Велибор Џомић: Цетиње нема право да располаже Манастиром, нити ће успети да га отме од СПЦ!

Неостварени наум претходног режима да, брзинском примјеном дискриминаторних и неуставних одредби Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је у Скупштини Црне Горе усвојен 27. децембра 2019. године, подржави, односно конфискује све православне храмове, манастире и црквено земљиште, који су саграђени или које је стечено до 1. децембра 1918. године, сада добија нови израз кроз антицрквене активности Скупштине Престонице Цетиње. Оно што је планирано за православне Светиње у читавој Црној Гори, а што је вољом и истрајношћу грађана Црне Горе онемогућено на литијама 2020. године, планирано је да се сада спроведе у Цетињу над Цетињским манастиром.

Скупштина Престонице и Цетињски манастир

Наиме, за 14. септембар 2021. године је заказана сједница Скупштине Престонице Цетиње на којој ће, као друга тачка дневног реда, бити разматрана ”грађанска иницијатива за враћање Цетињског манастира” самозваној ”Црногорској православној цркви”. Јавности је до сада познат само дневни ред Скупштине Престонице Цетиње у коме се налази и наведена тачка, али се још увијек не зна ко су потписници ”грађанске иницијативе”. И поред тога, упућенији могу, готово са сигурношћу, да погоде имена и презимена подносилаца ”грађанске иницијативе”. Но, то у овом случају и није толико важно.

Скупштина Пријестонице Цетиње може да донесе какву год хоће одлуку, али она у правном смислу, у конкретном случају, не може да има никаквог значаја. Једино може да служи за антицрквену пропаганду на исти начин као што је служио и закључак Владе Игора Лукшића 2012. године да се Црква Свете Богородице на Ћипуру, као наводна ”имовина династије Петровић-Његош”, одузме од Цетињског манастира, чији је органски дио, и Митрополије Црногорско-Приморске. Извршиоци овог закључка – тадашња Управа за имовину, Дирекција за имовину Престонице Цетиње и Заштитник имовинско-правних интереса Црне Горе – доживјели су до тада невиђени правнички пораз и у поступку су прошли као боси по трњу. Захтјев им је одбијен као неоснован, бламажа је достигла антологијске размјере, а поступак је окончан пресудом Управног суда у корист Цетињског манастира и Митрополије Црногорско-Приморске, чији је један од пуномоћника, уз адвокате Мирослава Јанковића и Далибора Каварића, био и потписник ових редова.

Одлука – мртво слово на папиру

Хипотетички посматрано, све и да Скупштина Престонице Цетиње 14. септембра 2021. године донесе одлуку о прихватању ”грађанске иницијативе за враћање Цетињског манастира Црногорској православној цркви” она ће остати за бруку цетињског локалног парламента, али и мртво слово на папиру! И једино може служити даљем обмањивању грађана Цетиња и Црне Горе! Правнички домет такве одлуке је никакав!

Цетињски манастир, на основу такве евентуалне одлуке Скупштине Престонице Цетиње, неће се ни 15. септембра, а ни неког другог датума ове или наредних година и деценија, ”вртати” самопрокламованој ”Црногорској православној цркви” која као таква никада није постојала у Књажевини и Краљевини Црној Гори и којој, разумије се, никада није ни припадао у духовном и у правном смислу. Цетињски манастир никада није црпио своја вишевјековна имовинска и друга права из одлука Скупштине Престонице Цетиње, па то неће ни у будућности.

Истина која боли

Од свих написа ових дана, посебно је интересантно јавно обраћање које је Никола Мартиновић, адвокат из Подгорице и пуномоћник Престонице Цетиње, упутио Кочи Ђуришићу, в.д. директора Управе за катастар и државну имовину. Повод Мартиновићевог јавног обраћања Ђуришићу јесте допис Управе за катастар и државну имовину Влади Црне Горе, Министарству финансија, Министарству јавне управе, дигиталног друштва и медија, Престоници Цетиње и Подручној јединици Управе за катастар и државну имовину у Цетињу. Државни органи и локална самоуправа на Цетињу су дописом благовремено обавијештени о два поступка која се по, по захтјевима Митрополије Црногорско-Приморске од 2007. и 2011. године, воде у вези Цетињског манастира пред Подручном јединицом органа државне управе на чијем је челу, као вршилац дужности, Коча Ђуришић. Осим тога, обавијестио их је и о одлуци Уставног суда Црне Горе којом је утврђена неуставност одредбе из члана 3 став 2 и члана 25 Закона о грађевинском земљишту (управо оне одредбе на основу којих се Престоница Цетиње на крајње незаконит начин уписала као власник комплетног градског грађевинског земљишта у Цетињу).

Као прво, морам да истакнем да је допис или, прецизније, обавјештење Управе за катастар и државну имовину истинит у свакој ријечи – од прве до посљедње! Као друго, допис – обавјештење представља чин савјесног, благовременог и одговорног поступања Коче Ђуришића као старјешине органа државне управе. Осим тога, ријеч је о примјереном и пристојном начину комуникације једног органа државне управе са другим државним органима и органима локалне самоуправе која једино може да служи као добар примјер, а никако као повод за неоснована јавна прозивања.

Пуномоћник на погрешном терену

Управо ми због тога није ни разумно, а у правном смислу ми није ни објашњиво, јавно обраћање адвоката Николе Мартиновића Кочи Ђуришићу. Мартиновићево јавно обраћање, у процесном смислу, нема никакве везе са доношењем одлука Скупштине Престонице Цетиње, а ни са поступцима који се, по захтјеву Митрополије Црногорско-Приморске, дуже од деценије воде пред органом државне управе надлежном за катастар у Цетињу. И то: први – пуних 14 година, а други – пуних 10 година! У тим поступцима, поуздано знам, никада није учествовао Никола Мартиновић као пуномоћник Престонице Цетиње!

Управо због тога је Никола Мартиновић својим јавним обраћањем Кочи Ђуришићу показао да није довољно упознат са садржајем тих предмета!!! Било би примјереније да се Мартиновић као правник запитао како је могуће да два управна поступка по захтјеву Митрополије Црногорско-Приморске нису окончана за 14, односно 10 година! Али, није! И то Мартиновићу, на жалост, не смета! Осим тога, допис – обавјештење Управе за катастар и државну имовину државним органима и Престоници Цетиње није јавно публикован од стране његовог адресанта, али је, без процесно оправданог разлога, који је првенство примјерен адвокату – пуномоћнику, намјерно, ради других циљева, пренијет у медијску сферу. Наравно, ради пропаганде и вршења медијског притиска! А то само може да значи да је Никола Мартиновић, за разлику од његових властодаваца из Престонице Цетиње, као искусан адвокат свјестан никаквих и да поновим, никаквих, правних домета евентуалне будуће одлуке Скупштине Престонице Црне Горе – ”по грађанској иницијативи за вртање Цетињског манастира”!

Наравно, право је адвоката Николе Мартиновића, као и сваког грађанина, да наступа јавно. Па чак и овако како је наступио према Кочи Ђуришићу! И ја му то не оспоравам, али морам да констатујем да нам је на посредан начин посвједочио да Престоница Цетиње у правној ствари у вези Цетињског манастира веома лоше стоји! И хвала му на томе!

Напад без основа и аргумената

Није примјерено адвокату, па ни Николи Мартиновићу, да наступа тако што ће помињати породицу Коче Ђуришића у вези судских спорова и управних поступака које годинама, ради заштите њихових права и правних интереса за које сматрају да су угрожени, воде пред надлежним судовима и државним органима. Уочљиво је да Мартиновић не признаје валидност листа непокретности породици Ђуришић, који је издат много прије него што је Ђуришић ове године постављен на дужност коју обавља, али признаје валидност листа непокретности у коме је на крајње криминалан начин, као власник земљишта код Цетињског манастира, уписана Престоница Цетиње!

И овдје морам да констатујем да је и тај дио Мартиновићевог јавног обраћања само потврдио да он наслућује да Престоница Цетиње катастрофално стоји у правној ствари у вези Цетињског манастира. И зато је, ради властодавца и јавности, отворио тему која нема никакве везе са Цетињским манастиром и Престоницом Цетиње.

Јавност због тога треба да зна да поступке пред Подручном јединицом Управе за катастар и државну имовину у Цетињу нити је водио, нити води, нити ће водити Коча Ђуришић него овлашћено службено лице из те подручне јединице! Никола Мартиновић то добро зна, али је, управо због слабе или, боље рећи, никакве правне аргументације направио класичну замјену теза која, у процесном смислу, нема никакву тежину и значај. Она је једино у функцији замајавања јавности и, наравно, властодавца!

Старјешина државног органа који не води управни поступак у Цетињу није дужан да одговара на питања која му је преко медија поставио Никола Мартиновић. Свака странка у управном поступку и њен пуномоћник имају законско право да своје захтјеве, примједбе, изјаве и доказе првенствено достављају службеном лицу које води поступак, а не старјешини органа који не води управни поступак. Њему могу да се обрате уколико службено лице поступа незаконито и од њега једино могу да траже изузеће таквог службеника! Евентуално, могу да му напишу и неко обавјештење у вези конкретне правне ствари! И ништа више!

Бијег у непознато

Мартиновић позива Ђуришића да ”јавно саопшти по ком основну стицања Црква Србије може постати власник црногорских светиња”. Види се да властодавац није Мартиновићу доставио документе из списа предмета и зато Мартиновић покушава да, истина неуспјешно, логицира без чињеница. Јер, да јесу, као што нису, достављени списи пуномоћнику, онда би Мартиновић из списâ предметâ видио да ствари стоје другачије од онога што он пише Ђуришићу. Било би природније да се Мартиновић запитао по ком правном основу је његов властодавац, Престоница Цетиње, 2005. године уписана, први пут у историји, као носилац права својине на земљишту, али не и на вјерским објектима Цетињског манастира.

А предметном ”грађанском иницијативом” се од Престонице, која није власник Цетињског манастира, тражи ”вртање” манастира тзв. Црногорској православној цркви!?! Мартиновић помпезно, пропагандистички, али правнички неутемељено, најављује ”да ће Престоница, самостално и независно, располагати имовином и правима која јој припадају”. Цетињски манастир, како се и види из листа непокретности бр. 915 Катастарске општине Цетиње I, уопште не спада чак ни у незаконито уписану и до данас, противно одлуци Уставног суда, још незаконитије одржавану ”имовину Престонице”. Дакле, Престоница нема право да располаже Цетињским манастиром без обзира на ”грађанске иницијативе” и Мартиновићева јавна писма Ђуришићу!!!

Прескакање Митрополије и СПЦ

Мартиновић би морао да зна да је дужан да субјекте права тачно идентификује. ”Црква Србије”, како Мартиновић намјерно нетачно назива Митрополију Црногорско-Приморску, не постоји као правно лице, односно као субјект права ни у Републици Србији, а ни у Црној Гори. Непостојеће правно лице ”Црква Србије” не стиче непокретну и покретну имовину нигдје, па ни у Црној Гори, али је зато стекла и стиче је у овом случају Митрополија Црногорско-Приморска. Управо је због тога Мартиновићу лакше да се бави непостојећим умјесто постојећим вјерским институцијама. И у овом случају се ради о безочној антицрквеној пропаганди која не смије бити својствена адвокату са етиком!

Због тога је залудан Мартиновићев захтјев да Коча Ђуришић ”саопшти и објави акт по којем је Црква Србије постала власник Цетињског манастира”. Тражи му оно што не постоји управо због тога што ”Црква Србије” не постоји, али од Престонице Цетиње не тражи оно што постоји и што је још 2013. године, на захтјев Престонице, тадашња Управа за некретнине – Подручна јединица Цетиње доставила Престоници! Ријеч је, наравно, о хронологији уписа за Манастир Светог Петра Цетињског и Цркву на Ћипуру! Зато би било смисленије да се Мартиновић обратио свом властодавцу, а не Кочи Ђуришићу лично!

Мартиновић тврди да ”Црква Србије” није постојала 1484. године када је саграђен Цетињски манастир и то је тачно, јер се није тако звала као што се не зове ни данас. Чуди како Мартиновић није утврдио да такав субјект права не постоји ни данас. То му, на жалост, није сметало да јавно, без елементарне провјере, тврди да постоји институција која под таквим називом не постоји! Мартиновићев навод да је непостојећа ”Црква Србије сљедбеник Црногорске аутокефалне цркве и независне црногорске државе” врхуни у његовом кратком тексту за који би се прије могло рећи да га је писао неупућени портпарол или неки партијски чиновник, а не адвокат који дуже од двије деценије прескаче прагове судова и државних органа.

Тотални промашај

На крају, Мартиновић и сви остали треба да знају да се поступци воде пред надлежним државним органима, а медији служе да се јавност информише о тим поступцима. Жалосно је што је Мартиновић покушао да преокрене причу, али неуспјешно.

На исти начин као што је, када то нико није смио или хтио из бивше Владе Црне Горе, бранио и дискриминаторни и неуставни Закон о слободи вјероисповијести. И у овом случају ће бити исто! И, наравно, са истим резултатом као када је Никола Мартиновић бранио неуставни и дискримнаторни закон!

(ИН4С)