Vladimir Vuletić: Lenjo mišljenje – odgovor Vukadinoviću

Najbolji način da se intelektualna lenjost pretoči u nadmoć jeste etiketiranje. Taj model se ponajviše koristi u svakodnevnoj komunikaciji i političkim raspravama. U intelektualnoj debati, međutim, on je znatno ređi. Čak i kada se međusobno ne slažu, ljudi od pera poštuju svoje sagovornike i trude se da njihove teze ospore empirijski utemeljenim i logički zasnovanim iskazima. To je najvažniji razlog što imam mnogo drugova među ljudima s kojima ne delim iste vrednosti i vizije o budućnosti Srbije. Zapravo, argumenti koje protivnici koriste najbolji su način da se ispita i pojača sopstveno stanovište. Naravno, postoji i druga mogućnost, a to je etiketiranje osobe s čijim se argumentima spori.

Ako se etiketiranje uspešno sprovede, onda za sve koji ne žele da se identifikuju s etiketiranim njegovi argumenti, ma koliko bili saznajno valjani, postaju bezvredni, a neretko se više i ne razmatraju. Na taj način gledište onoga ko etiketira, makar i besmisleno, ostaje jedino moguće.

Tako Đorđe Vukadinović („Politika”, 2. februara) moje mišljenje da izbori nisu najavljeni iz stranačkih razloga, kao što je on tvrdio, ne dovodi u pitanje polemisanjem s navedenim argumentima, već lepi etiketu – provladin komentator. Nakon toga je lako, bar mu se čini, da one koji nisu naklonjeni vladi ubedi da je moje stanovište pogrešno, a njegovo ispravno. Kao konačni i „nesporan” argument navodi primer Amerike, Rusije, Francuske i Nemačke u kojima se, kaže, vanredni izbori ne raspisuju.

Da je kojim slučajem navedena neka relevantna dimenzija po kojoj su pomenute zemlje uporedive sa Srbijom još bi se trebalo i zamisliti nad tim primerom. Ovako je on suvišan, a verovatno i pogrešan jer je, kako se meni čini, bar delom, smisao izbora da se pokaže tim zemljama koliku podršku srpska vlada ima za politiku koju vodi.

Možda je Vukadinović u pravu kad zaključuje da će izbor biti za i protiv Vučića. Tužno je što su izbori u Srbiji gotovo uvek za i protiv… Miloševića, Tadića, Vučića…

Ali ko stvara takvu klimu? Pa upravo Vukadinović i garniture onih kojima je važno samo da se sruši Vučić, a onda će, veruju, lako s onima koji vuku u Evropu ne osvrćući se na Rusiju. A kad dođe taj dan, treba samo aktivirati ekonomsku i geopolitičku alternativu.

Da je sreće, u medijima bi se vodila racionalna debata o alternativama, a ne bi bili poligon za dnevnopolitičke teme i demonizaciju političkih protivnika.

Za Vukadinovića je ogroman problem što je Srbija vezala investiciju od 10 odsto vrednosti elektoprenosne mreže Crne Gore, ali ne vidi ništa sporno da se, što indirektno sugeriše, čitava Srbija ekonomski i geostrateški veže za Rusiju koja ima pad BND od četiri odsto, pad realnih plata od 15 procenata, otprilike toliku inflaciju i iz koje se godišnje odlije gotovo 100 milijardi dolara. Nemam ništa protiv Rusije, naprotiv. Ali kada se kao ekonomska alternativa nudi vezivanje za zemlju koja ekonomski tone onda očekujem da bar čujem logično objašnjenje za takvo zalaganje.

Slično je sa pomeranjem geostrateškog izbora. Kakva logika nameće vezivanje za silu koja je izgubila sve „posede” u Africi i Aziji i bori se da zadrži makar kakav-takav uticaj na svojim granicama? Sve i da se Srbija graniči s Rusijom, valjalo bi biti oprezan, a geostrateški zaokret ka njoj u situaciji kada smo okruženi NATO zemljama deluje u najmanju ruku nelogično.

Ali koga briga za podatke i logiku. Lakše je, i valjda efikasnije, etiketirati. Treba samo nagrditi i naružiti protivnika. Treba se narugati onome ko otvara „Prokop” i poslednji tunel na koridoru 11 (što bi inače svaki političar na svetu uradio), a onda kad se takav označi kao lupež, lako je odbaciti i njegovu politiku. Da ne bi bilo kako se ne nudi realna alternativa, onda se podmetne milozvučna fraza „sam sa sobom i na svome”. Problem je samo što ona ne znači ništa, jer nijedna zemlja, čak ni gorepomenute sile, ne mogu same sa sobom i mimo sveta. Ali za lenjo mišljenje to nije važno.

(Politika)