Vladimir Vuletić: Širom zatvorenih očiju - odgovor Vukadinoviću

 Pvodom teksta Vanredni izbori kao veštačko „orošavanje“ mandata , od 10. februara

S Đorđem Vukadinovićem volim da polemišem jer je, uprkos svemu, dostupan racionalnim razlozima. Otklon koji je napravio od svoje početne pozicije uverio me je da ima smisla da ponovo odgovorim. Elem, to što ni jednom rečju nije osporio ključni argument zbog koga smatram da izbori nisu u interesu vladajuće stranke znači da ga je prihvatio. Istovremeno, makar i sa nevoljnom relativizacijom, prihvatio je i dva ključna „državotvorna” argumenta zbog kojih smatram da je zvanična verzija logičnija od njegove.

Ono što dragom kolegi, rekao bih, stvara suštinsku prepreku da u potpunosti napusti svoju prvobitnu tezu (što ga ne bi učinilo ni manje ni više antivladinim ili provladinim analitičarem) jeste to što ne razlikuje termine „učvrstiti” i „produžiti”. Vanredni izbori, ako nisu plod nemogućnosti da se oblikuje vladajuća većina, uvek i svuda, imaju funkciju da učvrste vlast. To nekada dovodi do produžetka vlasti, a nekada ne. Nema spora, a to je moja teza, da se ovim vanrednim izborima želi učvrstiti vlast kako bi se u teškim okolnostima realizovali prilično zahtevni ciljevi koje je ova vlada postavila. Nasuprot tome, kada bi osnovni cilj bio produženje mandata, logično bi bilo da za dve godine upotrebi mehanizme koji stoje na raspolaganju svakoj vlasti: otvoriti kanale za ličnu potrošnju, napraviti dobitne koalicije, što bi omogućilo još četiri godine vladavine, itd. Dakle, kada neko hoće da produži vlast, ponaša se na takav način, a ne pravi na polovini mandata od gotovine veresiju, ma koliko bila neupitna.

Đorđe, međutim, tvrdi da je vlada raspisala izbore jer joj opada popularnost. Istovremeno, tvrdi i da će vlada na ovim izborima ponoviti (i čak poboljšati) rezultat s prethodnih izbora. Logički je nemoguće da su oba iskaza tačna, kao što je nemoguće da ista kuglica bude ispod tri kutije šibica, ali vešt verbalni manipulator, poput veštog šibicara, može da učini da tako izgleda. Za ozbiljan razgovor valjalo bi izabrati jednu od tih pozicija. Sve ostalo je intelektualno šibicarenje.

Vukadinović je određeni napredak postigao i kada je reč o modifikovanju uporednog okvira unutar kog promišlja problem. Zaista, Hrvatska, Bugarska, Rumunija i Mađarska jesu bolje za poređenje nego svetske sile s kojima se teško možemo porediti na bilo koji način. No, kada je reč o temi rasprave, pravi uporedni okvir jesu zemlje iz okruženja koje nisu članice EU – Makedonija i Crna Gora, a najbolji bi bio vremenski uporedni okvir u kome je jedinica posmatranja Srbija tokom tranzicionog perioda. Dakle, mada je primedba o neadekvatnom poređenju bila samo uzgredna opservacija, ako se zaista želelo na nju valjano odgovoriti, onda su se morali navesti primeri ovih zemalja. Tada bi, međutim, nalazi bili drugačiji. Metodološki obrazovanom dosta.

Ono gde, nažalost, Vukadinović nije nimalo napredovao jeste sklonost etiketiranju. Tako, iz poslednjeg teksta doznajem(o) da sam pomalo cinkaroš. Cinkariti znači odati tajnu o nekome ili nečemu. Zaista, ne znam kakva je tajna da je Đorđe „rusofil”? Da je to tajna koju samo ja znam, Đorđe bi mogao mirno da spava. No, to ne samo da nije tajna nego nije ni štogod čega se treba stideti. Mada mislim da je priključenje EU najbolja (ili bar najmanje loša) alternativa za budućnost Srbije, Rusija bi, uz Kubu, Brazil, Japan, Italiju i Španiju, bila pri vrhu liste zemalja koje volim – ali to nema veze sa ozbiljnim spoljnopolitičkim izborima.

Postoji i jedna oblast u kojoj je Vukadinović nazadovao. Reč je o političkoj teoriji. Tvrdnja da izbori doprinose rastu autoritarizma jeste apsurdna. Ako postoji brana autoritarizmu, onda je to mogućnost da narod slobodno iskaže svoju volju.

Najzad, tu je sabesednik u pravu, izbori su (skoro pa) raspisani i nema više smisla raspravljati zbog čega. Sada je najvažnije da izborna kampanja protekne u fer atmosferi, a to između ostalog znači bez besmislenih optužbi i insinuacija. Širom ću zatvoriti oči pred pitanjem koliko tome doprinose Vukadinovićevi tekstovi.

(Politika)