Izveštaj o Srebrenici 2004. godine: Kobne posledice političke neodgovornosti

Približava se još jedna godišnjica Srebrenice pa će se iznova postaviti sva stara pitanja: Šta se tamo stvarno dogodilo? Koliko je ljudi stradalo? Ko je kriv? Konačne odgovore na ova i mnoga druga pitanja iz srebreničke složenice nećemo imati još za neko vreme. Bitno je da se naša srebrenička baza podataka neprekidno širi i da slika postaje sve jasnija, a hipoteze koje su zasnovane na činjenicama, za razliku od propagande i histerije koju ona podstiče, množe se. Ta empirički utemeljena slika ima vrlo malo dodirnih tačaka sa politički iskonstruisanim zvaničnim narativom o tim događajima, a u mnogim ključnim aspektima ona je sa tom „službenom istinom“ u nepomirljivom sukobu.

Mi moramo beskompromisno insistirati na poštenom istraživanju Srebrenice koje isključuje politiku i koje se oslanja na naučno utvrđene i proverljive činjenice. Samo na taj način dekonstruisaćemo zvaničnu priču, koja je već u ogromnoj meri uzdrmana. Ali paralelno sa time mi imamo obavezu da žigošemo srpske pomagače te lažne zvanične priče jer bez njihovog doprinosa i oportunističkog učešća ta priča izgubila bi veliki deo svog prividnog kredibiliteta.

Naravno, paukova mreža „nevladinih organizacija,“ specifično formiranih i plaćenih[1] da deluju kao moćna grupa za pritisak, jedna je od ključnih komponenata u sistemu koji se koristi za nametanje propagandnih fikcija u oblandi istorijskih istina. Ali pored sve logističke podrške koju ove grupe uživaju njihov učinak u izvršavanju postavljenih zadataka bio bi neznatan bez aktivne saradnje potkupljene koalicije srpskih falsifikatora Srebrenice, a to je u prvom redu lokalna srpska politička i intelektualna nomenklatura.

Dva primera, jedan iz Srbije, drugi iz Republike Srpske, ilustrovaće o čemu je reč. U Srbiji, u odnosu na Srebrenicu, emblematičan primer bila je nedavna Deklaracija o Srebrenici koju je posle žestokih pritisaka na poslanike i uz potpuno zanemarivanje mišljenja ogromne većine građana Narodna Skupština većinom od jednog glasa usvojila krajem marta prošle godine. Po svim primenljivim normalnim političkim principima ta rezolucija (kasnije kozmetički preimenovana u deklaraciju) predstavlja neopisivi apsurd. Državu Srbiju niko i ne optužuje za „genocid“ u Srebrenici, a Međunarodni sud pravde u Hagu u presudi po tužbi Bosne i Hercegovine Srbiju je izričito oslobodio faktičke odgovornosti. Drugi sud, takođe u Hagu, koji se bavio tim pitanjem, a to je MKTBJ, poznat kao Haški tribunal, otvoreno je političke prirode i njegove ocene i presude suštinski su sporne i biće predmet ozbiljnog stručnog preispitivanja kada za to bude nastupio trenutak. Viđenje tog suda u vezi sa događajima u Srebrenici i način kako on fiksira krivicu imaće određenu političku i propagandnu težinu samo dok bude trajao svetski uticaj njegovih sponzora, ali pravno njegovi zaključci su bez ikakvog dejstva i oni ne mogu biti razlog za usvajanje akta kojim se krivica prihvata u ime jedne države. To je  posebno tačno u slučaju gde čak taj sud nikada nije ni utvrdio da Srbija snosi krivičnu odgovornost za zločine u Srebrenici. Najzad, sama radnja do dana današnjeg, posle petnaest godina, ostaje nerasvetljena. Za jedine poznate izvršioce – pripadnike Desetog diverzantskog odreda – niko ne može sa sigurnošću da dokaže kome su formacijski pripadali i za čiji su račun radili. Jedina izvesna stvar u vezi sa njima je to da su oni dejstvovali kao tajanstvena i etnički raznolika jedinica usred jednog surovog sukoba koji se odvijao upravo na etničkoj osnovi. U okviru tog sukoba oni su bili jedna vrlo sumnjiva i neprirodna pojava, a kao povod za osudu i iznuđeno pokajanje Srbije u vezi sa njihovim postupcima, oni deluju još čudnije i neprirodnije.

Ali ono što se odmah mora istaći je da suština tih pritisaka nije zadovoljenje pravde, a još manje je služenje višim moralnim načelima. Naš sledeći primer, iz Republike Srpske to još upečatljivije ilustruje. Svrha tih pritisaka je u prvom redu konstrukcija i nametanje jednog lažnog istorijskog narativa koji se potvrđuje uz saradnju i priznanje žrtve i koji samim tim amnestira krivce za rat u bivšoj Jugoslaviji.[2] Izveštaj Komisije za Srebrenicu Vlade Republike Srpske, napisan pod diktatom tadašnjeg visokog predstavnika u BiH Pedija Ešdauna i usvojen od strane najviših tadašnjih institucija RS, sve u strahu da ne budu smenjeni i podvrgnuti sankcijama „međunarodne zajednice,“ može za to da posluži kao školski primer. Na kraju se i ovde ponovila klasična srpska priča. Presudnu ulogu odigrao je lični egoizam jednog malog broja pojedinaca, prestrašenih od mogućih posledica neposlušnosti, a istovremeno nespremnih da svoje materijalne privilegije rizikuju za državu za koju su samo nekoliko godina pre toga  hiljade mladih ljudi žrtvovali svoje živote.

Na sličan način kao što su nekoliko godina kasnije postupile njihove kolege iz političke nomenklature Srbije, tadašnje rukovodstvo Republike Srpske ponizno je usvojilo jedan skandalozan dokumenat o Srebrenici kojim je potvrdilo niz izmišljenih „činjenica“ i u ime srpskog naroda Bosne i Hercegovine prihvatilo nepostojeću krivicu. Od tada, taj katastrofalan dokumenat visi o vratu Republike Srpske kao vodenični kamen. Kad god se pominje, to je isključivo u tendencioznom kontekstu dokazivanja da je Republika Srpska 2004. godine „priznala“ da je u Srebrenici izvršila genocid i da je svaki dalji razgovor na tu temu, osim u smislu prihvatanja odgovornosti i izvinjenja za tako gnusan zločin – izlišan.

Velikim trudom koji se na kraju isplatio naša nevladina organizacija, „Istorijski projekat Srebrenica“, uspela je da pronađe sklonjeni izvorni tekst tog kobnog izveštaja koji su neodgovorni Srbi sastavili i ozvaničili 2004. godine. Moglo bi se postaviti pitanje: zašto je za tako nešto bio potreban trud? Zato što su svi protagonisti ovog bednog čina još od prvog trenutka vrlo dobro shvatili kakvo zlo, zarad svog ličnog i sebičnog interesa, svom narodu čine. Pošto su udovoljili strancima, njihova prva briga bilo je da tragove svoga zlodejanija sakriju od očiju sopstvenog naroda. Oni su intuitivno i nepogrešivo osetili odakle im preti prava opasnost: ne toliko od razjarenog stranog tiranina Pedija Ešdauna, koji je za neposlušnost u najgorem slučaju mogao da ih liši fotelja i imovine, koliko od besa izdanog i izigranog naroda koji bi ih mogao linčovati.

Ono čime se po bahatosti izveštaj komisije koji je tadašnja Vlada Republike Srpske usvojila 2004. godine posebno ističe je neverovatna činjenica da u vezi sa faktografskom pozadinom srebreničkih događaja taj izveštaj predstavlja plagijat vrlo specifične vrste. To nije plagijat u uobičajenom smislu kako se taj pojam koristi u književnoj kritici, nego na jedan mnogo besprizorniji i pogubniji način koji su samo gnjide mogle da smisle i da sprovedu. Prestravljeni da bi samostalnim i objektivnim istraživanjem srebreničkih događaja u julu 1995. mogli doći do rezultata neprihvatljivih stranom tiraninu, članovi komisije su se opredelili za jednu drugu varijantu. Komisija je jednostavno prepisala dugačke pasuse preuzete iz presude Haškog tribunala u predmetu generala Radislava Krstića, tretirajući taj potpuno neozbiljan pseudopravni dokumenat kao verodostojan izvor činjeničnih podataka. Sa stanovišta Pedija Ešdauna to rešenje koje su izabrali nesumnjivo da je bilo vrhunac političke korektnosti,  ali sa stanovišta istinitog prikazivanja činjenica – a baš to je bio formalni zadatak komisije – to je predstavljalo dno slugeranjskog dodvorivanja stranom okupatoru i prezira prema istini i dostojanstvu svoga naroda. Vlada je ipak to usvojila, a tadašnji predsednik  Republike Srpske u obraćanju naciji zatim je te laži zvanično na najvišem nivou prihvatio i za njih se u ime celog naroda javno izvinio. Zar je čudo što se infamozni izveštaj komisije od 2004. godine od tada navodi kao krunski dokaz da Republika Srpska priznaje svoje učešće i krivicu u genocidu i da zato ne može da izbegne kvalifikaciju da je „genocidna tvorevina“ koju bi prvom zgodnom prilikom trebalo ukinuti?

Naša nevladina organizacija se nije zaustavila na obelodanjivanju tog brižljivo skrivanog izveštaja komisije od 2004. godine. Da bi posramili koaliciju oportunista i karijerista koji se iza tog katastrofalnog teksta kriju, mi smo napisali naš Nacrt izveštaja koji se oni nisu usuđivali ni da zamisle, ali to upravo jeste kakav bi izveštaj o Srebrenici trebalo da bude da su ga pisali časni ljudi kojima je stalo do istine i koji vode računa o svome narodu. Razlika između ta dva teksta je drastična i ona ne ide nimalo u prilog korumpiranim političarima koji su 2004. godine beskrupulozno prodali „veru za fotelju.“

Madam de Štael je odavno napisala: „Potraga za istinom je najplemenitija ljudska delatnost a objavljivanje istine je dužnost.“ Mi smo ponosni na činjenicu da smo svoju dužnost izvršili.