Karla u kampanji

Švajcarske vlasti zatražile su od svoje ambasadorke da do daljnjeg o ovoj temi ne progovara, a izjave date u knjizi “Lov: ja i ratni zločinci” okarakterisala kao “neprimerene jednom, vrlo je moguće, uskoro bivšem diplomatskom predstavniku švajcarske vlade”, ali je za Srbiju ova opomena stigla prekasno.

Zapad su svakako više zabrinule informacije koje su iznete o radu suda, susretima sa međunarodnim predstavnicima i zločinima koje su vršili pripadnici UČK, koje nisu stigle u najsrećnijem trenutku po projekat nezavisnog Kosova, a manje podaci o srpskom političkom vrhu koji od 2000. godine pokušava da stane na noge i usaglasi zahteve Zapada sa potrebama svojih glasača. Veliki publicitet u zapadnim medijima dobila je priča o trgovini organima čije su žrtve bili oteti Srbi; Rusi su je, iz svojih razloga, jedva dočekali pa su već i podneli rezoluciju Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, a stvar je dodatno pogoršala oslobađajuća presuda za Ramuša Haradinaja. Srbija se, međutim, ponovo našla zaglavljena u starim razmiricama – ko se i zašto našao u Hagu, ko je i kako pregovarao sa Hagom i, najzad, ko će od haških optužnica i načina na koji je bivša tužiteljica opisala svoje susrete profitirati na izborima. Prilika da javno pročita izvode iz knjige ukazala se Vojislavu Šešelju koji je četiri godine čekao na početak suđenja na kome je rešen, kako da obori optužnicu, u čemu mu svojom nesposobnošću nesebično pomaže tužilaštvo, tako i da povrati mesto na srpskoj političkoj sceni, zbog čega izbegava da se bavi temama koje bi zahtevale zatvorene sednice, a koristi svaku mogućnost da se obrati i srpskom glasačkom telu.

Čitajući delove koji se odnose na njegovo hapšenje, Šešelj se izvesno nije obraćao u prvom redu sudu (mada je napomenuo sudiji Bonomiju da ga bivša koleginica spominje) već srpskoj javnosti, interpretirajući razgovor autorke knjige sa Zoranom Đinđićem kao dokaz da je optužnica protiv njega pisana na zahtev tadašnjih vlasti. Pokojnog premijera nazvao je “mafijašem”, što se nije prvi put čulo u sudnici, tu konstrukciju iskoristio je već, spominjući, onako usput da je reč o “mafijaškom premijeru”, ali ovoga puta na dušu mu je stavio i odluke o tome protiv koga će se podizati optužnice. Bio je to pun pogodak za povratak pravo u centar predizborne kampanje i to u trenutku kada je izgledalo da ništa ne može biti gore od bitke oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Vladajuće stranke upale su u oštar okršaj, premijer je optužen da je direktno organizovao Šešeljev nastup u nameri da diskredituje kako pokojnog premijera tako i njegovu stranku, a DSS je pozvao zagovornike ove teze da objave volšebni sporazum sa radikalima i zaključio da iza svega stoji “NATO marinac”, tj. ministar odbrane. Karla del Ponte stavila je Zoranu Đinđiću u usta rečenicu: “Vodi ga i nemoj više da nam ga vraćaš“, koju joj je navodno pokojni premijer izgovorio krajem februara 2003. godine, nekoliko dana pre nego što će Šešelj dobrovoljno otići u Hag, u razgovoru u kome se tužiteljica raspitivala o sudbini “begunaca koje traži Tribunal”, kako je opisala temu tog razgovora. Šešelj je iz ovoga, na svoje veliko zadovoljstvo, izvukao zaključak da su se vlasti posle 2000. godine radovale hapšenjima i koristile Hag za obračun sa političkim protivnicima.

Osoba od čije reči je zavisio odnos Zapada prema Srbiji, makar to bilo korišćeno i samo kao izgovor, a čiji su izveštaji godinama služili da zaustave ili dopuste približavanje EU, ovoga puta pružila je detaljan uvid u ono “što se u stvari događalo”. Tako smo saznali za susrete na aerodromima, za tajne posete Hagu, za sve razgovore u kojima su srpski lideri pokušavali da ometu njene planove ili, kako to vidi tužiteljica, da “prenose poruke filovane izrazima poput “zajednička pomoć”, “zajednički interes” i “saradnja”, što nikako nije bilo ono što je ona sama želela. Pokojni premijer, kao i tadašnji ministri Svilanović i Mihajlović stalno su je ometali molbama da uzme u obzir situaciju u Srbiji, da zbog ukupnog konteksta povuče ili makar odloži “kosovske optužnice” protiv generala policije i vojske. Dok se ona borila za pravdu, oni su govorili da je Kosovo veliki problem za zemlju i da međunarodna zajednica planovima sa južnom pokrajinom gura Srbiju u rupu iz koje je pomislila da je izašla 5. oktobra 2000. godine.

Dušan Mihajlović, tadašnji ministar policije, koji nije ostavio dobar utisak na Karlu del Ponte, te mu stoga nije mnogo verovala, za NIN iznosi svoje viđenje interakcije sa nekadašnjom glavnom tužiteljkom: “Suština razgovora koji smo Svilanović i ja imali sa Karlom u Hagu u okviru tajne misije po zadatku DOS-a bila je u našoj poruci: da aktuelna vladajuća koalicija i vlada neće prihvatiti nove optužnice protiv generala vojske i policije. Njen odgovor je bio da ona radi svoj posao i da joj je on važniji od posledica koje će nastupiti u Srbiji. Karlina neverica potiče verovatno od prvog kontakta kada sam tražio da se Miloševiću sudi u zemlji iz poznatih razloga, a ona je dodatno uvećana mojim predlogom da zajedno odemo kod Mladića na neku od adresa koje nam je stalno dostavljala.”

Kako tada, tako i danas, odnosi u trouglu Beograd-Brisel-Hag ostaju isti. Najmanje je važno kakve će posledice nastupiti u Srbiji posle haškog izveštaja na osnovu koga će Brisel zauzeti dalji kurs prema našoj zemlji. Ono što se sada stvarno događa možda ćemo čitati u nekoj budućoj knjizi, ali postoji nekoliko momenata za koje se može posumnjati da će uticati na srećni kraj saradnje sa Hagom. U operativnom smislu ovo književno delo upropastilo je neke od najsvežijih tragova koje su naši organi imali u potrazi za Ratkom Mladićem, targetirajući potencijalne veze ka najtraženijem beguncu. U srpskim vlastima, ma šta da su mislile o Hagu, i možda upravo među onima koji su najviše pokušavali da budu kooperativni, Karlino raskrinkavanje dodatno je otežalo i posao tužioca koji ju je nasledio. Nije izvesno da će posle ovoga bilo ko želeti kontakte sa tužilaštvom, osim ako nema želju da bude junak nekih novih haških memoara.

Mala otežavajuća okolnost je samoproglašena kosovska nezavisnost, posle koje je potraga za haškim beguncima usled važnijih državnih razloga, verovatno prestala. A kad na sve to dodamo i presudu Ramušu Haradinaju... U Beogradu je ova zaprepašćujuća odluka izazvala zahteve tužilaštvu da uloži žalbu, tužilaštvo je objašnjavalo da je sve učinilo da obezbedi kako svedoke tako i dokazni materijal, te da ne snosi odgovornost što je Haradinaj izašao na slobodu. Nije međutim jasno zašto u tolikom naporu nije iskorišćen i stav B pravila 99, prema kome će sudsko veće, na puki nagoveštaj tužioca da će podneti žalbu, izdati novi nalog za hapšenje optuženog koji se odmah izvršava. Ako javnosti ovo pravilo nije poznato, sasvim sigurno i tužilaštvo i naše vlasti to znaju. Da postoji iskrena želja da se Haradinaj, bivši izbacivač iz švajcarskih diskoteka, a danas omiljeni saradnik zapadnih obaveštajnih službi, zadrži u zatvoru, ova mogućnost bila bi iskorišćena sve i ako je potpuno jasno da svedoci njegovih direktnih zločina pokazuju tendenciju da nestanu. Komandna odgovornost, koja se srpskim optuženicima stavlja na teret, u ovom slučaju je potpuno zanemarena, iako se sam javno hvalio da je imao potpunu kontrolu nad UČK u oblasti Dukađini. Ovaj argument – uticaj koji ima na bivše borce – i danas se može čuti od stranih zvaničnika kada objašnjavaju zašto je neophodno da se Haradinaj zadrži na kosovskoj političkoj sceni.

Vratimo se Beogradu. Posle svih pobrojanih šamara, može li ikoga da začudi što je Toma Nikolić, konačno sasvim otvoreno, izjavio da mu nije ni na kraj pameti da uhapsi Mladića, Koštunica se ne izjašnjava, ali nije bila potrebna memoarska proza da bi se znalo šta je oduvek mislio o Hagu. Proevropske snage sada nešto tiše govore o saradnji, ispravno procenjujući da im uoči izbora ta priča baš i ne koristi, mada prilikom susreta sa evropskim zvaničnicima obećavaju Ratka Mladića, kule i gradove, samo ako oni uzmu vlast, vojsku, policiju i državnu bezbednost. A za to im je, jel', potrebna pomoć EU, u vidu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. No za to je uslov, makar, pozitivna ocena iz Haga, što nas sve zajedno vraća u začarani krug iz koga nikako da se iščupamo. Ako nam je za neku utehu, na sudu osnovanom za zločine u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, Ruanda je svoje rešenje pronašla – u pomoć su pozvane plemenske poglavice i aktiviran je tradicionalni gakaka način pomirenja zavađenih, nazvan po travnatom proplanku na kome se okupljaju seoske starešine. Oko 90 odsto stanovnika Ruande podržalo je ovakav način raspleta sukoba Hutua i Tutsija, i Haški tribunal saglasio se s njihovom voljom. No, daleko je Ruanda od Srbije.

(NIN)