločina koje su muslimanske snage počinile u okolini Srebrenice. U samoj stvari, u presudi Oriću se potvrđuje da su u vreme napada u selu bile prisutne vojne snage bosanskih Srba.“[2]

Čovek pada u iskušenje da upita: na koji način HRW shvata svoj osnovni zadatak? Jeli to da usmerava pažnju na kršenje ljudskih prava, ili da se o njima nadmudruje? Prisustvo vojnih snaga bosanskih Srba, čak i da je tačno, niti bi predstavljalo iznenađenje niti bi iziskivalo izvinjenja s obzirom na prethodnu sedmomesečnu kampanju razaranja i ubijanja koju su muslimanske snage iz Srebrenice vodile protiv okolnih srpskih sela. Ali i da je tako to uopšte ne amnestira Human Right Watch od obaveze da se pozabavi sudbinom civilnog stanovništva Kravice za vreme Božićnog napada i da izvršioce „pozove na odgovornost,“ baš kao što u izlaganju svoje misije obećava da će učiniti.

[2] Nažalost, Ujedinjene nacije su bile podjednako neiskrene u svom stavu prema napadima na srpska sela oko Srebrenice. U Izveštaju Generalnog sekretara UN o „Padu Srebrenice“ od 1999. godine čitamo sledeće:

“Srbi su neprekidno preuveličavali obim prepada iz Srebrenice i to su koristili kao izgovor za sprovođenje njihovog glavnog ratnog cilja: da stvore geografski povezanu i etnički čistu teritoriju duž obale Drine dok bi istovremeno oslobodili svoje snage za korišćenje u operacijama u drugim predelima zemlje.“ [3]

Ali kao i u komentaru HRW, i ova analiza se vrti u krug. Čak i da je nagađanje o srpskim ratnim ciljevima utemeljeno, kao organizacija koja deluje u skladu sa humanom i miroljubivom misijom, UN ima obavezu da zauzme jasan stav kada je u pitanju ubijanje i maltretiranje civila, zato što su to osobe koje po međunarodnom pravu uživaju zaštitu čak i kada pripadaju etnički „pogrešnoj“ skupini. Čak kada bi argumenta radi dopustili da je obim muslimanskih prepada iz Srebrenice bio „preuveličan,“ nešto je ipak moralo da se dogodi da bi se moglo preuveličavati. Ima li UN da kaže išta što bi bilo moralno relevantno u vezi sa činjeničnim jezgrom tih „preuveličanih“ srpskih izveštaja? Da li te nevine ljudske žrtve za njih imaju ikakvu apsolutnu vrednost? Očigledno – ne.

[3] Presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu izrečena u predmetu Nasera Orića, gde napad na Kravicu igra istaknutu ulogu, bila je takođe vrlo kontraproduktivna ako je imala za cilj da srpskoj javnosti ulije poverenje u rad međunarodnih ustanova. U vezi sa napadom na Kravicu, njegovom pozadinom i posledicama, evo nadrealnih konstatacija pretresnog veća MKTBJ:

"Borbe su postale učestalije u decembru 1992. i početkom januara 1993 kada su bosanski Srbi izvršili napad na bosanske Muslimane, uglavnom iz pravca Kravice i Ježestice. U ranim jutarnjim časovima 7 januara 1993, što je za Pravoslavne Božićni dan, bosanski Muslimani napali su Kravicu, Ježesticu i Šiljkoviće. [par. 662] Ubedljivi dokazi navode na zaključak da je seoska straža imala podršku VRS i da su njeni pripadnici posle borbi koje su se vodile tokom leta 1992. dobijali vojnu podršku, uključujući naoružanje i obuku. Znatna količina oružja i municije bila je uskladištena u Kravici i Šiljkovićima. Pored toga, bilo je dokaza da su, pored seoske straže, u okolini bili prisutni i pripadnici vojski Srbije i bosanskih Srba. [par. 664,665] Sudsko veće ne može da izvede zaključak da je [rušenje domova u Kravici] nešto što bi se isključivo moglo pripisati bosanskim Muslimanima. Dokazi nisu jasni u pogledu broja domova koje su uništili bosanski Muslimani za razliku od onih koje su uništili bosanski Srbi. U svetlu te neizvesnosti, pretresno veće stoji na stanovištu da uništavanje imovine u Kravici između 7. i 8. januara 1993. godine ne zadovoljava elemente ‘bezobzirnog razaranja gradova, naselja i sela’ koje nije izazvano vojnom nuždom. [par. 671]" [4]

Čak i da je nagađanje o srpskim ratnim ciljevima utemeljeno, kao organizacija koja deluje u skladu sa humanom i miroljubivom misijom, UN ima obavezu da zauzme jasan stav kada je u pitanju ubijanje i maltretiranje civila, zato što su to osobe koje po međunarodnom pravu uživaju zaštitu čak i kada pripadaju etnički „pogrešnoj“ skupini.

Ako ostavimo po strani navodne dileme veća o tome koliki deo pričinjene štete sopstvenom selu otpada na bosanske Srbe, usled čega se sud nalazi u nemogućnosti da ratni zločin „bezobzirnog razaranja“ pripiše Muslimanima koji su Kravicu napali, iz ovoga jasno proizilazi da veće vrlo neblagonaklono razmatra činjenicu da je u selu bilo oružja i municije kao i „srpsko i bosansko srpsko vojno prisustvo“ u okolini. Da je selo bilo sasvim razoružano i ostavljeno bez odbrane, da li bi to pomoglo veću da donese zaključak da je Kravica, ipak, bila devastirana protivno zakonima i običajima rata i bez najmanjeg privida vojne nužde?

Ali da postavimo daleko važnije pitanje: da li srpske civilne žrtve Kravice, koliko god da ih je bilo, uopšte zavređuju pažnju veća?

[4] Formalno jeste tačno da u svojim razmatranjima veće ne može da izađe izvan okvira optužnice i da su njegovi zaključci ograničeni na dokazni materijal koji mu je bio predočen tokom suđenja. Ali to je ujedno i jedan od glavnih razloga zašto je presuda koja bi odgovarala Naseru Oriću bila predodređena unapred, čak i pre otpočinjanja sudskog procesa. Optužnica je Orića teretila za samo mali deo njegovih stvarnih zločina. To je kao da je 1945. Hitler bio uhapšen i u Nirnbergu izveden pred sud da odgovara za saobraćajne prekršaje. Bilo bi za očekivati pod takvim okolnostima da bi skoro sigurno bio oslobođen ili da bi mu bila dosuđena neka smešna globa, pa čak i to uslovno. To je u suštini bila presuda koja je bila objavljena Naseru Oriću.

Trivijalizacija optužnice bio je jedan od efikasnih metoda pomoću kojeg je tužilaštvo nastojalo da izbegne neprijatnu perspektivu uporednog istraživanja zločina koje su obe strane počinile u Srebrenici. Drugi, podjednako efikasan metod, bio je da se pojam srpskih žrtava (u konkretnom slučaju u Kravici) definiše na način kojim se obesmišljava.

Način kako taj sistem funkcioniše podrobno i sa pohvalnom dozom otvorenosti opisuje dugogodišnji port-parol Haškog tužilaštva, Florens Artman, na jednoj od svojih nedeljnih konferencija za štampu:[5]

"Pre svega, tužilaštvo je uvek vrlo obazrivo kada koristi reč ‘žrtva’. Lica koja su poginula tokom borbenih dejstava kao pripadnici vojnih ili policijskih formacija ne mogu se smatrati žrtvama u sklopu krivične istrage na način kao što su to žrtve ratnog zločina, na primer osobe koje su bile pogubljene po kratkom postupku.”

To je potpuno fer i predstavlja tačan sažetak relevantnih načela. U produžetku, Artmanova podiže „čoveka od slame“ da bi ga zatim lakše mogla srušiti:

“Pre nego što pređem na celokupnu oblast Podrinja, što obuhvata barem opštine Srebrenica, Bratunac, Vlasenicu i Skelane, želela bih da prokomentarišem razne cifre koje se rasprostraljuju u vezi sa napadom na Kravicu u januaru 1993. godine. Cifre koje se odnose na stotine žrtava ili gde se tvrdi da je svih 353 stanovnika bilo ‘skoro u potpunosti pobijeno’ne odražavaju stvarnost.“

Ali niko nije ni očekivao da će tužilaštvo protiv Orića, ili bilo koga drugog, podići optužnicu koja se ne bi temeljila na realnim ciframa. Prema tome, za kakve bi se cifre uopšte moglo reći da su realne kada se govori o žrtvama sela Kravica?

“Tokom napada Armije BiH na Kravicu, Ježesticu, Opravdiće, Mandiće i naselja u okolini (širi rejon Kravice) 7. i 8. januara 1993. godine, 43 lica je bilo ubijeno prema podacima kojima mi raspolažemo. Naša istraga pokazuje da su trinaestoro od četrdeset troje očigledno bili civilna lica. Naši se zaključci poklapaju sa vojnim izveštajima Bratunačke brigade u vezi sa borbenim gubicima, a koje tužilaštvo uzima za vrlo pouzdane zato što su to interni izveštaji VRS.“

Ali čak i ako bi se saglasili da je ukupan broj srpskih žrtava moguće spustiti na 13, to je i dalje ratni zločin i neko i dalje mora da odgovara za njihovu smrt. Zadatak je tužilaštva MKTBJ da upravo to obezbedi. Kakva je svrha suđenja ako se na kraju ne utvrdi ničija krivica? Ali to je baš ono što se dogodilo u MKTBJ u ovom predmetu.

“Za ceo taj region”, nastavila je svoje izlaganje gospođa Artman, “t.j. za opštine Srebrenica, Bratunac, Vlasenica i Skelani, srpske vlasti su ranije tvrdile da je oko 1.400 osoba bilo ubijeno kao posledica dejstvovanja Armije BiH u periodu od maja 1992. do marta 1995, dok se Srebrenica nalazila pod kontrolom Nasera Orića. Cifra se sada povisila na 3,500 pobijenih Srba. Ova cifra mora da je naduvana. Ako pođemo od reči ‘žrtva’ kako smo je malo pre definisali, ove cifre jednostavno ne odražavaju stvarnost.”

Trivijalizacija optužnice bio je jedan od efikasnih metoda pomoću kojeg je tužilaštvo nastojalo da izbegne neprijatnu perspektivu uporednog istraživanja zločina koje su obe strane počinile u Srebrenici. Drugi, podjednako efikasan metod, bio je da se pojam srpskih žrtava (u konkretnom slučaju u Kravici) definiše na način kojim se obesmišljava.

Podrazumeva se da i žrtve i počinioci na svim stranama treba da budu identifikovani na najprecizniji mogući način. Gospođa Artman je zaista u pravu kada kaže da treba kritički motriti da ne bi bili zavedeni „naduvanim“ brojkama. Neke od pregrejanih cifara svakako da bi trebalo odbaciti, ali to se ne odnosi jedino na cifre koje iznose Srbi. Cifra od 8.000 pogubljenih zarobljenika koju ističu Muslimani, koju je usvojilo tužilaštvo, i koju je bez pravih dokaza potvrdilo veće MKTBJ, morala bi se pažljivo preispitati takođe da bi se u tvrdilo u kojoj meri ona „odražava stvarnost.“ Odbijanje da se to učini predstavljalo bi čin vrhunskog licemerja.

Ovaj kratak pregled, koji polazi od slučaja razorenog i desetkovanog srpskog sela Kravica, jasno pokazuje da se tretman srpskih žrtava – čak i nakon umanjivanja na brojčano zanemarljivu meru – ipak svodi na parodiju pravde. To je situacija koju parafrazirani Orvel opisuje na najbolji način: neke žrtve su jednakije (u konkretnom slučaju manje jednake) od drugih.

 Autor je predsednik holandske NVO Istorijski projekat Srebrenica