Зоран Стојиљковић: Ни за време Тита није било толиког заклињања и цитирања вође

 Професор Факултета политичких наука Зоран Стојиљковић каже да се његова генерација осамдесетих и деведесетих година надала да ће живети у пристојном и правичном друштву.

„Да ли ви код нас видите пристојност и правичност? Да ли то можете да подржите неким подацима и налазима? Немамо ништа од тога. То значи да три деценије након 9. марта с једне имате неку врсту мита међу учесницима тих догађаја а са друге стране видите да до квалитативних промена није дошло“, каже Стојиљковић, пише Нова.рс.

Додаје да се онда поставља питање да ли су за то криви и они који су до тих промена довели и који су се нашли на власти након 2000. године. Објашњава да су све власти до сад задовољавале неке своје императиве и задовољавале свој круг следбеника.

„Немам шта добро да кажем о власти која је ту последњих седам година, али морам да кажем да они нису измислили наше и њихове тајкуне, нису они створили мреже политичког клијентелизма, нису они измислили ово што је сад проширено до енормних граница, а то је страначко запошљавање“, каже.

Додаје да о томе колико је друштво демократско говори чињеница да не постоји емисија у којој се срећу људи који не мисле исто.

Сматра да је власт која је дошла 2000. године деловала мекше и отварала неку перспективу.

„Веровали смо – први, други, трећи пут, много више верујете него пети. Грађани који имају преко 30 су цинични, мада су ови млађи још циничнији. Ја не знам да ли они Србију виде као арену на којој хоће нешто да покушају или су се спремили већ да негде оду“, каже Стојиљковић.

Објашњава да Србија нема начин да се томе супротстави јер све време има „неку врсту политичког рата између оних који никад не би били то да их неко није поставио и оног ко сам гради каријеру“.

„Да ли је сан неког ко заврши Факултет политичких наука да буде неко ко ће радити за око 500 евра? Не. Па и навијачи и они који уђу у криминал желе да постигну нешто“, каже.

Објашњава да људи имају само периферне канале – естрада, спорт, да нешто постигну у животу, ако не желе да се диве вођи.

„Ни за Титовог времена није било толиког заклињања и цитирања вође како што га сад има међу овим младим јуношама у парламенту Србије. Мени је то врло чудан образац“, каже.

Поручује „да не смемо дозволити да нам се гужва карактер ако неког знања и интегритета имамо“.

Како каже, треба видети оно што је суштински политичко – кад изађете на прозор и ваздух смрди, то је аларм да то тако не може да иде, кад видите да водовод не дистрибуира чисту воду, кад видите да је канализациона мрежа сан за половине грађана Србије – то је оно што знате да не може и против чега се мора борити.