Autopsijski izveštaji Haškog tribunala

Autopsijski izveštaji su glavna i ujedno najslabija karika u dokaznom materijalu u vezi sa događajima u Srebrenici u julu 1995. godine. Bez adekvatnih forenzičkih dokaza da je u Srebrenici bilo streljano 8,000 ratnih zarobljenika, zvanična priča lišena je svoje glavne materijalne potpore.

U delu naše internet prezentacije na engleskom jeziku čitaoci će naći celokupnu izvornu dokumentaciju tužilaštva Haškog tribunala po ovom pitanju.[1] Između 1996. i 2001. godine forenzički stručnjaci Tužilaštva boravili su na širem području Srebrenice i ekshumirali su sve masovne grobnice za koje su smatrali da su u vezi sa pogubljenjima ratnih zarobljenika. Rezultat njihovog rada je 3.568 autopsijskih izveštaja neujednačenog profesionalnog kvaliteta. Pre svega, tu se samo radi o 3,568 „slučajeva“, a ne tela zato što se skoro polovina autopsijskih izveštaja odnosi na po nekoliko kostiju ili fragmenata tela koji ne dopuštaju izvlačenje nikakvih forenzički značajnih zaključaka. Ali čak i sa tom ogradom, jasno je da kada su se 2001. godine haški forenzičari, koji su istraživali Srebrenicu, spakovali i krenuli kući oni u svom dosijeu nisu imali ni polovinu od broja „slučajeva“ koji su bili potrebni da bi teza o 8,000 žrtava streljanja bila naučno potkrepljena.

Da podsetimo čitaoce, haški forenzičari su tada predali „štafetu“ Institutu za nestala lica BiH Amora Mašovića i Međunarodnoj komisiji za nestala lica [ICMP] koji su nastavili sa prekopavanjem grobnica. Međutim, u radu te dve organizacije postoje bitne razlike u odnosu na prethodnu aktivnost stručnjaka Haškog tužilaštva. Pre svega, veoma je bitna – zapravo ključna – pojedinost da grobnica za koju bi se moglo pretpostaviti da su u vezi sa streljanjem zarobljenika praktično više nije ni bilo. Ljudskih posmrtnih ostataka preostalih iz sukoba 1992–1995. bilo je, naravno, na pretek, ali oni su najvećim delom vodili poreklo od borbenih dejstava vezanih za proboj kolone 28. Divizije Armije BiH nakon pada Srebrenice 11. jula 1995. Međutim, od 2002. godine do danas to uopšte nije obeshrabrilo dve navedene organizacije (Institut za nestala lica BiH i ICMP) da kopaju na jedinim mestima koja su im preostala – putanjom kojom se kolona pod borbom probijala – i da poginule u okviru legitimnih borbenih dejstava netačno prikazuju kao žrtve „streljanja“ pa i „genocida“. Druga bitna pojedinost je da se, za razliku od haških stručnjaka, eksperti ove dve organizacije ne bave sastavljanjem autopsijskih izveštaja, već samo pišu “potvrde o smrti”. Razlika je, opet, ključna. Autopsijski izveštaj, ma koliko defektan bio (a mi smo izveštaje haških stručnjaka kritikovali za bezbroj nedostataka, pa smo ih zato i postavili na našu internet prezentaciju da bi svako mogao da se uveri koliko su u celini profesionalno manjkavi) ipak sadrži niz podataka o stanju posmrtnih ostataka, načinu, okolnostima i vremenu smrti, što je sa stanovišta kriminalističke istrage od izuzetnog značaja. Potvrda o smrti, s druge strane, predstavlja puku konstataciju koja je lišena forenzičkog konteksta pa je zato neupotrebljiva kao dokaz za imputiranje krivične odgovornosti. Ona može da posluži samo porodici pokojnika za obavljanje nekih privatnih administrativnih radnji.

Mutatismutandis, to isto – neupotrebljivost kao dokaz u krivičnom procesu – odnosi se i na DNK uparivanja koja se obavljaju u laboratorijama ICMP u Tuzli. Mada se ovi rezultati lažno prikazuju kao primena poslednje reči naučne tehnologije na rasvetljavanje zločina u Srebrenici, stvar stoji mnogo prozaičnije. DNK uparivanja potpuno su irelevantna za rešavanje pitanja koje je jedino bitno, a to je pitanje krivične odgovornosti. Za utvrđivanje te vrste odgovornosti neophodni su pouzdani dokazi o načinu i vremenu smrti, a na ta pitanja, za razliku od tradicionalnog metoda sastavljanja propisnih autopsijskih izveštaja, DNK analiza nema nikakvih odgovora.

Autopsijski izveštaji koje smo sada postavili na našu internet prezentaciju[2] predstavljaju prevod na srpski jednog reprezentativnog dela materijala forenzičkih stručnjaka Haškog tužilaštva koji je u engleskom delu naše internet prezentacije postavljen u celini. Ali čak i u ovoj skraćenoj verziji navedenog materijala pada u oči nekoliko važnih pojedinosti. Pre svega, to je sa stanovišta vođenja propisne kriminalističke istrage i izricanja kredibilne sudske presude vrlo bitna činjenica da u velikom broju tih izveštaja, u rubrici “uzrok smrti” koja se nalazi na kraju, stoji da je odgovor na to pitanje “nepoznat” ili “neutvrđen.” Kako se mogu izvlačiti zaključci o krivici u slučajevima gde je taj ključni elemenat nerazjašnjen? Da bismo čitaocima pomogli da ovaj podatak lakše uoče, mi smo ga svuda gde se pojavljuje istakli tako što smo ga obeležili posebnom bojom.

Pažljivo iščitavanje ovih izveštaja pružiće ne samo stručnom nego i svakom dobro obaveštenom čitaocu niz interesantnih uvida koji, kako bi se na engleskom reklo “speakvolumes” (mnogo toga govore) o tome šta se stvarno u Srebrenici dogodilo. Da istaknemo samo jednu zaista važnu pojedinost. Iz velikog broja autopsijskih izveštaja haških stručnjaka jasno je da su pojedinci na koje se odnose poginuli od šrapnela, granate i drugih vrsta projektila koji su karakteristični za borbena dejstva, ali se uopšte ne koriste u streljanju. Tu takođe ima jasnih dokaza o korišćenju “high velocity” projektila (projektila velike brzine) za koje smo u našoj monografiji “Dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida” analitički dokazali da može samo da se odnosi na granate koje ispaljuju artiljerijska oruđa, kao što je top Praga, koji je bio široko korišćen protiv žive sile tokom sukoba u Bosni. Evo primera jednog takvog autopsijskog izveštaja čime je, barem u tom slučaju, mogućnost streljanja ratnog zarobljenika apsolutno isključena:

Masovna grobnica: Ravnice

ERN X0123882

Case No: RV02 164B

Uzrok smrti:

Višestruke povrede metkom velike energije (brzine).

Da budemo potpuno fer, kao što mi uvek jesmo, relativno veliki broj autopsijskih izveštaja sadrži belešku „ligatura“, što znači da je ta osoba u trenutku smrti bila vezana i povlači zaključak da najverovatnije jeste bila streljana kao ratni zarobljenik. Mi to uopšte ne negiramo. Ali sa stanovišta vođenja kredibilnog istražnog postupka i pravilnog tumačenja ekshumiranih podataka važno je istaći raznovrsnost stanja u kojima su posmrtni podati, po ovim autopsijskim izveštajima, bili pronađeni. Neki imaju obrazac ranjavanja od metka, neki od artiljerijskih oruđa, za mnoge uzrok smrti nije mogao biti utvrđen dok su mnogi nađeni sa ligaturama, što jasno ukazuje na streljanje. Da su sve osobe u ovim grobnicama bile streljane, kao što se u zvaničnoj verziji događaja tvrdi, ili bar velika većina, stanje nađenih posmrtnih ostataka bilo bi najvećim delom homogeno a obrazac ranjavanja bio bi u skladu sa teorijom o streljanju. To očigledno ovde nije slučaj.

Činjenica da to nije slučaj neuklopiva je u zvaničnu priču. To znači da se nešto mora radikalno izmeniti. Ili neugodne činjenice, što posle našeg ekskluzivnog objavljivanja ovog forenzičkog materijala, više nikada neće biti moguće, ili obmanjivački zaključci o pravom značenju ovih dokaza koji su pod uticajem politike bili izvedeni dok ovaj materijal nije bio dostupan javnosti.

Na žalost pobornika neodržive zvanične konstrukcije o događajima u Srebrenici, ova druga mogućnost za njih više ne postoji.

Oni su sada ti koji će morati – da se izrazimo nezaboravnim rečima gospođe Nataše Kandić – da se „suoče sa činjenicama“, ili će biti prinuđeni da se pomire sa neslavnim urušavanjem njihove priče, što se neumitno odvija u svakom slučaju.