Видовдан: НСПМ-овско повампирење „Пројекта Јеремић“

Реаговање на текст „Криптоаналитичари, НСПМ и пројекат Јеремић“

Хипотетички, да је Јеремић и најбољи у лошем (жутом) друштву, народ каже: „С ким си такав си“. Да ли је интимно патриота нема значаја, јер из каријеризма прихвата да буде у функцији штеточинског режима. То, мада су њихови мотиви вероватно лукративне природе, важи и за његове квазианалитичарске пропагандисте с раније стеченом патриотском репутацијом. А пошто схватају да је њихово непринципијелно трговање „аналитиком“ разобличено, последице покушавају да ублаже инфантилним причама да су они и Јеремић жртве завере.

Косово и Метохија за ЕУ-илузије

Да ли је актуелни режим, и то у јеку реализације политике отимања Косова и Метохије, већ био по вољи евроатлантских центара моћи који стоје иза њега? Одговор је током предизборне кампање 2008. године дао лично шеф косовско-метохијске мисије ЕУ, Питер Фејт. Тада је нагласио да је за даље, фактичко, реализовање Ахтисаријевог плана (који је Ђорђе Вукадиновић својевремено правилно окарактерисао као маску за сецесију КиМ) потребно сачекати исход српских избора, те је позвао Србе да изаберу владу „којој ће приоритет бити ЕУ“. Другим речима, Фејт је апеловао на Србе да гласају за коалицију „За европску Србију“, која је процењена као кооперативна у односу на њихов план за КиМ.

Уз помоћ испирања мозгова бирача и асистирање неких амбасадора и тајкуна, остварило се оно што су у Вашингтону и престоницама његових европских савезника желели. Добили смо Владу чији је стуб ДС, односно Борис Тадић. Део његовог „двора“ био је и остао Вук Јеремић, министар спољних послова. Да ли је онда могуће да је он, по убеђењима, патриота? Теоријски јесте. Но, уверења су једно а дела друго. Често сујета и егоизам надвладају убеђења па се из личних интереса поступа супротно њима. То се десило са младим министром који је пристао да буде део марионетске владе. Наравно, ако пођемо од тога да је стварно национално опредељен, а не да се само прави да је то. У том случају ситуација је много гора, иако се искрено надамо да није тако.

Влада у којој је он министар муњевито је прихватила ЕУЛЕКС (што је Слободан Антонић скоро изједначио са фактичким признањем „државе Косово“) и одустала од подношења тужби против, бар неких, земаља које су признале тзв. државу Косово. И шта је урадио Јеремић док су тако постављани темељи политике постепеног и прикривеног дизања руку од територијалног интегритета Србије? Да ли је напустио Владу и осудио политику Бориса Тадића? Није. Наставио је да учествује у ономе што је чинила, успут причајући патриотске бајке. А Србија се, на шта су аутори Видовдана, Печата и Новог Стандарда указивали када је погубни процес почињао, на невешт и контрапродуктиван начин обратила Међународном суду правде, што су атлантистички промотери косовске „независности“ зналачки искористили.

Да ли је то учињено намерно да би се добило на времену и како би се обманула српска јавност или не, и није од практичног, премда јесте од моралног значаја. Плодови тог (не)дела су, како год било, горки. Није нам олакшање то што власт, како неки мисле, није до краја антисрпска каква би била ЛДП-овска, већ је саможиво-приглупа, па је насела на обећања да ће одлука пронатовског суда бити по нас, ако не повољна, онда бар подношљива.

„Голубови превртачи“

Када је врх режима схватио да је лично обманут од својих ментора, тј. да му се чак не дозвољава ни да се опере пред историјом, покушао је бар то самоиницијативно да издејствује. Но, не треба ни помишљати да је стао на позиције које подразумевају одбрану територијалне целовитости Србије.

После неповољне одлуке МСП-а, Влада Србије је Генералној скупштини УН упутила Резолуцију. Њену срж је представљало то да Београд прихвата да је проглашење независности Косова у складу са међународним правом, али да не прихвата једностран начин на који је то учињено. Парадокс је требало, у складу са предлогом Владе Србије, да буде превазиђен проналажењем обострано прихватљивог решења. Другим речима, став Београд се може протумачити као да је тражио нешто како би озваничио једнострани чин Приштине. „Компензациони пакет“, који је желео да издејствује, вероватно је, уз економске, лично-партијске и евро-интеграционе уступке, укључивао и северни део Косова.

Већ је и то представљало акт подривања уставног поретка и издају основних националних интереса. Јер, нико нема право да се одрекне дела територије Србије. И док се све то дешавало, шта је радио Јеремић? Баш он је био кључни играч у партији покера чији је улог, у то нема сумње, била подела КиМ-а (и то тако да нама остане тек нешто више од 10% територије јужне Покрајине). И док је тако поступао уживао је безрезервну подршку прорежимских аналитичара: Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића. У питању су људи некада веома блиски ДСС-у, који су, ваљда навикнути на државне фондове и широм отворене медије, пожурили да окрену ћурак наопако, убрзо пошто је та странка изгубила власт.

НСПМ, који је до избора 2008. године важио за патриотски аналитичко-медијски центар, кренуо је у „евроатланстску транзицију“. Постепено се претворио у апологетски медиј дела режима, односно у један од главних промотера „Пројекта Јеремић“ – распростирања уверења да је млади министар „Србин на квадрат“, те да би требало пре или касније да наследи Тадића. Намера је била да се и у другачијим околностима, ако до њих дође, осигура власт козметички измењене евроаталантске коалиције.

Прикривени, али тиме још опаснији, заокрет у правцу наше „светле евроатлантске будућности“ представља кључни разлог што су потписници овог одговора, некада сарадници НСПМ-а, због манипулација Јеремићевих „аналитичара“ напустили тај истраживачко-издавачки центар. Нисмо желели, да будемо елементи механизма за обмањивање патриотске јавности.

Безусловна капитулација

НСПМ је добрим делом стекао родољубиви имиџ услед деловања аутора који су га напустили када се окренуо „патриотима“ у редовима ДС-а. С обзиром на имиџ створен током двехиљадитих, Вукадиновић и Антонић нису могли, и да су то хтели, да постану директни промотери евроатлантских интеграција. То не би било корисно ни за режим који је тражио начин за манипулацију свиме и свачим, па и патриотском јавношћу. Тако је пронађено „соломонско решење“: НСПМ званично остаје „родољубиви“ и према режиму наизглед критички настројен медиј, а истовремено подржава „патриотску фракцију“ на власти, тј. Тадића и Јеремића. Тиме је НСПМ, од медија који је критиковао ДС политику „Европа нема алтернативу“, постао медиј који промовише став: „Тадић и Јеремић немају алтернативу“. А аналитичарски трансфер у „жуту зону“ деловао је релативно неприметно, док су позитивни ефекти по власт били загарантовани. И вук је био сит, и овце су остале на броју! Све док „аналитичари“ нису претерали у својој апологији „патриотског“ дуета и тако направили тежак гаф.

Да се вратимо Резолуцији упућеној ГС УН-а, на којој су се „аналитичари“ оклизнули. Америци није било ни на крај памети да допусти Србима да задрже и делић онога што Вашингтон сматра својим ратним пленом. Зато су САД, као и европски савезници те велесиле, бурно реаговали на покушај режима да издејствује макар комадић КиМ-а. А наш режим, пошто је схватио да је наљутио менторе, одмах је урадио све што је од њега тражено. Добили смо евроатлантску Резолуцију грубо маскирану у српско рухо. У њој није било ни помена неприхватљивости једностране сецесије. Садашња власт је покорно кренула путем којим ћемо, ако се нешто не промени, убрзано стићи до пуног прихватања фактичке независности „целовитог“ Косова. Започети преговори Београда и Приштине само су фаза у том процесу.

Но, позабавимо се Јеремићем. Код повлачења прве резолуције он је, чини се, био обманут и понижен. Градећи „патриотски“ имиџ, заговарао је одлучнији став у вези са покушајем (по нас такође штетне) поделе Косова. У складу с тим је и давао изјаве. Међутим, његов политички ментор је поклекнуо. И шта је Јеремић после тога учинио? Да ли се оградио од власти која је прихватила безусловну капитулацију? Није. Полизао је све што је изговорио, и остао верни сарадник Бориса Тадића. Да ли би тако поступио неко ко је истински патриота и има интегритет? Сигурно не би. А Јеремић је наставио да игра како Тадић свира, а своју сервилност и капитулантску политику покушава да маскира патриотском реториком. У том светлу треба гледати и на његове актуелне, патетичне говоре. Док политички директор његовог министарства, Борко Стефановић, по налогу председничког кабинета успоставља „добросуседске односе“ са сецесионистима, он прича о Косову као српском Јерусалиму. Говори о 27. марту и српском отпору нацизму, а управо је део режима који је оличење капитулантске, колаборационистичке политике.

Распродаја „убеђења“

Шта се у међувремену дешавало са Вукадиновићем и Антонићем? Први, политички вештији, настојао је да релативизује своје раније ставове, те да се и огради од погубне режимске политике, а да истовремено сачува своје неформалне позиције код власти и медијску присутност.

Други је улетео „грлом у јагоде“. Антонић је, као и његов колега, пошто је Коштуница изгубио власт јер није хтео да пристане на политику тихог одрицања од Косова и Метохије, напрасно почео да верује у Тадићев патриотизам и искрен отпор „Империји“. У томе је отишао толико далеко да је понудио „прост лакмус папир исправности две конкурентске теорије“. Предложио је „врло једноставан тест“ исправности ставова нас који смо сматрали да Тадић и Јеремић не бране доследно и искрено Косово и Метохију, и с друге стране, његових и Вукадиновићевих прорежимских ставова.

Како је рекао: „Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку Резолуцију и ако са ,нашим ЕУ пријатељима’ саставе другу, ,разумнију’, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008. па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти. Ако пак Тадић и Јеремић, и поред свег овог ломљења руке, не повуку Резолуцију и остану упорни у покушају да за њу обезбеде већину у УН, онда би било лепо да, исто тако јавно, заступници теорије о ,фингирању’ и ,квислинзима’ признају да су се ова двојица наших политичара, макар по овом питању, усудила да супротставе Империји. И да нису баш потпуни ,квислинзи`.“

Знамо шта се десило, као и то да Антонић није урадио оно што је обећао. Уместо да призна да је погрешио, и да квалификује Тадића и Јеремића онако како је свима јавно обећао, он је почео да нас напада речником „анти-Србије“, квалификујући нас као „трибалне националисте“ и опскурне „заверологе“. Ту се није радило о ирационалном изливу емоција, већ о осмишљеној излазној стратегији. У њеном првом делу, искрене и доследне патриотске критичаре режима требало је (а очито и даље треба), на основу потпуних измишљотина, оцрнити као полуписмене фантасте и фанатике, те их ставити наспрам себе као тобож просвећених „патриота“. Јасно је да се ту ради о јефтиној пропагандној црно-белој оптици превазиђеног „псеудопросветитељског“ типа,   којом је могуће само засенити неупућене фанове.

Други део стратегије „контроле штете“ – до које је дошло због безрезервне подршке крњег НСПМ-а („остатака остатака“ некадашњег НСПМ-а) неодговорној спољнополитичкој оријентацији двојца Тадић-Јеремић – подразумевао је препуцавање са Басаром и њему сличним тзв. другосрбијанцима. Јер, ако вас нападају на Пешчанику ви скоро аутоматски добијате сертификат „патриотизма“. Избегавајући да истински критикују онај део власти са којим су блиски, куповали су поене тамо где то није ни на који начин опасно. Све по оној народној: „Да се Власи не досете“.

После свега реченог, просудите сами колико имају смисла, „извучене из нафталина“, рециклиране приче препуне конструкција, подметања и неистина, о криптоаналитичарима који угрожавају „часни“ НСПМ? Процените и да ли се радило о „Пројекту Јеремић“, или је млади министар, упркос страшном раскораку између речи и дела, прави а не, као што тврдимо, позерски патриота? Размислите и о моралу људи који често мењају убеђења. Разумемо, иако то никада нисмо правдали, да су многи, попут уредника НСПМ-а, пре своје прве („националне“) транзиције, у борби против Милошевића, сарађивали са Сорошевим фондом и пронатовским медијима као што је „Време“. Али, Милошевић није био на власти када су после десетак година поново пали у загрљај евроатлантских снага, те током лета 2010. године, за предлог капитулантске резолуције почели да тврде да је врхунац отпора и хероизма.

Обнова „Пројекта Јеремић“

На крају, да поставимо питање: зашто НСПМ, то јест Антонић и Вукадиновић, сада поново пуштају у оптицај већ обесмишљену причу о „патриоти Јеремићу“? И сами сигурно знају да је мало вероватно да ће некога убедити у оно што тврде. Да ли се онда ради о томе да у овим кризним временима морају Јеремића (или неког другог) да подсете на своју улогу верних апологета? Слично поступају агресивни бојовници „анти-Србије који ирационално пљују српски народ и патриотски део Србије како би заслужили подршку странаца. Заборав је опасна бољка за професионалне лобисте.

Скоро сигурно ради се и о томе. Ипак, ствар је комплекснија. Приземним текстом којим смо, као предмет напада и клевета, принуђени да се бавимо, НСПМ жели, салвом увреда, да запуши уста онима који нарушавају медијску слику о Јеремићевој „храброј борби за Косово“. Велика присутност Јеремића на сајту НСПМ-а и режимским медијима поклапа се са повећаном националном реториком младог министра. Прво је „процурио“ његов говор о Косову, одржан у национално-романтичарским стилу на једном протестантском универзитету у САД, да би затим у „патриотско-надахнутом“ духу одржао беседу поводом наше антифашистичке традиције. Цинично је после свих актуелних капитулација говорити о 27. марту. Но, све је то део кампање да се министар Јеремић поново промовише као највећи патриота у садашњој власти.

Питање је само: да ли министар иностраних дела, у сарадњи са својим „аналитичарима“, аутономно оживљава Пројекат у коме има главну улогу, како би у наредном периоду, можда и ван Тадићевог загрљаја, обезбедио задовољавајуће место под политичким сунцем Србије? Или се ради о целовитом реанимирању Јеремића и његове екипе од стране Борисовог „двора“. У предстојећем периоду „двору“ треба бучни патриотски оркестар, без обзира да ли ће и формално остати под његовом диригентском палицом или ће се фиктивно осамосталити, па онда са њим правити неку нову комбинацију.

А што се тиче напада јуришника „Анти-Србије“ на Јеремића, то је или део обичне породичне свађе или пуко политичко позориште. „Анти-Србија“ и актуелни режим, чији је Јеремић део, имају истог газду. Да тај газда сматра да Јеремић не треба да буде министар спољних послова, или да треба да обузда свој „патриотски“ језик, лако би предузео потребне радње. Није ваљда да Тадић, који је под притиском повукао Резолуцију упућену ГС УН-а, на енергични захтев „Империје“ не би „жртвовао“ Јеремића? Наравно да би то урадио. За Бориса је смена Јеремића много мање штетна од дебакла Резолуције. Зато су неозбиљне приче о томе да Јеремић представља „трн у оку Империје“ и „Анти-Србије“.

Док год се Јеремић препуцава са ЛДП-овцима и ванпартијским делатницима „Анти-Србије“, не ради се о озбиљном сукобу. Тек када он енергично а не маркетиншки, без могућности да после пређе преко тога, осуди политику Тадића и спољну политику „Империје“, а Борисов „двор“ бескомпромисно нападне Јеремића, можемо да поверујемо да је, макар и из личног интереса, Вук скренуо с пута којим већ годинама иде.

Враћање „другосрбијанским“ коренима

У тексту „Криптоаналитичари, НСПМ и пројекат Јеремић“ изнете су дисквалификације аутора Видовдана, Печата и Стандарда, готово истоветне онима које користе припадници „Анти-Србије“ (као: трибални националисти, примитивни, тупави националисти, заверолози и параноици) када говоре о српским патриотама. Таква „другосрбијанска“ реторика "новог" НСПМ-а, пуна ЛДП-овске нетрпељивости и дисквалификација, говори много више о ауторима него о онима на чију је адресу упућена.

Мада, можда ипак ми грешимо. С обзиром да се тај текст појавио на споменутом сајту 1. априла, допуштамо могућност да се ради о саркастичној првоаприлској шали, те да ће његови аутори ових дана рећи: „Грешили смо и обрукали смо се, и због тога нас је срамота, а сада смо спремни да кажемо пуну истину о режиму“. Ни тако НСПМ двојац не би постао оно што је некада био, али би бар делимично ублажио огорчење због подршке Тадићу и Јеремићу. А заслужује га и због тога што текст на који смо се осврнули (а сви добро знамо ко га је саставио) није смео да потпише својим именима и презименима, већ се крије иза некада часног имена НСПМ. Додуше, и то је боље него да Вукадиновић и Антонић, током разрачунавања са неистомишљеницима, користе псеудониме као што су Босиљка Медић, Никола Малбашки ...

Драгомир Анђелковић

Бранко Радун

Милован Балабан

Предраг Николић

Саша Гајић