General Zdravko Tolimir - osuda po narudžbini

Posle skoro trogodišnjeg suđenja, veće Haškog tribunala osudilo je generala Zdravka Tolimira na doživotnu kaznu za genocid i druge zločine u vezi sa operacijom Vojske Republike Srpske koja je u julu 1995. rezultirala zauzimanjem Srebrenice i Žepe. S obzirom na hijerarhijski položaj optuženog i opseg same optužnice (po prvi put pred Haškim Tribunalom raspravljalo se o Žepi na sličan način kao o Srebrenici), ova osuda je od velikog strateškog značaja za tužilaštvo. Kao pomoćnik za Obaveštajne poslove i bezbednost i „desna ruka“[1] komandanta Glavnog štaba, Ratka Mladića, general Tolimir je do sada najbliža ličnost tadašnjoj vojnoj[2] i političkoj vrhuški Republike Srpske koja je osuđena za genocid. Velika i nelogična rupa u zvaničnom narativu o događajima iz jula 1995, a to je da je, delujući sa neophodnom posebnom namerom, srpska vojska navodno izvršila genocid u Srebrenici da bi operaciju na Žepi svega nekoliko dana kasnije odradila u skladu sa zakonima i pravilima rata, stvarala je znatnu nepriliku pobornicima zvanične priče. Presudom generalu Tolimiru, gde stoji da su srpske snage kojima je on komandovao i u Žepi izvršile genocid, ta zjapeća rupa je na zgodan način zapušena, a nelogičan raskorak u ponašanju srpskih snaga između Srebrenice i Žepe, zahvaljujući uslužnoj intervenciji sudskog veća, sada je – otklonjen.

Pre nego što pređemo na kratak prikaz presude (i, što je još važnije, izdvojenog mišljenja sudije Priske Nijambe koja svojom briljantnom analizom sve glavne konstatacije iz presude nemilosrdno uništava) sam predsedavajući Tolimirovog veća, nemački sudija Kristof Flige, zaslužuje komentar. U intervjuu nedeljniku „Der Špigel“ 7/9/2009 sudija Flige, tada član Karadžićevog pretresnog veća, javno je postavio pitanje svrsishodnosti korišćenja izraza „genocid“ za situacije gde bi „masakr“ i „masovno ubijanje“ bili potpuno adekvatni. Upitan vezano za Srebrenicu, Flige je tada odgovorio da „šire gledano, ja sebi postavljam pitanje: da li nam je izraz genocid uopšte potreban da bi okarakterisali takve zločine? Zašto nam je takva distinkcija uopšte potrebna?“

Kao što je poznato, na bučne proteste srebreničkog lobija i drugih politički korektnih krugova, uskoro zatim Flige je bio prinuđen da napusti Karadžićevo veće. Nakon perioda neaktivnosti u Tribunalu, Flige je bio imenovan za predsedavajućeg u manje prestižnom ali ipak važnom Tolimirovom predmetu. Očigledno je da je Flige u tom međuvremenu "dobio poruku". U presudi Tolimiru 12. decembra, bez ikakvih direktnih dokaza i isključivo na osnovu diskutabilnih posrednih indicija, Flige je potpisao zaključak da u Srebrenici jeste bio genocid, što je u direktnoj suprotnosti sa njegovim javnim stavom pre tri godine.

Ovo sugeriše zaključak koji bi se najbolje mogao izraziti terminologijom sa Golog otoka: "Drug Flige je revidirao stav". Plata i privilegije sudije Haškog tribunala ipak su se pokazali bitniji od odbrane principijelnih teza. Ujedno, to verno oslikava korumpiranu atmosferu haškog sudilišta.

Prilikom donošenja ove presude Fligeu se pridružio sudija Antoan Mindua (Kongo), ali sa interesantnim delimično izdvojenim mišljenjem. U vezi sa ključnim modalitetom odgovornosti „udruženi zločinački poduhvat“, Mindua oprezno podseća da se institut UZP ne pominje u statutu MKTBJ ali da, kao član većine, on u načelu ipak prihvata učešće optuženog u dva UZP koja mu se stavljaju na teret. Međutim, ipak čudi, piše Mindua, ako u statutu postoje izričito navedeni modaliteti krivične odgovornosti, 7(1), (2), (3) i (4), zašto im se prilikom formulisanja optužnice ne daje prednost u odnosu na statutarno nepostojeći UZP? Dobro, mada vrlo diskretno i bojažljivo postavljeno pitanje. Jasno je da principijelnost sudije Mindua, kao i Fligea, ipak ima granice.

Opšta šema srebreničkih događaja kako se izlaže u presudi Tolimiru ne razlikuje se bitno od prethodnih presuda na istu temu raznih veća Haškog tribunala. Šta više, prilikom čitanja mišljenja većine odmah upada u oči dosadna istovetnost stila, kao da je sve presude pisao isti robot. Za izvoran stil, moramo se strpeti do kraja presude kada se pojavljuje izdvojeno mišljenje sudije Priske Nijambe. Ona je svoje misli očigledno oblikovala sama, bez pomoći anonimnih „komiteta“ sudskih asistenata.

Međutim, ova presuda se ipak izdvaja po nekim činjeničnim nalazima koji ne samo da deluju nerealno već su teško uskladivi sa prethodnim konstatacijama MKTBJ i Suda za ratne zločine BiH po istim pitanjima. Kada se radi o ciframa, u odnosu na sve donedavno „utvrđene činjenice“, u presudi Tolimiru vlada opšti haos.

Da pođemo od broja izbeglica, uglavnom žena, dece i ostarelih lica iz enklave, koja su bila evakuisana iz Srebrenice u Tuzlu. Do sada je preovladavala standardna procena od oko 20.000. U presudi Tolimiru ta cifra se bez ikakvog objašnjenja povećava na „25.000 do 30.000“ sa dodatnih „oko 4.000“ izbeglica iz obližnje Žepe. [3] To znači da je iz obe enklave moglo preživeti između 29.000 i 34.000 osoba. Uz prihvatljiv stepen nepreciznosti, time se prećutno potvrđuje do sada ignorisana evidencija UNPOFOR-a da je u Tuzlu do 4. avgusta 1995. stiglo oko „35.632 izbeglica iz Srebrenice“.

Ali sada nastaje novi problem. Koliko je ljudi preživelo proboj kolone 28. divizije?[4] Zajedno sa cifrom evakuisanih, poginulih u proboju i streljanih, ta brojka ne bi smela da premaši ukupno stanovništvo Srebrenice, ili obe enklave zajedno. Mada nam veće u presudi pruža procenu stanovništva Žepe (oko 4.400), za Srebrenicu slične procene – nema. To je vrlo neobično, posebno kada se uzme u obzir da se u prethodnim presudama MKTBJ za ovu rubriku navodi cifra od oko 40.000. [5] Da bi se koliko toliko pouzdano utvrdili gubici neophodna su dva parametra: demografska situacija na početku i broj evidentiranih preživelih osoba približno od trenutka kada su gubici prestali. Ako je službeno evidentirano oko 35.632 preživele osobe, i ako znamo da je (po proceni vojnog veštaka tužilaštva Ričarda Batlera) do 4.000 iz kolone moglo da nastrada u legitimnim borbenim dejstvima, teško je proceniti mogući broj žrtava protivpravnog ubijanja bez podataka o ukupnom broju stanovnika. Toga u presudi jednostavno – nema.[6]

Još jedno iznenađenje u Tolimirovoj presudi je to da je, po proračunu ovog veća, u okviru ukupne operacije na Srebrenicu i Žepu bilo ubijeno "bar 4.970 bosanskih Muslimana“,[7] za razliku od standardnih 8.000 koji se rutinski pominju kao žrtve srebreničkog genocida.[8] U presudi nema zadovoljavajućeg objašnjenja za volšebnu izmenu u broju žrtava niti pokušaja da se nova "presuđena činjenica" na neki način uskladi sa prethodnim verzijama u srebreničkim presudama drugih veća MKTBJ. Umesto toga,[9] Veće insistira na najrastegljivijoj mogućoj metodologiji za utvrđivanje broja ubijenih koja se sastoji iz kombinovanja „analize broja nestalih, identifikovanja broja osoba u grobnicama vezanih za događaje u Srebrenici, kao i forenzičkih i drugih dokaza u vezi sa okolnostima koje su prouzrokovale smrt osoba ekshumiranih iz tih grobnica“. To je upravo metodološki koktel koji pruža najšire mogućnosti za podvalu.

Primerice, letimičan pregled cifara kojima ovo Veće barata u vezi sa ekshumacijama masovnih grobnica pokazaće proizvoljnost tih podataka i njihovo sumnjivo poreklo. Kada je reč o Zemljoradničkoj zadruzi u Kravici, gde je do sada pred Tribunalom i Sudom za ratne zločine BiH važila cifra od oko 1,200 pa i više ubijenih, ovo Veće konstatuje da je pred masakr u prostorijama bilo smešteno „600 do 800“ zarobljenika[10] a da je posle incidenta 13. jula ostalo mrtvo „između 600 i 1.000“ zarobljenika.[11] Kako je moglo nastradati potencijalno više zarobljenika od maksimalnog broja koji je mogao biti smešten u tim prostorijama?

Matematički haos se nastavlja na stratištu Orahovac gde se kao broj žrtava nudi širok raspon od „830 do 2.500“. [12] Možda bi raspon između 830 i 850 bio prihvatljiv, ili između 2.400 i 2.500, ali zar proporcija 1 prema 3 među parametrima procene nije pomalo preterano za jedan ozbiljan sud? Na slične nebuloze nailazimo i u slučaju stratišta Branjevo i Dom kulture Pilice. To je, da se potsetimo, operativno područje „krunskog svedoka“ Haškog tužilaštva, Dražena Erdemovića. Za Branjevo, Veće utvrđuje 1.000 do 1.500 kao mogući raspon, a za Dom kulture – okruglo 500. [13] Zbirno, za Branjevo i Kulu (odakle je navodno bio doveden određeni broj zarobljenika na streljanje u Branjevu) Veće navodi cifru od 1.656 žrtava. [14] To je dva puta više od konstatacije Suda BiH 10. juna ove godine u prvostepenoj presudi Kosu i drugima, da je na istom lokalitetu, u istom incidentu, ubijeno – 800 osoba.

Osnovni problem nije u ciframa (pod predpostavkom da su dokazive) nego u profesionalnosti i kredibilitetu suda koji se njima igra. Njegov zadatak očigledno nije da što preciznije ustanovi činjenice nego da se u svojim zaključcima po svaku cenu približi jednoj magičnoj cifri, ali to radi na trapav, neubedljiv i protivurečan način.

Matematička pometnja na stranu, apsurdnost presude i servilnost većine ogledaju se i u nategnutom zaključku o tome kako se dogodio navodni genocid u Žepi. Prema analizi Veća, dokaz genocida svodi se na ubistva na tom lokalitetu tri visoka funkcionera muslimanskog Ratnog štaba u Žepi (Palića, Hajrića i Imamovića) zato što je,  navodno, ubistvom najistaknutijih vođa fatalno pogođena zajednica žepanskih Muslimana kao takva. Obrazloženje Veća za ovaj fantastičan zaključak toliko je bizarno da zaslužuje da bude navedeno u celosti:

„Njihovo ubistvo predstavlja 'slučaj namernog uništenja ograničenog broja lica' čiji se nestanak odražava na sposobnost preživljavanja celokupne grupe kao takve usled njihovog posebnog statusa kao 'branioca Muslimana u Istočnoj Bosni'. Veće stoga konstatuje da su srpske snage te ljude pobile sa specifičnom genocidnom namerom da na takav način unište deo stanovništva bosanskih Muslimana kao takav“.[15]

Rupa je popunjena. Na ovakav način, dokazuje se da se, pored Srebrenice, genocid dogodio i u Žepi. Po istoj logici, da su srpske snage u Srebrenici uspele da zarobe i  likvidiraju Nasera Orića, i to bi samo po sebi predstavljalo čin genocida, bez potrebe da se montiraju dodatni dokazi.

Nasuprot profesionalnoj ništavnosti nategnutih i servilnih zaključaka većine, briljantno napisano izdvojeno mišljenje sudije Priske Nijambe predstavlja jedini analitički ozbiljan deo prvostepene presude u predmetu Tolimir. Tačku po tačku, pozivajući se na klasične pravne principe i navodeći dokaze predočene tokom suđenja, sudija Nijambe ubedljivo dovodi u pitanje osnovanost svih glavnih tačaka presude u ovom predmetu. Citirajući jurisprudenciju samoga Tribunala, Nijambe ističe da optuženi ne može biti proglašen krivim osim ako je to jedini razuman zaključak. In dubio pro reo, sudija iz daleke Zambije podseća pravnike zabludele Evrope, koji su to zaboravili. „Većina je,“ tvrdi ona, „prihvatila dokaze koji, po mojoj oceni, ne bi podržavali njihove zaključke ako bi se primenilo načelo 'van svake razborite sumnje'“.[16]

U „Uvodnim primedbama o procenjivanju dokazne građe“, sudija Nijambo upozorava na opasnost od sve češće prakse prihvatanja iskaza „svedoka-saradnika“ za koje se mora predpostaviti da teže pribavljanju neke koristi, bar smanjenju kazne, kada ulaze u nagodbu sa tužilaštvom: „...zaključujem da su iskazi nekih od tih svedoka, Momira Nikolića i Dražena Erdemovića, obezvređeni sopstvenim interesom“.[17] U produžetku, navodi konkretne razloge zašto Nikolićevo svedočenje smatra problematičnim. Pošto je Nikolićev iskaz jedini ili glavni izvor na kome se temelji veliki broj ključnih teza većine, ovim su značajni delovi presude dovedeni u pitanje.

U vezi sa iskazima četvorice svedoka bivših pripadnika holandskog bataljona i posmatračke misije UN, Rutena, Van Dujna, Egbersa i Kingorija, koji u svim srebreničkim predmetima rutinski i uvežbano nastupaju kao svedoci optužbe, sudija Nijambo izražava visok stepen skepse u vezi sa njihovom objektivnošću i ukazuje na nedostatak nezavisnih dokaza za veliki deo njihovih tvrdnji.

Prelazeći na prirodu sukoba, sudija ukazuje na trik kojim se većina poslužila tako što se za potrebe svojih argumenata oslanja na sadržaj Direktive 7 gde se govori o srebreničkoj operaciji, pri tome potpuno prelazeći preko kasnijeg i samim tim faktički operativnog plana, sadržanog u Direktivi 7/1, gde se ne pojavljuje neprimerena terminologija u vezi sa stvaranjem „nemogućih uslova“ za stanovništvo Srebrenice. Većina je jednostavno birala izvore koji su išli u prilog njihovoj tezi, izostavljajući sve ono što tome protivureči.[18]

„Zaštićena zona,“ kaže sudija Nijambe, „nije bila demilitarizovana i služila je kao platforma za napade na VRS, pa samim tim enklava nije mogla da zadrži pretežno civilni karakter. Akcije koje je preduzimala VRS zato se ne mogu u načelu smatrati kao napadi na civile“.[19] Iz toga proizilazi da napad na Žepu (Operacija Stupčanica 95) nije imao za cilj civilno stanovništvo: „Ne usvajam gledište da su enklave mogle ostati neprikosnovene dok istovremeno pružaju utočište za operacije koje izvodi Vojska BiH. Samim tim, ne slažem se sa nalazom većine da se svaki napad na enklavu ima nužno računati i kao napad na civilno stanovništvo“.[20]

Što se tiče mučnog pitanja prinudnog izmeštanja, čime se optuženi takođe tereti, sudija Nijambe ukazuje na činjenicu da su srebrenički muškarci napustili enklavu i pošli u proboj kroz protivničku teritoriju, prepuštajući svoje žene, decu i ostarele samima sebi. U takvoj situaciji, za ove poslednje bilo je prirodno da su želeli da se dobrovoljno pridruže članovima svojih porodica koji su dospeli na teritoriju pod kontrolom Armije BiH. [21] Plan za evakuaciju stanovništva ostalim akterima nije nametnula srpska strana, već je on potekao iz Ratnog predsedništva enklave i od političkog rukovodstva u Sarajevu. [22] Po sudiji Nijambe, plan za evakuaciju bio je prihvatljiv većini stanovništva enklava koji su ustvari bili izbeglice sa drugih lokaliteta, nisu bili vezani za Srebrenicu ili Žepu, i koji su smatrali da će biti mnogo bezbedniji na teritoriji pod kontrolom svoje etničke grupe, u Tuzli. [23]

Sudija Nijambe ne osporava činjenicu protivpravnog ubijanja zarobljenika,[24] ali ona dovodi u pitanje opseg i karakter te radnje: „Dokazi ukazuju na to da su na određenim lokalitetima ubistva vršile manje grupe vojnika VRS i da su oni bili ti koji su odlučivali ko će biti streljan. Na osnovu predočenih dokaza, pokazalo se da su na raznim mestima gde su obavljana streljanja razlog za ubijanje ljudi bili specifični lični motivi, kao što je osveta.“ [25] Na osnovu navedenog, sudija Nijambe odbacuje zaključak većine da se tu radi o navodnom UZP „koji predstavlja 'efikasno organizovanu operaciju ubijanja iza koje stoji velika količina oficira VRS visokog ranga a koju su na terenu sprovodili brojni pripadnici snaga bosanskih Srba.' Po mojoj oceni, 'spontanost' tog UZP, što se ogleda u pozivima na dobrovoljno učešće u streljanjima, takođe vodi i razumnom zaključku da je sve počelo u okvirima manje grupe pojedinaca koji su postupali neovlašćeno i u tajnosti“. [26] Implikacija je jasna: pod datim okolnostima ubijanje ne samo da nije moglo biti delo optuženog generala Tolimira, nego čak ni odluka vojnog ili političkog vrha Republike Srpske.

Pri tome, sudija Nijambe ističe i vrlo značajnu dimenziju ukupnih događaja koji su usledili posle zauzimanja Srebrenice 11. jula, 1995, a koju većina u Tolimirovom veću prenebregava da uzme u obzir kao i druga veća Haškog tribunala pre njega: „Bez daljih forenzičkih istraživanja u odnosu na izvesan broj [poginulih] u vezi sa kojima su dokazi nejasni, ja ne mogu biti ubeđena van svake razborite sumnje da te smrti zadovoljavaju kriterijum za ubistvo. Dokazna građa u ovom predmetu pokazuje da je veliki broj pripadnika kolone poginuo u borbenim dejstvima – njihov broj možda iznosi i do 3.000 ljudi“. [27]

Oštro kritikujući prethodne nalaze na osnovu kojih većina utvrđuje elemente potrebne za konstatovanje genocida, sudija Nijambe staje na sledeće stanovište: „Bez da je tokom suđenja bila predočena trunka dokaza u obliku formulisanog plana koji bi ukazivao na postojanje UZP za vršenje ubistava, i bez ikakvih dokaza u vidu izjava koji bi ukazivali na postojanje takvog umišljaja, većina se oslanja na posredne dokaze [circumstantial evidence] na temelju kojih izvodi zaključke o postojanju neophodne mens rea“.[28]

Gospođa Nijambe je iz Zambije i ona je sudija ad litem, što znači pomoćni a ne stalni sudija Haškog tribunala. Po njenoj analizi i pravnim izvorima koje navodi, jasno je da je stručno obrazovanje stekla u Britaniji u periodu kada oportunizam i zahtevi političke korektnosti još uvek nisu diktirali profesionalno ponašanje. Sa nekadašnje kolonijalne periferije, današnja bedna i korumpirana Evropa, koja svoj preostali intelektualni potencijal troši na izmišljanje razloga za oslobađanje Orića, Gotovine i Haradinaja, u izdvojenom mišljenju Priske Nijambe bila je prinuđena da sasluša spektakularno predavanje u skladu sa najboljim tradicijama svoje zaboravljene pravne nauke i prakse.

Zahvaljujući sudiji Nijambe, žalba u predmetu Tolimir praktično je napisana. Preostaje jedino da se elaborira i podnese.