Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Lora – pornografija zla

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
ponedeljak, 01. decembar 2008.

U poznatom Izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava (2007) srpsko pravosuđe je optuženo da "opstruira" i "zataškava" srpske zločine u nedavnim ratovima (str. 486). Kao da se u Srbiji nikada nije dogodilo suđenje za otmicu u Sjeverinu, ili za streljanje kod Trnova? I kao da počinioci u Srbiji nikada nisu osuđeni na maksimalne kazne zatvora od po 20 godina? Nasuprot tome, u ovom izveštaju, hrvatsko pravosuđe pošteđeno je takvih kvalifikacija, a hrvatska država označena kao država na koju, po "demokratizovanosti" i "evropeizovanosti", Srbija ima da se ugleda.

Ova preporuka – da se Srbija, u svom suočavanju sa ratnim zločinima, ugleda na Hrvatsku – doista je licemerna. Zamislite, recimo, da je u okolini Niša postojao zatvor-logor, koje nisu držale paravojne snage, već zvanična srpska država. Zamislite da je taj državni zatvor postao simbol patološkog iživljavanja nad Hrvatima, vojnim i civilnim zarobljenicima. Zamislite da je, prilikom tih bestijalnosti, preko 40 Hrvata ubijeno. Zamislite da je, takođe, u blizini Beograda postojao zatvor-logor u kome su uhvaćeni Hrvati, najčešće civili, sistematski mučeni, a Hrvatice sistematski silovane. Zamislite da je Srbija sa svoje teritorije, za par dana, proterala 200.000 Hrvata. Zamislite da je za onaj niški logor organizovano suđenje, posle koga su zločinci oslobođeni krivice. Pa još jedno, posle koga su zločinci dobili samo po šest do osam godina zatvora. Zamislite da za onaj beogradski logor još niko nije odgovarao – kao da nije ni postojao! I, naravno, zamislite da se onaj dan, dan isterivanja Hrvata, u Srbiji slavi kao državni praznik.

Šta bi onda bilo? Šta bi tek onda pričali ne samo Helsinški odbor, već i naši prijatelji iz SAD i EU? Siguran sam da bi Srbija, u tom slučaju, bila pod kolektivnim bojkotom zapadnih zemalja i da bi bila nekoliko svetlostnih godina udaljena od članstva u EU. Siguran sam da, u tom slučaju, Hrvatska ne bi želela da pogleda ne samo srpsku robu (kao što je inače i ne gleda) ili srpski kapital (kao što ga inače prezire). Ona ne bi želela da ima ikakva posla sa bilo kojim srpskim političarem ili diplomatom, dok se čitava stvar ne reši. Siguran sam da bi hrvatska javnost u tančine znala ne samo šta se dešavalo u beogradskom ili niškom logoru, već da bi znala i naizust imena svih logorskih zapovednika i stražara. I siguran sam da bi svaki hrvatski diplomata prilikom svakog međunarodnog susreta pominjao ove logore i zahtevao da Haški tribunal smesta pokrene postupak za kažnjavanje njegovih upravnika i nalogodavaca.

Ali, pošto je situacija obrnuta... Hajde, dakle, da obavimo mali kviz znanja. Da li znate ime krvavog upravnika Lore, čija se satanska mašta u iznalaženju novih načina bola i ponižavanja može porediti verovatno samo sa demonima iz Jasenovca? Ne znate? Da li znate da je taj čovek još uvek na slobodi i da nije priveden pravdi? Ne znate? Da li slučajno znate ime onog logora, kraj Zagreba, u kome su se dešavale slične stvari kao i u Lori, ali i još neke, poput javnog silovanja žena u kino-dvorani, pred užasnutim zatočenicima? Ne znate? Da li znate ime makar jednog hrvatskog logora u Bosni i Hercegovini, u kome su, takođe u poslednjem ratu, Srbi mučeni i ubijani? Ne znate?

Znam da ljudi beže od strašnih stvari. Znam da ljudi ne žele, mučna i teška sećanja. Znam da svi želimo da zaboravimo zlo. Ali, nije li nas iskustvo naučilo da zlo treba zapamtiti, kako se ne bi ponovilo? I da zlo treba kazniti, da se ne bi opet dogodilo? Naša poslovična lakomislenost i plitkoumlje, u odnosu na zlo, možda su zlokobni nagoveštaj da će nam se zlo ponovo desiti. I da ćemo opet biti zbunjeni ako nas neka susedna država, pošto prethodno protera sve Srbe, optuži pred međunarodnim sudom zbog "agresije" i "genocida".

Zato, hajde da nešto naučimo. Taj dični zapovednik Lore, taj ceremonijal majstor pakla koji je još uvek negde na slobodi, zove se Tomislav Duić. Ako vas zanimaju njegova "dela", postoji opširan dokument našeg Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Taj dokument ima 165 strana i danas se lako nalazi na adresi www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/LORA.htm.

Dokument iznosi iscrpna svedočenja preživelih žrtava mučenja. Načini mučenja uključivali su: svakodnevno i svakonoćno batinanje zatvorenika gumenim crevima, bezbol palicama i lancima; tortura strujom ("telefoniranje u Srbiju"); prisiljavanje zatvorenika da po tri dana i noći stoje; držanje zatvorenika po celu noć u buretu sa vodom; gašenje cigareta po telu, glavi i ustima zatvorenika; uskraćivanje zatvorenicima hrane i vode; čupanje ili brijanje "na suvo" brade zatvorenika i potom prisiljavanje zatvorenika da istu pojede; prisiljavanje zatvorenika da jedu fekalije; prisiljavanje zatvorenika da jedan jaše drugoga koji hoda četvoronoške i da se tako trkaju; prisiljavanje zatvorenika da se međusobno udaraju dok jedan drugom ne izbiju zub; prisiljavanje zatvorenika da po ceo dan gledaju u sunce; prisiljavanje zatvorenika da ulaze u kućice za pse i da laju, ili da se četvornoške jure "kao pas i mačka"; prisiljavanje zatvorenika da goli leže na užarenom betonu u dvorištu po suncu ceo dan; bacanje komada hleba među gladne zatvorenike koji se otimaju četvoronoške kao psi; ubacivanje suzavca u ćelije; prisiljavanje zatvorenika da jedu tucani kamen i pesak; prisiljavanje zatvorenika na javno vršenje međusobnih seksualnih odnosa, perverzija, lizanja čmara, homoseksualnih odnosa i masturbacije; uvlačenje ruke čuvara u analni otvor zatvorenika u cilju "traženja četnika" u njegovom telu, itd.

Postoji jedan iskaz svedoka 259/96-6, za koji se čovek jedino može nadati da nije istinit i da je proizvod ludila koje je nastupilo od mučenja. U tom iskazu reč je o ubistvu zarobljenih boraca nikšićkog korpusa, za koje se pretpostavlja da su Luka Gazivoda, Ratko Simović, Dušan Barović i Luka Ađić. "Jedno veče, oko pola noći, Toma Dujić, koji je izgleda imao poseban pik prema meni, izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca(...). Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu da je to na mene ostavilo snažan utisak, a ovaj prizor nikad neću zaboraviti. Svima su bile uši odsečene, koliko se sećam ali mi se čini da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, neki je bio naslonjen na zid, a neki su bili u poluležećem položaju. (...)Zatim su počeli da kolju jednog po jednog. (...)Bio sam u očajnom položaju i sada mi nije jasno kako sam sve ovo mogao da izdržim i podnesem jer sam očekivao da i mene zakolju svakog trenutka. Utom je naišao jedan čovek koji verovatno pripada rukovodećim ljudima koji se očigledno zgrozio ovim prizorom i rekao im da je dosta klanja i zar im nije malo(...). Obratio se meni i pitao me iz koje sam ćelije i naredio im da me tamo odvedu. Sve ovo je činio Toma Dujić sa četvoricom ljudi iz zatvorske straže, jedan od njih je Musa".

Posebno je žestoko mučen sveštenik P. Z. iz Kupresa, ali o pojedinostima tog mučenja odvratno je i pisati i čitati. Uz upravnika Dujića, "imagincijom" su se isticali i drugi stražari, poput Anđelka Botića. "On bi odvojio 10-12 zatvorenika", priča svedok 111/95-2, "i naredio im da se uhvate za ruke, ruke prvog i zadnjeg bi spojio kablovima, a zatim puštao struju. Ukoliko bi neko od zatvorenika prekinuo lanac, bio bi kažnjavan batinama ili bi bio teran da drugog zatvorenika nosi na leđima i trči u krug". Bol od struje ovako opisuje svedok 467/94-8: "Što brže okreće ručicu struja je jača, a maksimum je 110 V. Na prvi pogled reklo bi se da nije jaka u odnosu na napon u domaćinstvu. Ispočetka me povremeno peckalo i činilo mi se da mogu podneti, ali kada je to postalo duže i jače, postalo je nepodnošljivo. Struja prožima telo, oči se kreću, skoro da gubim svest. Glava hoće da prsne i mimo voljnje krik se otme iz usta. A oni ne daju da se galami. Za ućutkivanje je metod: šaka soli u usta. Ne smeš ispljunuti, a gorčinu ne smeš progutati. Nagriza odmah žedno grlo, dovodi do ludila, a kasnije navali krv na usta".

U Lori je bilo i nešto zatočenih žena, među njima i devojčice od 10 godina (svedok 234/95-6). Možemo samo pretpostaviti šta im se tamo dešavalo (pošto se u ovom dokumentu iznose samo svedočenja zatočenih muškaraca). Ipak, i iz postojećih sedočenja vidi se kakva je bila njihova sudbina. Čak su i zatvorenici bili prisiljavani da ih siluju (svedok 420/95-2). Nekada su zatočenice služile samo za provokaciju. "U više navrata su noću dovodili srpske devojčice", priča svedok 259/96-6. "Po izgledu se videlo da su bile zlostavljane i uplašene. Kad bi ih doveli, nas su postrojavali i pitali ko će sa njima da ima polni odnos. Bilo kako da smo postupili doživljavali smo strašne batine. Ako bi neko rekao da hoće da ima polni odnos sa njima, besomučno su ga tukli, kao i onoga ko to nije hteo, a svako je morao da se izjasni o tome".

Pravo mesto za mučenje žena, međutim, bio je logor-zatvor Kerestinec, kraj Zagreba. To je onaj logor za koji malo ko u Srbiji zna, a zbog koga u Hrvatskoj još uvek niko nije procesuiran1. Da su se tamo dešavale gotovo jednako strašne stvari kao i u Lori (premda kraće vreme), svedoče izveštaji pomenutog državnog Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti (takođe postoje na adresi www.slobodan-milosevic.org/documents).

Nakon razmene, u Beogradu je, na VMA, vršen pregled zatočenika i zatočenica iz Kerstinca, i uzimane su njihove izjave. Stručnjaci su konstatovali ne samo posledice najgoreg fizičkog nasilja, već i da se, kao i u Lori, "fizičko i psiho-socijalno zlostavljanje žrtava karakteriše animalnom mržnjom prema žrtvama, sadizmom do stepena bestijalnosti, surovošću ekstremnih razmera" (1. izveštaj Komiteta)2. Muškarci su u Kerestincu naročito mučeni u tzv. crnoj sobi, To je bila prostorija obojena u crno, sa jednom crvenom sijalicom. U tu prostoriju su, recimo, jednom doveli šestoricu zatočenih Srba. Postavili su ih oko stola i prisilili ih na "ruski rulet". Stražar je stavio na sto revolver, pošto je u njega, pred svima, stavio metak. Zavrteo ga je u krug. Cev se zaustavila ispred zatočenika koga su zvali Srbislav. On je morao da okida pet puta u svoju glavu. Ali, nije bilo pucnja. Kada je trebalo da opali i šesti put, okrenuo je pištolj u pravcu stražara i povukao oroz. Ali, metak nije bio pravi. Čuvari su se ražestili. Vezali su jadniku noge lisicama i proturili oko lisica konopac. Podigli su ga uvis, tako da je visio glavom na dole. Zanjihali su ga, dok se klatio, tamo i ovamo, boli ga bajonetom. Sa njega je kapala krv, a ispod se stvorila lokva. Na kraju je jedan od stražara prišao nesrećniku i nožem mu prerezao vrat. Posle toga prisutne zatvorenike, među kojima je bio i saslušani svedok, naterali su da ližu njegovu krv i tako očiste prostoriju (3. Izveštaj)3.

Specijalnost Kerestinca je bilo javno silovanje zatočenica. "Zatvorenici su vođeni u bioskopsku salu da gledaju kako se stražari iživljavaju nad Srpkinjama. Saslušani svedok je tri puta vođen u ovu salu da gleda silovanje Srpkinja. Svaki put bi stražari odvojili po pet žena koje su pred zatvorenicima silovali" (3. Izveštaj)4. U ovim dokumentima postoji i svedočenja žena. "Mlađe žene su često odvodili u toku noći iz ovog logora za Srbe i vraćali ih posle 4-5 časova. Te žene su pričale da su bile silovane i da su to nad njima činili po dva do tri policajca. U noćnim časovima stražari su ulazili u zatvorske sobe i terali zatvorenice da se skinu gole, a potom da igraju i oni su to nazivali `ludi ples`. Pri tome su ih udarali bičevima po golom telu i smejali se. Tako su morali da igraju po 3-4 časa. To se obično dešavalo u ranim jutarnjim časovima. Posle igre terali su ih da idu na tuširanje, kojem su prisustvovali stražari i pri tom puštali čas vrelu, čas hladnu vodu" (4. Izveštaj)5.

Konačno, treba znati da su se slični zločini dešavali i u drugim hrvatskim logorima, ne samo po Hrvatskoj, već i po BiH. Među njima se po zlu glasu naročito isticao logor Dretelj (kod Čapljine). Logor je bio smešten u bivšem vojnom skladištu, u čijem krugu se nalazila upravna zgrada sa nekoliko hangara. U Dretelju je mučeno preko dvesta Srba (140 muškaraca i 80 žena), od kojih je jedan broj i ubijen. "Svakodnevna silovanja i, uopšte, seksualna iživljavanja nad Srbima i nad Srpkinjama", stoji u izveštaju, "uz neshvatljiva ponižavanja, gotovo nemoguće smeštajne i higijenske uslove, i izgladnjavanje, bila su u funkciji etničkog čišćenja Srba iz dela Hercegovine u kome se logor nalazio i u funkciji vršenja genocida nad njima"6. To seksualno ponižavanje izgledalo je, recimo, tako što su "jednu Srpkinju – logoraša, koju je silovao veći broj stražara i drugog osoblja logora, jednom prilikom izveli golu, na mestu gde je bilo oko 30 vojnika i naterali je da ležeći na zemlji gumenu palicu stavlja sebi u vaginu (dokaz izjave svedoka br. 221/94-11, 295/94-1, 313/94-2, 314/94, 445/94-1, 445/94-15, 445/94-23, 445/94-38, 445/94-39, 434/95-3, 674/95-1, 84/96-3 i 364/96)"7.

Za zločine u Dretelju opužen je jedino musliman Mirsad Repak (i to u Norveškoj, u koju se bio sklonio). Svi ostali hrvatski zločinci i dalje su na slobodi i protiv njih se još uvek ne vodi nikakav postupak. Niti u Bosni, niti u Hrvatskoj – a o Haškom tribunalu da i ne pričamo!

Svi smo zaboravili ove nekažnjene zločine i prepustili se potrošačkom i evro-integracijskom "pomirenju". Ali, onda nas je, u lice, udarila hrvatska tužba za genocid. Pošto se ipak neko setio da odgovori kontratužbom, počeli smo da prebiramo po sećanju - "a za šta nam je, ono beše, Hrvatska kriva?". Tako smo se setili da za Kerestinec još niko nije odgovarao, da je za Dretelj okrivljen samo čovek koji se zatekao u Norveškoj, da su krvnici iz Lore dobili samo polovične kazne, a da je glavni tamošnji krvnik još uvek u begstvu. Ako je Dretelj i bio paravojni logor, Lora i Kerestinec su bili hrvatski državni zatvori. Zločini u njima su bili mogući samo kao deo jednog duha, jedne politike.

Ta politika i taj duh, na sreću, u Hrvatskoj više, u tako ekstremnoj formi, ne postoje. Ali, pogledajte komentare koji su čitaoci internet izdanja "Slobodne dalmacije" ostavili uz vest, od 18. novembra, da se predao Josip Bikić, jedan od stražara iz Lore koji je bio u begstvu8. Većina komentatora ne samo da ima izvesnog razumevanja za ono što se u Lori dešavalo, već se mogu pročitati i iskazi tipa: "tada je bilo ratno stanje, a u ratu je sve dopušteno", "to nisu bili civili, to su bili teroristi", "žao mi je što nisam stariji, rado bih im se pridružio u Lori i sa guštom tukao one koji su naše Hrvate napadali, tukli, ubijali" i "ako ste ih i tukli, neka ste, zaslužili su". Ovakva razmišljanja pokazuju da bi ponovo mogli da nam se dogode i Lora, i Kerestinec, i Dretelj. Zato je nužno ne zaboraviti. Zato je nužno biti uporan i zahtevati da zločinci budu pronađeni i kažnjeni. To treba da je zadatak dugoročne politike jedne ozbiljne države. Da li je sazrelo vreme da Srbija, posle svih svojih lutanja, to najzad i postane? I da, dok sistematski pronalazi i kažnjava svoje zločince, nikada ne zaboravi da to isto, sistematski i u svakoj prilici, zahteva i od drugih?

Pečat, 28. novembar 2008, br. 40, str. 30-33.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner