"Latinica" kao simptom

“U finalu raspada bivše Jugoslavije uzroci postaju jasniji nego ikada dosad. Ukratko: srpska nacionalno-politička ideologija nije se bitno promijenila od druge polovice 19. stoljeća.” Ovim rečenicama Denisa Latina počela je Latinica pod nazivom “Srbija - katastrofa jedne politike”, emitovana 31. marta na HRT. I skoro da bi se samo tom rečenicom mogli baviti u analizi te emisije, mada u njoj ima još materijala. Emisija je pokušala da sumira poslednjih 20 godina proteklih od početaka raspada Jugoslavije, što ovde pokazuje sam početak: “U finalu raspada bivše Jugoslavije..” Istovremeno, autori su želeli da utvrde neke intelektualne norme i osnovne stavove koji treba da rukovode našom percepijom tog procesa. U drugom delu rečenice se pojavljuje reč “uzroci” koji “postaju jasniji nego ikad”. Sa tom rečju počinje zagonetka kojom ćemo se baviti u ovom tekstu. Naime, uzrok je još od Dejvida Hjuma veoma zagonetna reč. U stvari, u iskustvu nema nikakve sigurne potvrde da je nešto uzrok nečega drugog. Kada utvrđujemo da je nešto uzrok mi u tu tvrdnju uvek investiramo nešto od svoje prirode - to je bila Hjumova poenta. To je tačno i za prirodne nauke, a pogotovo je tačno u odnosu na teme kojima se sada bavimo – istoriju i društvo.

To je tako iz razloga što je kod tih tema ljudska priroda (posebno različitost ljudske prirode) umešana u mnogo većem stepenu nego kod prirodnih nauka. Da to pokažemo jednim poznatim primerom. Imate jednu situaciju ili istorijski razvoj u koji su bila umešana dva subjekta, a u toku koga su se desile mnoge loše stvari. I sam taj razvoj se većinom percipira kao katastrofa, kako se kaže u emisiji. Sada, kako će ta dva subjekta tendirati da objasne ovu situaciju? Sasvim je prirodno očekivati da će svaki od njih težiti da svu krivicu za taj razvoj svali na onog drugog. Naravno, uz objašnjenje da su njegovi postupci doveli do sveg zla i bili, dakle, “uzrok” svega lošeg. Budući da je društvena stvarnost u sebi povezana hiljadama veza, uvek će biti moguće modelovati objašnjenje prema ovoj potrebi. To znači da će u startu slika realnosti ili slika o tome šta je šta uzrokovalo, biti u potpunosti određena potrebama i željama aktera, nezavisno od bilo kakve objektivno određene realnosti. Činjenice, u stvari, neće moći ništa toj slici. One se mogu zanemarivati, ne pominjati, a mogu se i osporavati – kao što smo rekli, kada je u pitanju uzročnost, ona u stvari ni ne može biti opovrgnuta na činjeničan način jer sama ne spada u oblast činjenica. Ono što hoću da kažem jeste da će ključne rečenice – o nekom ratu, na primer – biti u potpunosti određene ideološkim potrebama.

Zanimljivo je da se naši intelektualci ponašaju kao da su sa očima iznad svakog ovakvog razmišljanja. Kada ste čuli da neko sistematski dovodi u pitanje ovu ideološku realnost u ime prave? Dakle, ne jednu ideološku realnost u ime druge, formalno iste takve. Otprilike, naša percepcija poslednjih sukoba podeljena je na dve škole. Jedna, koja se poklapa sa tzv. Prvom Srbijom zauzima poziciju u kojoj su za sve krivi oni drugi, dok druga, tzv. Druga Srbija, pristaje na sliku u kojoj smo za sve krivi mi, računajući da bi tako to poglavlje moglo da se završi i da se ide dalje. Tako i u samoj emisiji kojom se bavimo nećete čuti od Biljane Srbljanović, Milana St. Protića i Svetozara Cvetkovića bilo kakvu primedbu na račun ove hrvatske slike o ratovima iz poslednjih godina. Doduše, verovatno postoje i prelazi između ova dva stava, ali se oni nisu izborili za status jasnih i principijelnih pozicija, nego se više percipiraju kao eklekticizam ili blaga “relativizacija”.

A baš Latinica o kojoj govorimo je dobar materijal za analizu ove teme. Tim više što Denis Latin nije eksplicitni hrvatski nacionalist. To se vidi i na rečenici koja je treća po redu u emisiji u kojoj se pominje “legitimna težnja za ujedinjenjem srpskog naroda”. U pravom govoru rata nema ni pomena od legitimnosti u težnjama suprotne strane, tako da je vidljiv mali napor da se ipak zauzme koliko toliko objektivan stav. Međutim, to nije tako lako. U neku ruku, ideološki govor koji prati raspad bivše Jugoslavije utkan je toliko duboko u duhove sa obe strane, da ga je veoma teško i otkriti a kamoli dovoditi u pitanje. Što Latin reče, “ukratko”, potka njegove emisije je otprilike ova: Krug raspada bivše Jugoslavije se završio, sada treba podvući crtu. Hajde da to uradimo ovako: vi pristanite da ste vi uzrok svega što se tu dešavalo; time ćete sebi objasniti zašto vam se desilo to što vam se desilo – katastrofa – a sa nas će biti skinute sve krivice, ali, zauzvrat mi ćemo obratiti pažnju na vas kao ljudska bića, podsetićemo se Druge Srbije i gubitnika, siromašnih, izbeglica itd. Međutim, može li ovo biti to podvlačenje crte, može li to biti kraj rata?

Razlog zašto ne može ovde nije teško prepoznati. Ova logika koja se predlaže kao završetak rata u stvari je njegov deo. Ta ista logika pratila je sukob od samog početka i po svoj formi odgovara ratu, a ne miru. Ako pogledamo kako su se normativno razrešavali sukobi u bivšoj Jugoslaviji uvek je bila u pitanju ova ista razmena: Vi, Srbi, nemate kolektivna prava, tako vaše bojazni i interesi neće biti uzimani u obzir kod osamostaljivanja Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kasnije Kosova, ali, zauzvrat biće poštovana vaša manjinska, odnosno, ljudska prava. Problem sa ovom razmenom je to što je ona vrišteća ratna ideologija. Najpre, kolektivna prava su deo ljudskih prava, u tom smislu da je nemoguće da neko nema kolektivna prava a da ima sva ljudska prava, jer su prava kolektiva logičan nastavak i posledica ljudskih prava neke skupine ljudi. Ovde je potrebno jedno razjašnjenje: logika razrešavanja problema ljudskih prava različita je od logike sporova oko kolektivnih prava (jer su prva prava apsolutna, a druga nisu), ali je tačno i to da je oduzimanje kolektivnih prava, dakle, oduzimanje prava da vaši partikularni interesi budu uzeti u obzir u nekom sporu oko kolektivnih prava, nemoguće bez negiranja u stvari ljudskih prava neke skupine ljudi. Kraće rečeno: ljudsko pravo je da kolektivno pravo neke skupine ljudi bude uzeto u obzir u razrešavaju spora oko kolektivnih prava. S druge strane, prava ljudska prava, baš zato što je njihovo poštovanje apsolutno naloženo, ne mogu biti deo nekakve trgovine oko kolektivnih prava, pa da se kaže: dajte nam vaša kolektivna prava a mi ćemo vama zauzvrat dati vaša ljudska. Ljudska prava svi imaju bezuslovno, bez ikakvog uslovljavanja.

I tu se pokazuje ideologija, odnosno, pristrasnost kojoj ne robuje samo Latinica nego skoro svi koji slede dominantno zapadno ili hrvatsko objašnjenje uzroka rata. Jedino što se tu hoće postići jeste skidanje svake odgovornosti sa Hrvatske, i prebacivanje sve odgovornosti na Srbiju, ne da bi se tako podvukla neka crta, nego da bi se uslovi rata nastavili: Vi ste uradili nešto loše, bili uzrok nečeg lošeg, to ćete priznati; za to su vam došle neke kazne, proterani ste iz Hrvatske, izgubili ste Kosovo, što morate prihvatiti. Doduše, možda će sve ovo biti ponovljeno kada ponovo bude potrebno da u nekom sporu sva prava dobije Hrvatska ili Albanci ili neko treći, a vi nikakva, ali šta da se radi, ako kupujete ovu ratnu logiku za mirovnu ko vam je kriv. Dakle, ovo je nužan deo logike rata: ako se sukob oko kolektivnih prava percipira kao da jedna strana nema takva prava, naravno, jer ih je izgubila zbog nekih svojih postupaka (a što je određeno na arbitraran način), onda smo, prosto rečeno, još uvek u ratu. U miru bi bili kada bi kolektivna prava svih dobila legitimitet, a ratna slika o stvarnosti koju smo stvarali da bi oduzimali sva kolektivna prava bila zamenjena istinitom slikom.

Hajde da pogledamo da li se sama emisija, pogotovo kroz priloge novinara, bavi tim poslom skidanja krivice sa Hrvatske, iako joj je naizgled tema Srbija i katastrofa jedne politike. U prvom prilogu “Od Velike do male Srbije” – gde se već u ovom “mala” čini plezir nacionalističkim željama, tri porodice izbeglica govore o svom životu u Srbiji. Pored toga što kažu da su nekada, pre rata, živeli dobro, naglašavaju da ih u toku rata “niko nije proganjao”, “niko nije tjerao”. Kako kaže autorka priloga: “Svima njima živote će upropastiti Slobodan Milošević i njegova politika”, gde se jasno vidi ta rezolutna tvrdnja o singularnom uzroku svega. Latin posle priloga počinje sa konstatacijom da je Latinica već razvila senzibilitet za žrtve rata na hrvatskoj strani, za branitelje i “žrtve etničkog čišćenja”, a da sad želi da se taj senzibilitet okrene i ka ovim “malim ljudima” u Srbiji. Naizgled obična rečenica, ali je u njoj primetno da se pojam žrtava etničkog čišćenja iako se nalazi u istoj rečenici sa žrtvama rata u Srbiji, ne odnosi i na njih, iako se i u Hagu sudi ljudima zbog etničkog čišćenja tih ljudi. Većina stavova koji su implicirani u onome što govore novinari, a posebno u onome što govori Latin u emisiji, imala je ovu janusovsku prirodu: na primer, pitanje upućeno Protiću, posle konstatacije da je njegov deda bio ministar u Vladi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca: Da li ste ponosni na to? Kakvo je to pitanje? Da li ste ponosni što vam je deda bio ministar jedne vlade, nekada? Da li je Protić trebalo da odgovori: “Nisam ponosan”? Ostatak emisije poslužio je da se detaljno razrade standardne teme hrvatske javnosti: u Srbiji se živi loše (dobro je da smo se razdvojili), još uvek je ista politika (zamislite), da se ponovo postavi pitanje: Zašto se Srbija odlučila za taj pogrešan, katastrofalan put? itd. Tu se mora reći da je istoričar Drago Roksandić zvučao najsolidnije u emisiji, naglašavajući da se mora “izaći iz ovih kolektivističkih paranoja”. Kada Roksandić završava primedbom da je Miloševićeva politika bila pogrešna, ali postavlja pitanje Zašto nije bilo jugoslovenskog otpora Miloševiću? drugim rečima: Zašto nije bilo projugoslovenskog hrvatskog otpora Miloševiću? Što je dobro pitanje, pošto bi taj otpor sprečio rat. Latin, međutim, to prenebregava najavljujući novi prilog, ovaj put o ljudima u Srbiji, koji su se hrabro suprostavljali “luđacima”. Ovu poslednju reč u samoj emisiji nisam čuo (nego tek kasnije na internetu), a poenta nije u tome da je ona uvreda, nego u tome što je nivo sa uvredama uvek znak da govor zbog nečega treba histerizovati, odnosno, učiniti ga izloženim navodno krucijalnim moralnim primerima, koji služe da se govor prekine. To dvojstvo prekidanja govora i samog govora ukazuje da se u svemu krije neka prepreka u odnosu na istinu, neka zabrana da se o nečemu govori. I prilog koji je usledio posle ove epizode, najpre pominje “ludilo” u kome je bila srpska inteligencija koja je podržavala Miloševića, dodajući da je bilo mnogo ljudi u Srbiji koji su se suprotstavljali Miloševiću, ali koji se, zbog tada preovlađujuće crno-bele slike i u srpskim i u hrvatskim medijima, nisu mogli videti na hrvatskoj televiziji (međutim, to se ne naziva “ludilom”), da bi se prilog završio time da su protesti ionako bili malobrojni, iako su ilustrovani mitingom 9. marta 1991, koji je morao da bude ugušen tenkovima. Otkad se tenkovima smiruju malobrojni protesti?, pitao bi možda neki vanzemaljac koji prati ovu emisiju. Da ne pominjemo da je u Terazijskim demonstracijama koje su usledile učestvovao skoro celi mlađi i aktivni Beograd skupa sa celokupnom inteligencijom, ako izuzmemo članove SPS. U nastavku priloga je moralo biti pomenuto da su tenkovi koji su išli ka Hrvatskoj bili pozdravljani aplauzima i cvećem, čuveni dokaz podrške ratu, iako je onih koji su pozdravljali te tenkove bilo neuporedivo manje nego koji mesec ranije na Terazijama. Da ne nastavljamo sa primerima, smisao priloga je bio jednostavan: srpska strana rata se može opisati terminima koji do krajnosti radikalizuju njenu zlu prirodu (baš kao i u ratu): “ludilo”, “fašizam” (“fašistički mas-mediji”, “mržnja”, “agresorska”, “kriminalna”, “zločinačka” (“u naše ime”) itd, dok se navodni senzibilitet za objektivniju sliku o ratu ostavlja slučajnosti – da li će neko od gostiju čija se reč ne može sasvim kontrolisati eventualno nešto reći.

Ovo sve ne znači da srpska strana nema krivice za rat u bivšoj Jugoslaviji i za razvoj u kome je i sama prošla veoma loše. Međutim, poenta je da krivica na nivou prave realnosti nema nikakve veze sa krivicom utvrđenom na nivou ove ideološke realnosti. U toj realnosti krivica je apsolutna (zbog toga protesti protiv Miloševića moraju biti malobrojni) i skida krivicu sa svih drugih (zato se tu naglašava reč “uzrok”) dok je u pravoj realnosti krivica delimična i ne isključuje krivicu drugih. Ona se, pored toga, utvrđuje u odnosu na prekršene norme mira, a ne preko uzroka. Ali, sve je ovo jednostavno deo ratne logike i moglo se očekivati u jednoj emisiji hrvatske televizije o ratu. To opet ne znači da u ranijim Latinicima nije bilo činjenica koje su govorile negativno o hrvatskoj strani rata. Problem je u tome što činjenice u stvari, kao što pokazuje i ova poslednja Latinica koja želi da podvuče crtu posle tog rata, ne menjaju logiku rata. To što će se priznati da je bilo zločina hrvatske strane, teška srca i uz ogroman otpor u javnosti, iako je bolje nego da se ne učini ni to, još ne rešava pitanja da li su taj zločin učinili pojednici ili politika ili ko je zapravo kriv za sve to.

Ali, logika kojom Latin želi podvući crtu posle rata u bivšoj Jugoslaviji vidi se na jednom mestu na kome se inače istina o tom ratu ne traži, zato što je to već postalo opšte mesto sa obe strane barikade. Latin želi da kaže kako je svemu kriva težnja Srba da se svi okupe u jednoj državi, koja datira još iz 19. veka i da se ona sukobljava sa realnošću i nužno propada, posle katastrofa koje izazove, jer su Srbi izmešani sa drugim narodima, “često kao manjina”, koji narodi takođe imaju prava na svoje države. Tu nešto fali: naime, Srbi, kroz celi 20. vek, nisu težili nekoj državi pomoću koje bi se razgraničili od drugih naroda, nego upravo obrnuto težili su državi u kojoj bi bili zajedno sa drugim narodima, pa su u toj težnji i uspevali, tako da je bivša Jugoslavija trajala više od 70 godina. Kako Latin govori o toj Jugoslaviji? Kao o nečemu što kad se raspadne niko ne žali za time, nego samo želi da se logika tog raspada dovede do kraja; nečemu što u svojoj osnovi ima dominaciju Srba, pa zbog toga mora da propadne. Dakle, kao o nečemu što ima samo partikularnu prirodu i ne zaslužuje da postoji. I tu je razlog zašto je ova slika ideološki stvorena lažna realnost. Ni prva Jugoslavija, čiji je jedan Kralj, Srbin, ubijen sa poslednjim rečima “Čuvajte mi Jugoslaviju”, a pogotovo druga Jugoslavija u kojoj je dugo vladao jedan Hrvat, nisu bile neki projekti dominacije, nego prvenstveno projekti u kojima su mir, komunikacija i ravnopravnost, dakle univerzalne vrednosti bile noseće. I to je tako, nezavisno od relativne dominacije Srba u prvoj Jugoslaviji i od zvanične komunističke ideologije koja je pomagala da se održi druga. Da to kažemo kroz jednu formulu, po prisutnosti tih vrednosti, makar kod ogromnog dela normalnog stanovništva u svim narodima, Jugoslavija je bila bolja EU od same EU. Pogotovo je to tačno za osamdesete u kojima je celokupna komunistička ideologija bila samo nevažna glazura na društvu koje je funkcionisalo na kulturnim, ekonomskim i svakim drugim vezama koje su se izgradile nezavisno od toga. Zašto se onda o toj Jugoslaviji govori kao o mrtvom psu? Odgovor je tu jednostavan, zato što njen leš na duši ima i hrvatska javnost. Neko je morao aktivno da radi na tome da su te veze nešto što treba da propadne. A to je, bojim se, isti onaj koji će danas tu Jugoslaviju gurati pod tepih. To ne znači da se danas mora biti za obnovu Jugoslavije da bi se branile univerzalne vrednosti, ali znači da su raspad Jugoslavije izazvali ljudi koji su bili protiv univerzalnih vrednosti, a protiv su njih i danas, iako bi rado želeli ugled koji prati odbranu tih vrednosti. Njihov problem je to što se ono što se zaista misli mora videti u govoru.

Tu se vidi krajnji razlog koji strukturiše govor o ovom poslednjem ratu, uključiv ovu emisiju. Taj govor određuju ljudi koji su sada navodno protiv rata, ali su za sasvim ratnu negaciju zajedničkih vrednosti sa drugom stranom. Ta negacija nema svoj uzrok u samom ratu, pošto je ista ova želja da se nema ništa sa “Srbima”, “ludacima”, “fašistima” itd. sa druge strane, bila u osnovi želje za odvajanjem iz stare Jugoslavije. Barem kod onih nacionalista koji su to odvajanje predvodili krajem osamdesetih i u devedesetim. A ta želja nikada nije bila jaka u Srbiji. Tačnije rečeno, odgovornost Srbije za rat meri se stepenom u kome je srpska strana imitirala hrvatsku u ovom razvoju, takođe želeći, prvi put u tom 20. veku, da se razgraniči i da nema ništa sa drugima. Rezultat je da mi danas sa zvaničnih televizija o ratu slušamo samo od ljudi koji su navodno u principu protiv rata, ali su istovremeno za potpuno odvajanje naroda koji su učestvovali u njemu, a za koje odvajanje je rat najbolje sredstvo. Dok god govor o ratu bude u toj Prokrustovoj postelji logike bivših nacionalista on neće dovesti do završetka rata u duhovima niti će ispod tog rata zaista moći da se podvuče crta.

Da, na kraju, odgovorim na jedno od Latinovih pitanja iz emisije: u tom poslu nama u Srbiji hrvatski mediji i sada preovlađujuća hrvatska javnost (ovde sigurno ne mislim na Igora Mandića ili DŽonija Štulića ili nekoga sličnog) neće puno pomoći jer su oni jedan od važnijih uzroka zašto je ova partikularistička logika danas preovlađujuća na celom prostoru ex-Jugoslavije, čega je samo simptom ovo, u hrvatskoj javnosti uobičajeno, slikanje bivših Jugoslavija kao tamnica nesrpskih naroda.