Vladika Teodosije: Naše svetinje su nas održale ne samo na Kosovu i Metohiji, nego posvuda gde Srbi žive, i zato uz reči „Ne damo svetinje“ branimo sve što je naše i ne posežemo za onim što pripada drugima

„Pokažemo ljubav, solidarnost i plemenitost jedni prema drugima. Gospod nas uči da onaj koji hoće da bude prvi, svima treba da bude sluga, da je najveći izraz snage ne arogancija vlasti i moći, već služenje i žrtva ljubavi prema bližnjem. Uzrastajući u ovoj tajni, postajemo istovremeno kao ljudi plemenitiji jedni prema drugima, učimo se da nosimo slabosti jedni drugih, da se žrtvujemo jedni za druge“, poručio je vladika raško-prizrenski Teodosije uoči Vaskrsa.

„Ovo je vreme kada treba da pokažemo posebno saosećanje i solidarnost sa onim koji stradaju i boluju, sa onima koji se nesebično brinu o njima, ali i da budemo u molitvi za one koji su zbog bolesti napustili ovaj svet. Kada se molimo za pokojne molimo se da budu u mestu gde nema ni tuge, ni bola, ni uzdisanja,“ naveo je episkop u prazničnom intervjuu za Jedinstvo.

Ceo Vaskršnji intervju Episkopa Teodosija za ”JEDINSTVO”:

Uskoro treba da proslavimo Vaskrs i prolazimo poslednje dane Velikog posta. Gotovo celu prethodnu godinu  tema bolesti dominira planetom. Poznato je da ste se i Vi susreli sa Kovidom -19. Možete li za početak podeliti svoje iskustvo sa bolešću?

Približavajući se sveradosnom prazniku Vaskrsenja Hristovog upravo prolazimo dane Strasne sedmice, molitveno prolazeći kroz stradanja Hristova. Mi verujemo u Hrista, predvečnog Sina Božijeg, koji je postao čovek i uzeo na sebe stradalnu čovekovu prirodu da bi je preobrazio i vaskrsao. Ta naša pala priroda sklona je bolestima i konačno i telesnoj smrti, ali njenim preobraženjem u Hristu postajemo učesnici novog života u Bogu, koji će se u punoći projaviti Vaskrsenjem svih. Zato je bolest i stradanje deo našeg života u ovome svetu, ali ne i konačna sudbina čoveka kome je Vaskrsenjem otvoren put ka večnom životu u Hristu. Na taj način i Kovid kao i svaku drugu bolest doživljavamo kao posledicu naše pale prirode, ali i priliku da se podsetimo našeg duhovnog naznačenja i večnog života. Kroz bolest čovek postaje svesniji koliko je sve u ovom životu prolazno, i kako jedino verom u Hrista nadilazimo ta ograničenja i ulazimo u prostor istinske slobode i nade. Ovo je vreme kada treba da pokažemo posebno saosećanje i solidarnost sa onim koji stradaju i boluju, sa onima koji se nesebično brinu o njima, ali i da budemo u molitvi za one koji su zbog bolesti napustili ovaj svet. Kada se molimo za pokojne molimo se da budu u „mestu gde nema ni tuge, ni bola, ni uzdisanja“. I zaista, naš istinski život nije samo ovaj prolazni, biološki, koji dođe i prođe, već večni život koji već i sada počinje u Hristu i nastavlja se večno. Bolest, ratovi, stradanja, uvek nas podsećaju na prolaznost ovog sveta i veka i na to da kao nebozemna bića mora da gledamo u široj perspektivi na život večni koji nadilazi vreme i prostor u kome se trenutno nalazimo.

U  prinudnim izolacijama, zatvorenim vratima naših domova, naših komšija i prijatelja  pa čak i verskih objekata, zapanjujućoj statistici završenih života na zemlji, kako pobediti  napetost i  strah od pandemije?

Pre svega treba se zapitati odakle taj strah i napetost, odakle ta briga? Mislim da je veoma važno da shvatimo da su strah i briga veći ukoliko nemamo vere u večni život i ukoliko ovaj prolazni zemaljski život i materijalne stvari u njemu smatramo jedinim postojećim. Kada čovek istinski poveruje u Boga, on ni bolest, ni stradanje, ni ratove ni progone, pa ni telesnu smrt ne smatra za kraj, već samo za prolaznu fazu ka večnom životu, koji nadilazi naš um, vreme i prostor. To je Carstvo Božije koje je i sada ovde u našim srcima, a koga često nismo svesni, jer živimo u stalnim brigama i strahovima, nesvesni da smo stvoreni da budemo večni u Hristu. Zato treba ojačati veru i nadu, činiti sa ljudske strane šta možemo da se zaštitimo i mi sami i da zaštitimo one oko nas odgovornim ponašanjem, ali i da razvijamo duhovnu sposobnost da se predamo u ruke Božije. Dakle, naše je da činimo što do nas stoji, a Bogu treba da prepustimo sve naše brige i onda naš život postaje lakši i bezbrižniji,jer znamo da imamo Gospoda sa sobom. Zato je naš Bog Onaj koji je došao na zemlju, poneo krst stradanja, i umro na krstu, i posle trodnevnog ležanja u grobu – vaskrsao.

U dubini ljudskog bića postoji duboka težnja za životom. Na svim područjima nauke ulažu se velika materijalna sredstva tražeći uzaludno  lek za besmrtnost ? Zar mi hrišćani  taj lek nemamo?

Čovek bezuspešno traga za zemaljskim lekom besmrtnosti koji će kao neki „eliksir mladosti“ da mu podari večni biološki život. To nije moguće pre svega zato što smo putnici ovde na zemlji, i što je stvorena priroda u stalnoj promeni i što smo kao ljudi prolazni – rađamo se, starimo i umiremo. Gospod nas u Evanđelju svo vreme uči da je večni život nešto drugo, da treba da umremo starom čoveku da bismo se rodili u novom, u Hristu Isusu. Hrišćanstvo ne propoveda kao neke druge vere tek samo neki „zagrobni život“ već večni život u Hristu koji je drugi način postojanja čoveka. Lek te duhovne besmrtnosti zove se sveta Evharistija, tj. Pričešće. Zato je pričešće Telom i Krvlju Hristovom od najranijih vremena zvano „lekom besmrtnosti“. Primajući Svete Tajne mi postajemo sapričesnici samom Hristu i ulazimo u domen večnog života u Bogu, ne kao pojedinci, već kao Crkva Hristova, kao Telo Njegovo. U tome je tajna večnog života – da to nije tek samo neki večni individualni život, već život koji nadilazi biološko postojanje i koji podrazumeva novu telesnost koju ćemo dobiti Vaskrsenjem u „novom nebu i novoj zemlji“ o kojima se govori u knjizi Otkrovenja. Taj život je istovremeno i pojedinačni i zajednički, jer u njemu nema ni „Grka ni Jevrejina, ni muškog ni ženskog“ već ćemo svi biti preobraženi i jedan u Hristu. Ova istina se ne može razumeti prostim umom i logikom, već jedino verom.

U kojoj meri nas čvrsta  vera i saznanje da je ovozemaljski život jedno putovanje u večnost čini boljim, humanijim i plemenitijim ljudima?

Svest o prolaznosti ovozemaljskog života na putu ka večnosti uči nas da svi kao ljudi nosimo slabosti i da treba da pokažemo ljubav, solidarnost i plemenitost jedni prema drugima. Gospod nas uči da onaj koji hoće da bude prvi, svima treba da bude sluga, da je najveći izraz snage ne arogancija vlasti i moći, već služenje i žrtva ljubavi prema bližnjem. Uzrastajući u ovoj tajni, postajemo istovremeno kao ljudi plemenitiji jedni prema drugima, učimo se da nosimo slabosti jedni drugih, da se žrtvujemo jedni za druge. E, to je upravo ona ljubav o kojoj Gospod govori, i po kojoj će nas prepoznati da smo Njegovi učenici, kada opet dođe. Ta ljubav nije ljubav samo prema onima koji nam čine dobro i koji su nam bliski i dragi, već i prema neprijateljima i prema onima koji „ne znaju šta rade“. To je ljubav Hristova koja je bezuslovna, i zato nas apostol Jovan uči da je naš Bog sam Ljubav.

Sučen sa raznim iskušenjima čovek popusti i ode u grehe. Mogu li iskušenja biti jača od blagodati Božije koju nam Gospod daje?

Iskušenja ovoga sveta i veka dolaze od naše težnje da se „ostvarimo“ tačnije „postvarimo“ u materijalnim i prolaznim vrednostima ovog sveta i veka. Naravno, to je promašen put i zato reč greh znači – promašaj. Zato ljudi i padaju u greh, jer na pogrešan način traže suštinu svog bića, svog postojanja; ne poznaju Boga koji nas uči kroz Evanđelje i svojim životom nas uči jednom drugom načinu postojanja. Lek za greh jeste pokajanje, a pokajanje nije samo kajanje zbog grešaka koje činimo, već pre svega promena našeg načina razmišljanja, našeg načina života. Tada se vraćamo na pravi put i pokajanjem ulazimo ponovo na put života i ne idemo putem duhovne smrti koja nas vodi u mrak i tamu pakla, koji za mnoge počinje i sada i ovde kroz nepraštanje, zla dela i nečistu savest. Pokajanje je istovremeno i radovanje,jer nam otkriva da nijedan greh, nijedan promašaj  u našem životu, nije jači od Božije ljubavi. Potrebno je samo da otvorimo svoje srce za Boga i odmah će doći do promene, ali ljudi često traže rešenja svojim umom i logikom i ne obraćaju se Bogu za pomoć i zato u ovom životu toliko pate i stradaju od grehova.  

 Da li srpski narod pravilno razume smisao posta?

Post je mnogo više od pravila o uzdržanju od pojedine vrste hrane. Naravno, telesni post je važan, jer Crkva je blagoslovila određena jestiva od kojih se uzdržavamo u vreme posta, ali mora da shvatimo da su i post i molitva ne cilj sami sebi, već sredstvo da zadobijemo blagodat Božju, ljubav i zajednicu sa Bogom i bližnjima. Čovek koji istinski posti i moli se Bogu, prepoznaje se po trpeljivosti, ljubavi, blagosti, miru, praštanju. Ako u sebi nemamo tih vrlina, svakako naš post nije blagougodan Bogu. Velikoposna stihira kaže „Istinski post je uzdržanje od onoga što je zlo, uzdržanje jezika, odbacivanje gneva, oslobođenje od pohotljivosti, ogovaranja, laži i gaženja zakletve. Odsustvo ovoga čini naš post istinskim i blagougodnim“

Bili toga svesni ili ne  u kontekstu savremene ekonomsko -tehnološke kulture, ideali udobnosti i zabave, često potiskuju Vaskršnju radost?

Nažalost, tako je. U savremenoj ekonomsko-tehnološkoj kulturi i načinu života koji je vezan samo za tehnologiju, zabavu i uživanja, čovek ne može da nađe istinski smisao života. Pala ljudska priroda je nezasitna i koliko god joj damo zabave ili uživanja, ona traži još, ili joj nešto dosadi pa traži novo. Zato je jedini smisao u istinskoj vrednosti života u Hristu. To je taj mir koji nam daje Hristos „Mir svoj dajem vam“. To je mir koji nije od ovoga sveta, mir duše koja je stalno sa Bogom i sve predaje Bogu i sve smatra za dar i promisao Božiji. Onda je čovek uvek zadovoljan, i malim i velikim, jer se ne vezuje za materijalne vrednosti. U tome je tajna čovekovog mira i radosti ali i tragedija njegovog stalnog nezadovoljstva i bunta.

Pandemija korona-virusa nije donela nešto novo, nego je samo projavila prazninu života koji je zasnovan na prolaznim uživanjima, i zato kao hrišćani treba da sve ovo ponesemo sa trpljenjem i blagodarnošću

Pandemija korona-virusa nije donela nešto novo, nego je samo projavila prazninu života koji je zasnovan na prolaznim uživanjima, i zato kao hrišćani treba da sve ovo ponesemo sa trpljenjem i blagodarnošću, jer Bog s vremena na vreme dopusti određena iskušenja kako bismo se naučili dubljim tajnama duhovnog života. U tom miru Božijem upoznajemo tajnu Vaskrslog Hrista koji je došao da spase svet tj. da ga isceli i da ga usmeri u autentični način postojanja. Trenutno svet funkcioniše tako što je suprotstavljen Bogu, stalno nešto hoćemo da menjamo, da prilagođavamo sebi, i stalno smo nezadovoljni. Ljudi koji su našli duhovni mir i vaskršnju radost, u najmanjim stvarima nalaze smisao i radost, i uvek su blagodarni i radosni. Zato je pokajanje, tj. promena našeg načina života i razmišljanja, istovremeno i radovanje. Sa takvom radošću treba da dočekamo i sveradosni praznik Vaskrsenja Hristovog.

Da li se još uvek oporavljamo od perioda kada je unuštavana vera, Crkva i sve nacionalno, tradicionalno i identitetsko kod srpskog naroda?

Ne samo da se još oporavljamo nego, izgleda da opet nailazi novi talas bezverja i odbacivanja tradicionalnih vrednosti, koje su naš narod vekovima čuvali u najtežim trenucima. Danas je sve više mladih ljudi koji vrlo malo znaju o svojoj veri i koji relativizuju moralne vrednosti na kojima počiva naša vera i život u Bogu. Zato je dužnost naše Crkve, i svih nas u njoj, da budemo svedoci Hristovi i u ovom vremenu tehnologije koja od mladih ljudi pravi svojevrsne robote novog totalitarnog društva kojim vlada tehnologija. Pandemija kroz koju prolazimo ograničava neke mogućnosti i zanimanja koja su ljudi mogli ranije da upražnjavaju, ali nas podstiče da razgovaramo jedni sa drugima, da članovi porodice više borave jedni sa drugima, a ne da svako živi samo svoj život u svom svetu. Povratak tradiciji ne znači povratak prošlosti, već pronalaženje smisla života u Hristu, u sadašnjem vremenu i trenutku. Mi kao hrišćani zato treba da osmislimo svoj život svetlošću Vaskrsenja Hristovog, ljubavi, praštanja, vrlina, a ne da živimo u gorčini i nezadovoljstvu, tražeći samo prolazna uživanja  koja ne mogu da donesu ni mir ni radost čovekovoj duši.

Povratak tradiciji ne znači povratak prošlosti, već pronalaženje smisla života u Hristu, u sadašnjem vremenu i trenutku. Mi kao hrišćani zato treba da osmislimo svoj život svetlošću Vaskrsenja Hristovog, ljubavi, praštanja, vrlina, a ne da živimo u gorčini i nezadovoljstvu, tražeći samo prolazna uživanja

Čovek je naznačen da bude Božije stvorenje i naravno samo u Bogu može da pronađe svoj istinski mir. Mnogi to ne razumeju i misle da je reč o nekoj prevaziđenoj verskoj priči, da sada živimo u novom vremenu. A upravo savremeni naučnici proučavajući kosmos, biologiju, uviđaju zapravo koliko je sve iznad čovekovog telesnog uma i kako sve ono što postoji povezuje jedna čudesna tajna postojanja. Mi se molimo Duhu Svetome „koji je svuda i sve ispunjava“ i kojim sve što postoji živi i uzrasta u tajni postojanja Boga. Zato mlade ljude treba upućivati da svojoj veri priđu i pravilnim razumevanjem tajne postojanja koji se sve više pokazuje u savremenoj nauci, biologiji, fizici. Ko ima uši da čuje, čuće tu poruku, uči nas Gospod. Tajna Božija je svuda oko nas, samo je mi ne vidimo, jer smo okrenuti sebičnom načinu postojanja i vezujemo se za prolazne stvari ovog sveta i veka.

 Svedoci smo nečasnih napada na bratiju manastira Visoki Dečani i našu duhovnu baštinu na Kosovu i Metohiji. Kako zaštititi narod, sveštenstvo i svetinje, a istovremeno pastirski odgovoriti na izazove koji prate vekovima i srpski narod i Crkvu na Kosovu i Metohiji ?

Nažalost, ovo nije ništa novo. Već 22 godine naša Crkva hrabro odoleva svim tim napadima, klevetama ali i otvorenim izlivima mržnje. Mi se trudimo da na to ne uzvratimo istom merom, već trpljenjem i pouzdanjem u Boga, da će „oni koji ne znaju šta rade“ shvatiti da time najviše sebi prave štete. Naše svetinje su duhovni svetionici ne sam za naš srpski narod, već i za sve koji žive na ovom prostoru. Daj Bože da naše komšije Albanci tojednom shvate i razumeju.

Koliko možemo, učinićemo sve da sa vlastima Republike Srbije i međunarodnim predstavnicima pomognemo da se naša baština što bolje sačuva i da sa kosovskim Albancima živimo u miru, poštujući jedni druge. Ali, u slučaju negiranja našeg identiteta, prava i sloboda uvek ćemo biti tu da podignemo smireno, ali i odlučno, naš glas i borimo se za očuvanje naših svetinja i opstanak vernog naroda na ovom prostoru. Naše svetinje su nas održale ne samo na Kosovu i Metohiji, nego posvuda gde Srbi žive, i zato uz reči „Ne damo svetinje“ branimo sve što je naše i ne posežemo za onim što pripada drugima.

  Da li je prilika da u vreme Vaskršnjeg posta i muslimanskog meseca Ramazana pravoslavni hrišćani i muslimani na Kosovu i Metohiji osete radost svojih verskih praznika, i žive u miru i međusobnom poštovanju?

Kao pravoslavni hrišćani mi čuvamo svoju veru kao zenicu oka svoga, ali poštujemo i one koji nisu pravoslavni hrišćani. Bog nas poziva da budemo svedoci svoje vere, ljubavlju i bratskim trpljenjem, a hrišćani i muslimani dele i određene zajedničke vrednosti koje treba da prepoznamo i da poštujemo, istovremeno prihvatajući činjenice da imamo različitu veru i razumevanje tajne Božije. Zato je važno da se vera ne posmatra politizovano,jer onda postaje ideologija, a Bog nas tome ne uči. Nažalost, u ime pogrešnog shvatanja religije mnogo je zla učinjeno širom sveta. Nas, pravoslavne hrišćane, Bog uči da se ljubav prema Bogu prepoznaje u ljubavi prema bližnjem i to treba da bude stalno naš orijentir na putu ka Carstvu Božijem.

Šta sve svedoči dan Vaskrsenja Gospodnjeg i šta poručujete vernom narodu na Kosovu i Metohiji za Vaskrs ? 

Kao Episkop raško-prizrenski koristim ovu priliku da svim vernicima na Kosovu i Metohiji poželim da vaskršnje praznike provedu u miru i duhovnoj radosti, u međusobnom praštanju i trpljenju, u zdravlju duhovnom i telesnom. Gospod da podari ozdravljenje svima koji pate bolesni u bolnicama i domovima, da ukrepi i duhovno nagradi one koji se brinu o njima, kao i da upokoji sve one naše bližnje koji su napustili ovaj privremeni život i prestavili se u Gospodu. Naša međusobna ljubav mora da bude povezana molitvom, jer molitva je sila koja nas sve učvršćuje da budemo jedno Telo Hristovo.

Sa tim molitvenim željama svom sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu na Kosovu i Metohiji, kao i svim pravoslavnim hrišćanima u svetu, želim blagosloven praznik Vaskrsenja Hristovog, uz najradosniji pozdrav:

HRISTOS VASKRSE!

(eparhija-prizren.com, KoSSev)