Vladimir Putin: Rusija se ne povlači pred izazovima i biće dostojna svoje istorije

Vladimir Putin u autorskom tekstu u „Izvestijama“ tvrdi da svet ulazi u zonu turbulentnosti, period koji će biti dug i bolan i o kome se ne smeju gajiti iluzije. Rusija nije zemlja koja se povlači pred izazovima i biće dostojna svoje velike istorije.

Građani Rusije će 4. marta izaći na birališta da izaberu predsednika države. U društvu se sada mnogo o tome diskutuje. Zato smatram da treba da iznesem svoj stav o nizu pitanja koja su se meni učinila važnim za široku raspravu. 

Sa kakvim rizicima i zadacima će se suočiti Rusija? Kakvo mesto moramo da zauzmemo u globalnoj politici i ekonomiji? Da li ćemo samo da budemo nemi posmatrači razvoja događaja ili ćemo sami učestvovati u definisanju pravila igre? 

Zahvaljujući nekim našim resursima, moći ćemo da ojačamo svoje pozicije i, posebno ističem, da obezbedimo stabilan razvoj. I to onakav koji neće imati ništa zajedničko sa „periodom zastoja“ (Putin ima u vidu poslednje godine vladavine Leonida Brežnjeva; prim. prev.). 

U savremenom svetu stabilnost je dobro koje može samo da se zasluži, zaradi upornim radom uz otvorenost za promene i spremnost za reforme za koje su sazreli uslovi a koje su pri tom promišljene i sračunate. 

U istoriji Rusije stalno se ponavlja isti problem – to je želja dela njene elite da učini skok u revoluciju umesto da obezbedi kontinuirani razvoj. To nije samo rusko iskustvo. Iskustvo čitavog sveta pokazuje pogubnost istorijskih skokova – trčanja pred rudu i rušilaštva bez stvaralaštva. 

Nasuprot ovome, postoji i druga tendencija, suprotan izazov. To je sklonost prema zastoju, parazitizmu, nekonkurentnosti elita i visokom nivou korupcije. Pri čemu se u svakoj povoljnoj prilici štetočine bukvalno pred našim očima pretvaraju u „samodovoljnu gospodu“, koja se protivi svakoj promeni i ljubomorno čuva svoj status i privilegije. Ili se odigrava sasvim suprotan proces – kada se „gospoda“ pretvara u „štetočine“. Otuda i veoma „kratki dah“ politike, njena ograničenost na pitanja tekućeg očuvanja ili preraspodele vlasti i svojine. 

Takva situacija je tradicionalno stvarana slabom društvenom kontrolom političara i nerazvijenim građanskim društvom u Rusiji. Ovde se stvar postepeno menja, međutim, za sada veoma sporo. 

Ne može da postoji realna demokratija ako politiku ne prihvata većina stanovništva a koja bi odražavala interese te većine. Istina, moguće je kratkoročno zavoditi značajan deo društva zvučnim parolama, pričama o lepom životu. Međutim, ukoliko se ljudi ne prepoznaju u toj budućnosti, oni će se zadugo odvojiti od politike i od društvenih zadataka. Tako je mnogo puta bilo u našoj istoriji. 

Danas se govori o raznim načinima obnove političkog procesa. Ali o čemu treba da se dogovaramo? O tome kako da organizujemo vlast? Da je predamo najboljim ljudima? I šta dalje? I šta ćemo onda da radimo? Mene brine to što kod nas praktično nema rasprave o onome šta treba raditi van izbornog okvira, posle izbora. Mislim da to ne odgovara interesima zemlje, kvalitetnom razvoju našeg društva, nivou njegovog obrazovanja i odgovornosti. Potreban je široki dijalog o budućnosti, o prioritetima, o dugoročnom izboru, nacionalnom razvoju i nacionalnim perspektivama. Ovaj članak je poziv na takav dijalog. 

Rusija je danas, prema osnovnim parametrima ekonomskog i socijalnog razvoja, izašla iz dubokog propadanja, koje je usledilo posle kraha totalitarnog modela socijalizma i raspada Sovjetskog Saveza. Bez obzira na krizu 2008-2009. godine, koja nam je izbila dve godine napora, mi smo ipak dostigli i premašili pokazatelje nivoa životnog standarda najprosperitetnijih godina u SSSR. Na primer, prosečna dužina života u Rusiji je veća nego u Sovjetskom Savezu u periodu 1990-1991. godine. 

Ekonomija se razvijaju pre svega ljudi, njihov posao, njihovi prihodi, njihove mogućnosti. U poređenju sa 1990. godinom siromaštvo se smanjilo za više od 2,5 puta. Praktično je zaboravljeno siromaštvo iz „vremena zastoja“, kada u velikim gradovima radno sposobni i aktivni ljudi nisu mogli da nađu posao ili im mesecima nisu isplaćivali plate. 

Nezavisna istraživanja realnog dohotka govore da četiri od pet građana Rusije prevazilaze nivo iz 1989. godine, koja je bila špic razvoja SSSR, nakon čega je započeo proces raspada čitavog socijalno-ekonomskog organizma zemlje. Više od 80 odsto ruskih porodica danas ima viši nivo potrošnje od srednjeg nivoa potrošnje sovjetske porodice. Opremljenost porodica belom tehnikom i pokućstvom se povećala jedan i po put – do nivoa razvijenih zemalja. 

Svaka druga porodica ima automobil –  tu je zabeležen rast od tri puta. Značajno su poboljšani i komunalni uslovi. Ne samo prosečni građani Rusije već i naši penzioneri troše više prehrambenih namirnica nego u 1990. godini. Međutim, ono što je veoma važno, u Rusiji se za poslednjih 10 godina pojavio značajan broj ljudi koji se na Zapadu smatraju srednjom klasom. To su ljudi sa dohocima koji omogućuju da se u znatno širim granicama učini izbor – trošiti ili štedeti, šta kupiti i kako se odmarati. Oni mogu da izaberu posao koji im se sviđa, oni imaju određene ušteđevine. 

Svetska kriza, koja je grunula 2008. godine, zakačila je sve i mnogo šta je iznova ocenila. Više ni za koga nije tajna da ta ekonomska oluja nije bila izazvana toliko cikličnim faktorima i promašajima u upravljanju procesima. Koren problema je u nagomilanim neravnotežama. U ćorsokaku se našao sam model zasnovan na nezaustavljivom rastu pozajmljivanja, na življenju na dug i račun budućnosti, na virtuelnim, a ne na realnim vrednostima i aktivama. 

Mora se priznati da su sadašnje globalne neravnoteže, po svojim razmerama, takve da teško da mogu biti eliminisane u okvirima postojećeg sistema. Da, konjunkturna kolebanja – mogu. I, većina zemalja je već razradila pakete taktičkih mera koje im omogućavaju da manje ili više uspešno reaguju na najoštrije aspekte krize. 

Ali u dubljem i dugoročnom smislu današnji problemi uopšte nisu konjunkturnog karaktera. U suštini, svet se danas suočava sa ozbiljnom sistemskom krizom, sa tektonskim procesom globalne transformacije. To sa čime se suočavamo je vidljiva manifestacija prelaska u novu kulturnu, ekonomsku, tehnološku i geopolitičku epohu. Svet ulazi u zonu turbulentnosti. Period koji je pred nama biće, nema sumnje, dug i bolan. U ovom pogledu se ne smeju gajiti iluzije. 

Očigledno je i finale sistema formiranog tokom 20 godina nakon sloma Sovjetskog Saveza uključujući i fenomen monopolarnosti. Ranije jedini „pol sile“ danas više nije u stanju da održava globalnu stabilnost a novi centri uticaja još nisu spremni da to obezbede. Naglo narasla nepredvidivost u svetskim ekonomskim procesima i vojno-političkoj situaciji u svetu iziskuju odgovornu saradnju država u uslovima međusobnog poverenja, pre svega stalnih članica Saveta bezbednosti UN, zemalja „velike osmorke“ i „velike dvadesetorice“. Potrebni su njihovi stalni napori za prevladavanje međusobnih podozrenja, ideoloških predubeđenja i kratkovidog egoizma. 

Danas najkrupniji ekonomski centri –  umesto da budu lokomotive razvoja i da daju stabilnost svetskom ekonomskom sistemu – sve više rađaju probleme i rizike. Naglo se povećavaju socijalne i etnokulturne napetosti. U celom nizu regiona planete se „raskarikavaju“ i agresivno oglašavaju destruktivne snage koje su u konačnom zbiru pretnja bezbednosti svih naroda na Zemlji. A njihovi saveznici, objektivno, ponekad postaju one države koje pokušavaju da nasilnim i vojnim metodima izvoze demokratiju. 

Čak ni najuzvišenijim ciljevima se ne može pravdati gaženje međunarodnog prava i državnog suvereniteta. Utoliko pre što iskustvo pokazuje da se proklamovani ciljevi, po pravilu, ne dostižu, a ceh koji mora da se plati neuporedivo premašuje očekivanja. 

U takvim uslovima Rusija može i mora dostojno da odigra ulogu koju joj diktiraju njen civilizacijski model, velika istorija i geografija sa kulturnim genomom, u kojem se organski spajaju fundamentalne osnove evropske civilizacije i viševekovno iskustvo saradnje sa Istokom, gde se sad aktivno razvijaju novi centri ekonomske moći i političkog uticaja. 

U kakvom se stanju Rusija susreće sa nadolazećom erom globalne transformacije? 

Naša zemlja je 90-ih preživela istinski šok raspada, degradacije i ogromnih socijalnih gubitaka. Totalno slabljenje državnosti na takvom fonu je bilo naprosto neizbežno. Bili smo zaista stigli do kritične crte. I sama činjenica da se nekoliko hiljada bandita – u redu, neka je to bilo i uz podršku određenih snaga izvana – bilo odlučilo da 1999. napadne državu sa milionskom armijom, dovoljno govori o tragici tadašnje situacije. Bilo ih je previše kojima se činilo da nas mogu konačno dotući. 

Još dobro pamtim tekst – kojeg je u to vreme uspela da se domogne naša Federalna služba bezbednosti – koji je svojim kompanjonima u inostranstvo hteo da pošalje Hatab, jedan od najozloglašenijih i najkrvavijih međunarodnih terorista koji je naše ljude ubijao na Severnom Kavkazu. On je tada pisao: „Rusija je slaba kao nikad. Danas imamo jedinstvenu šansu da od Rusa preotmemo Severni Kavkaz“. Samo teroristi su se preračunali: Ruska armija je, uz podršku čečenskog i drugih naroda Kavkaza, sačuvala teritorijalnu celovitost naše zemlje i jedinstvo Rusije kao države. 

Međutim, bili su nam potrebni ogromno naprezanje snaga i mobilizacija svih resursa da bismo se izvukli iz jame; da bismo sjedinili zemlju; da bismo Rusiji vratili status geopolitičkog subjekta; da bismo udahnuli život socijalnom sistemu i podigli ekonomiju, koja je bila pala, da bismo povratili elementarno funkcionisanje vlasti. 

Za to je bilo potrebno da vaskrsnemo autoritet i silu države kao takve. A morali smo da ih povratimo nemajući duboko ukorenjenih tradicija, masovnih političkih partija i zrelog građanskog društva, još se sukobljavajući sa regionalnim separatizmima, svemoći oligarhije i korupcijom, a ponekad i sa otvorenim kriminalom u organima same vlasti. 

Prvi zadatak u takvoj situaciji morao je da bude uspostavljanje realnog jedinstva zemlje, uspostavljanje suvereniteta naroda Rusije na celoj njenoj teritoriji umesto gospodarenja pojedinih lica i grupa. 

Danas se malo ko i seća koliko je to bio težak zadatak, koliko je njegovo rešavanje iziskivalo napora. Malo ko se seća da su i najutoritativniji eksperti i mnogi međunarodni lideri krajem 90-ih bili saglasni u ovakvoj prognozi budućnosti Rusije: bankrotstvo i raspad. Današnje naše stanje – ako se na njega gleda očima 90-ih godina – njima bi izgledalo kao ultraoptimistična fantastika. 

A upravo su ta zaboravnost i spremnost našeg društva da Rusiju procenjuje prema najvišim standardima kvaliteta života i demokratije – i najbolji dokaz našeg uspeha. Naša zemlja izdržala je udare globalne krize i upravo zato smo svi mi zaslužni što je narod Rusije mnogo postigao u rešavanju prioritetnih i najneodložnijih zadataka. Time smo zadržali mogućnost da danas govorimo o perspektivi i strategijama. 

Period oporavka je za nama. Postsovjetska etapa u razvoju Rusije, kao i u razvoju celog sveta, uostalom, završena je i potrošena. 

Stvorili smo sve potrebne pretpostavke za kretanje napred – na novoj osnovi i sa novim kvalitetom, čak i u oštrim i ni izdaleka povoljnim spoljnopolitičkim i spoljnim ekonomskim uslovima. Istovremeno, neizbežna globalna transformacija za nas je i kolosalna šansa. 

Upravo sad hoću da ponovo kažem zbog čega sam dao saglasnost da se u 2012. godini budem kandidat za položaj predsednika Rusije. 

Ne želim da umanjujem bilo čije zasluge za to što je naša zemlja postala nova. Zasluga za to nije malo. Činjenica je ipak da se naša država 1999 – kad sam postao prvo predsednik vlade, a potom i predsednik države – bila u dubokoj sistemskoj krizi. I upravo je grupa istomišljenika, koju je meni bilo suđeno da formiram i da predvodim oslanjajući se na podršku većine naših građana i na nacionalno objedinjavanje oko zajedničkih zadataka, uspela da izvede Rusiju iz ćorsokaka građanskog rata, da slomi kičmu terorizmu, da uspostavi teritorijalnu celovitost zemlje i uspostavi ustavni poredak, da preporodi ekonomiju i da tokom deset godina obezbeđuje jednu od najvećih stopa ekonomskog rasta i povećanja realnih prihoda stanovništva u svetu. 

Danas vidimo šta je od toga urađeno uspešno, šta je počelo da funkcioniše efikasno. I obrnuto: vidimo šta je potrebno korigovati, a čega se sasvim odreći. 

Naš zadatak za naredne godine vidim u tome da sa puta nacionalnog razvoja uklonimo sve što nam smeta da se krećemo napred. 

Moramo u svojoj Rusiji završiti formiranje takvog političkog sistema, takve strukture socijalnih garancija i zaštite građana i takvog modela ekonomije koji će zajedno činiti jedinstveni, životni i zdravi državni organizam, koji se stalno, kontinuirano i stabilno razvija. Organizam koji će bezuslovno garantovati suverenitet Rusije i prosperitet građana naše velike države decenijama unapred. Organizam koji će obezbediti pravdu za svakog čoveka i čuvati njegovo dostojanstvo. Obezbediti pravdu i poverenje u odnosima između države i društva. 

Imamo još mnogo nerešenih zadataka. Pojavljuju se i novi i teški problemi, ali smo sada u stanju da ih rešavamo za svoje dobro, u korist Rusije. 

Rusija nije zemlja koja se povlači pred izazovima. Rusija se sada usredsređuje, prikuplja svoje snage i dostojno odgovara na sve izazove. Rusija savladava iskušenja i uvek pobeđuje. Došla je nova generacija kreativnih i odgovornih ljudi koji su u stanju da vide budućnost. Ti ljudi već ulaze, naravno, ulaziće i dalje u rukovodstva preduzeća i celih privrednih grana, preuzimaće rukovođenje vladinim institucijama i celom zemljom. 

Samo od nas zavisi kako ćemo odgovoriti na današnje izazove i kako ćemo iskoristiti šansu da ojačamo i sebe i svoj položaj u svetu koji se brzo menja. 

Narednih nedelja imam nameru da za javnu raspravu ponudim svoje još konkretnije viđenje svega ovoga. 

(Fakti)