Dekompozicija srebreničkog mita sa bošnjačke strane

"Međunarodna štampa je bici za Srebrenicu dala značaj koji nema ni Staljingradska. Postoji jedna vrsta dijalektičkog odnosa između pažnje velike sile i moći medija. Dolazi do namernog iskrivljavanja činjenica. Ono što pokušavam da uradim, doduše bez velikog uspeha, jeste da ispravim to iskrivlja vanje."

Butros-Butros Gali (komentar generalnog sekretara UN u vreme kada je vojska bosanskih Srba zauzela grad)

Srebrenički masakr je za mnoge pristalice "novog intervencionizma" postao sine qua non zapadnog prisustva na Balkanu. Shvatanje da je Vojska Republike Srpske (VRS) organizovala i sprovela pokolj 7.000 nenaoružanih muslimanskih civila postao je ključni element u kolektivnom prikazivanju Srba kao genocidnih agresora.

Međutim, nije potrebno zalaziti u dubinu, pa čak ni ići na srpsku stranu, da bi se naišlo na jedan drugi, ne-CNN-ovski, pogled na ovo poglavlje balkanske priče. U potpunosti druga priča dolazi iz redova Armije Bosne i Hercegovine (ARBiH), drugim rečima armije islamističke frakcije u Bosni.

Postoje nedvosmisleni dokazi da su se Sjedinjene Države i proameričko vođstvo u Sarajevu urotili da insceniraju masakr u Srebrenici sa krajnjim ciljem da izazovu zapadnu intervenciju. Presedan za takav scenario je dobro dokumentovan u BBC-evoj emisiji "Smrt Jugoslavije" u kojoj je prikazano da je Njemačka krajem 1991. namerno inscenirala "pad" Vukovara kako bi dobila podršku za neofašističke hrvatske secesioniste.

O jednom čudnom odstupanju u izveštaju o Srebrenici g-dina Anana

U nedavno objavljenom izveštaju o Srebrenici generalnog sekretara Kofija Anana ozbiljan čitalac može da zapazi neobično odstupanje koje Anan nije dalje istražio. To odstupanje, kao i kritični propusti do kojih je došlo unutar njega, kriju ključ za razumevanje kompleksne prirode događaja koji su se kasnije u leto 1995. godine odigrali u dolini Drine.

Opisujući pregovore unutar Izetbegovićevog režima o mirovnoj inicijativi Kontakt grupe, u leto 1993. godine, generalni sekretar UN navodi sledeće:

"115. Predstavnici bosanske zajednice sastali su se u Sarajevu 28. i 29. septembra kako bi glasali o mirovnom predlogu. Delegaciju Bošnjaka iz Srebrenice u Sarajevo je transportovao helikopter UNPROFOR-a (snage UN u Bosni) kako bi uzeli učešće u debati. Pre ovog sastanka, delegacija se privatno sastala sa (bosanskim) predsednikom Izetbegovićem, koji ih je obavestio o srpskim predlozima da razmene Srebrenicu i Žepu za teritorije oko Sarajeva. Delegacija se usprotivila toj ideji i o tome nije bilo daljeg razgovora. Neki preživeli članovi srebreničke delegacije naveli su da im je tom prilikom predsednik Izetbegović rekao da je prema njegovim saznanjima NATO intervencija u Bosni i Hercegovini moguća, ali samo ukoliko Srbi uđu u Srebrenicu i pobiju najmanje 5.000 ljudi.

Pod normalnim okolnostima ovo bi bila veoma čudna tvrdnja za jedog šefa države, ali ne treba da nas čudi budući da dolazi od Alije Izetbegovića. Dobro je poznato da se Izetbegovićeva SDA specijalizovala za insceniranje smrtonosnih napada na civile za šta je kasnije okrivljavana vojska bosanskih Srba. Ova taktika specijalnih jedinica (AID) sarajevskog režima imala je za cilj da se pridobije sućut i prizove NATO intervencija u korist Izetbegovićevog režima. Postojanje ovakve strategije potvrdili su ne samo članovi ARBiH nego i brojne diplomate u regionu, uključiv i glavnog pregovarača Lorda Ovena i nekoliko komandanata vojnih snaga UNPROFOR-a u Bosni, kao što su gernerali Satiš Nambiar iz Indije, Luis Mekenzi iz Kanade i Majkl Rouz iz Velike Britanije.

Slučaj Srebrenice nije bez presedana. Kao što sam već naveo, analogno "žrtvovanje" već se dogodilo u Hrvatskoj. U bici za Vukovar vladajući neofašistički HDZ je odlučio da u odsudnom momentu gradu ne pošalje neophodno pojačanje. Ovo je bilo učinjeno na instrukciju iz Bona kako bi se postigao maksimalni propagandni efekat kada nadmoćna jugoslovenska vojska zauzme grad. Prema tome, sarajevski režim i njegovi tutori u Vašingtonu osmislili su sličan scenario sa sličnom propagandnom namerom.

Do sredine 1995. godine, okončanjem muslimansko-hrvatskog rata u centralnoj Bosni, Klintonova administracija već je uspela da ispuni spoljnopolitičke ciljeve Sjedinjenih Država na Balkanu. Isforsirala je muslimansko-hrvatski vojni savez protiv Srba tako što je povećala podršku ovim prozapadnim ratnicima i osigurala odobrenje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za ograničene vazdušne napade na položaje bosanskih Srba.

Međutim, iz složenih unutrašnjopolitičkih razloga britanska, francuska, njemačka i ruska spoljna politika bila je neodlučna kada je u pitanju puna NATO intervencija protiv Srba. Punoj intervenciji protiv Srba moralo je prethoditi postepeno ubrizgavanje već formiranog čvrstog antisrpskog stava Kontakt grupe u zapadnu javnost. Takva intervencija bi podrazumevala promenu "stanja na terenu" i uključivala etničko čišćenje. Da bi preduzeo takav zločinački poduhvat, Zapad je najpre morao da demonizuje Srbe kako bi bio siguran da će zapadna javnost na velike srpske žrtve pozitivno reagovati kao na zasluženu kaznu.

Klintonova skromna ponuda

Iako je Izetbegović kasnije negirao da je govorio o mogućnosti NATO intervencije nakon što bi srpska vojska zauzela Srebrenicu, u bosanskoj štampi su navođene takve tvrdnje. U priči je u stvari došlo do preokreta. Dodatnu informaciju izneo je Hakija Meholjić 22. juna 1998. u intevjuu bosanskom nedeljniku Dani. Meholjić je bio komandant policije u Srebrenici. Zajedno sa Naserom Orićem organizovao je pogrome nad Srbima u dolini Drine. Meholjić je prisustvovao sastancima održanim 28. i 29. septembra 1993. godine u Sarajevu. Bio je prisutan i kada su srpske snage zauzele Srebrenicu 1995. godine. Prema Meholjiću, Izetbegović je rekao:

"'Znate da mi je Klinton rekao u aprilu 1993. godine (posle pada Cerske i Konjević Polja) da četničke snage treba da uđu u Srebrenicu, pobiju 5.000 Muslimana, pa će do intervencije doći.' (Meholjić zatim nastavlja) Naša delegacija se sastojala od devetoro ljudi, a jedan od nas je bio iz Bratunca i nažalost on je jedini koji danas nije živ, ali su svi ostali iz delegacije živi i mogu ovo da potvrde. "

Prema tome, nasuprot izveštaju UN, ovde je jasno navedeno da je upravo predsednik SAD Bil Klinton lično sugerisao da bi scenario "Srebreničkog masakra" doveo do intervencije NATO u korist ARBiH. Hakija Meholjić i tvrdo jezgro srebreničkih boraca u ARBiH do današnjeg dana ne odustaju od tvrdnje „svi su nas izdali“ i odlučni su da zatraže da se o tome povede istraga.

Uznemireni demoni Srebrenice

Zaštićena zona Ujedinjenih nacija služila je kao de fakto baza za napade ARBiH na okolna srpska sela i civile. Prema tome, stvarna tragedija bio je neuspeh UN da demilitarizuje enklavu i zaštiti kompletno civilno stanovništvo u dolini Drine.

Jedinice ARBiH stacionirane u Srebrenici bile su prilično militantne i beskompromisne u stavu prema Srbima koje su bez izuzetka smatrali "četničkim agresorima". Ne iznenađuje da alternativni scenario o padu Srebrenice dolazi od vojnika ARBiH iz same enklave. Oni su sejali strah u okolini i vršili brutalne napade na nezaštićena srpska sela. Za ove bošnjačko-muslimanske nacionaliste kompletan srebrenički scenario koji se odigrao u zapadnim medijima nakon pada enklave ozbiljno je narušio njihovu reputaciju "branioca" "bosanskog" naroda.

U danima pred pad enklave, najznačajnije ličnosti iz Srebrenici su pozvane da napuste enklavu. Došlo je do unutrašnjeg sukoba između frakcija ARBiH oko konačne sudbine Srebrenice i to su potvrdile holandske mirovne trupe sa terena. Uzrok konflikta nije bilo samo to da li prepustiti grad malobrojnim trupama VRS, nego je takođe proisticao iz kompleksnih političkih borbi unutar ARBiH i SDA. Borba je bila rezultat dugotrajnih tenzija između lokalno nepopularnih Izetbegovićevih lojalista, koji su imali u vidu situaciju u čitavoj Bosni i onih lokalnih lidera koji su bili lojalni "odbrani" Srebrenice. Ono što, međutim, postaje jasno iz ove slike jeste da je Izetbegović bio spreman da nagodbom žrtvuje Srebrenicu kako bi uspostavio punu kontrolu nad Sarajevom koje je, ako se izuzmu srpski delovi, uglavnom već bilo u muslimanskim rukama. Prema tome, Srebrenica je za Izetbegovića bila politički potrošna roba i sve je jasnije da je on iskoristio za maksimalan politički efekat. Jednim veštim manevrom uspeo je ne samo da eliminiše popularne pojedince unutar sopstvene stranke koji nisu poštovali njegove direktive nego i da u isto vreme izazove vojnu intervenciju Zapada protiv omraženog "četničkog agresora".

Nesib Burić, nekadašnji član bataljona ARBiH stacioniranog u Srebrenici, a sada pomoćnik načelnika za vojno-invalidsku zaštitu u Srebrenici, u intervjuu za magazin „Dani“ 18. januara 1999. godine jasno je sumirao gledište lokalne srebreničke frakcije unutar ARBiH:

"Znam da sada pokušavaju da ponize narod Srebrenice i prošire glasine da se navodno nismo borili i da smo pobijeni dok smo bežali iz Srebrenice. Niko ne može da ospori da u srebreničkoj opštini ima 2.000 sahranjenih boraca. Niko ne može da ospori da smo uspostavili veliku slobodnu teritoriju. Međutim, bez pomoći spolja ne bismo mogli dugo da izdržimo u neprijateljskom okruženju. Možete napisati da ja apsolutno podržavam stav Hakije Meholjića da su nas izdali. Zašto neko argumentima ne pobije njegove tvrdnje. Umesto toga oni pribegavaju klevetama da je Hakija ovakav ili onakav. Hakija je jedan od prvih u Srebrenici koji je uzeo pušku u ruke i učestvovao u organizaciji otpora. Prema tome, on ima pravo da izrazi svoje neslaganje. Ibran Mustafić i one žene nemaju pravo da sastavljaju liste za Haški tribunal. Oni nemaju nimalo dokaza za to. U Srebrenici je Ibran odbio da se bori, da bude na čelu brigade, i okrenuo se svom predratnom koketiranju sa politikom. Što se tiče Hakije, možete napisati da se svako dete iz Srebrenice ponaosob slaže sa njegovom tvrdnjom."

Da rezimiramo, muslimansko-bošnjački veterani iz Srebrenice podvlače:

1. Sarajevsko vođstvo i Klintonova administracija doneli su političku odluku na visokom nivou o sudbini srebreničke enklave.

2. Vojnike ARBiH u enklavi izdao je Izetbegovićev režim u kritičnim danima sredinom juna 1995. godine kada je enklavu zauzela vojska bosanskih Srba.

3. Pobijeni u Srebrenici su vojnici ARBiH koji su poginuli tokom borbi dok su branili svoje položaje, a ne civili u bekstvu.

Svaka verzija događaja koja ne uzima ozbiljno u obzir ovo stajalište o Srebrenici ima za cilj da namerno pogrešno informiše javno mnjenje u pogledu dinamike konfilikata na Balkanu. Skrivanjem stvarnih činjenica i prezentovanjem pojednostavljenog srebreničkog scenaria, zapadna spoljna politika i mediji stvorili su priču čiji je jedini cilj demonizacija Srba i opravdavanje daljeg postojanja NATO i njegovog prisustva na Balkanu.

Gorenavedeni opis događaja ukazuje, međutim, na daleko kompleksniji scenario. Postaje sve jasnije da je u Sarajevu donesena svesna odluka da se napuste "branioci" enklave i iz predstavljanja njihovog poraza kao masakra nad nedužnim življem izvuče maksimalan propagandni efekat. Nadalje, sasvim je izvesna mogućnost da je Klintonova administracija direktno učestvovala u toj odluci - a presedan koji je postavila Njemačka u Vukovaru - ukazuje na to da su zapadne nacije imale kontrolu nad aparatom odlučivanja i ratovanja secesionističkih republika tokom ključnih faza rasturanja Jugoslavije. Činjenica da su zapadni mediji igrali samo marginalnu ulogu (pa čak i tada samo sporadično) u otkrivanju spoljnopolitčkih mahinacija naših elita dalje pocrtava trenutnu duboku krizu demokratije u naprednim industrijalizovanim zemljama.

Izvor: Istorijski projekat Srebrenica

Prevela Tijana Kecmanović