Због изградње „Београда на води“ и после пуне 134 године, београдска „стара дама“ - Главна железничка станица од данас отишла у историју

Железничка станица Београд Центар у Прокопу од данас је нова полазна и долазна станица за све возове у домаћем и међународном саобраћају, осим оног на релацији Београд-Бар који ће полазити из станице Топчидер.

Главна железничка станица у центру града тако је након 134 године престала да ради.

Зграда Главне железничке станици у Београду, из 1884. године, постаће музеј историје настанка српске државе.

Новим палном укинута је и приобална пруга из тог доба, а на простору станице и помоћних железничких објеката уз реку Саву се гради насеље "Београд на води".

Краљ Петар испред Главне железничке станице, јун 1903.

У суботу у 21 час и 40 минута отишао последњи воз с Главне железничке станице у Београду

Тачка је стављена у 21.40 часова испраћајем међународног воза с Главне железничке станице за Будимпешту. Знак за полазак машиновођи Зорану Ђурђевићу дао некадашњи шеф станице Ђурађ Мајсторовић, пише Политика.

“Међународни воз број 340 за Будимпешту преко Старе Пазове, Инђије, Новог Сада, Врбаса и Суботице постављен је на први колосек. Полази у 21.40 часова. Воз последњи пут саобраћа с Главне железничке станице”, чуло се са разгласа.

Оно што се деценијама најављивало и у више наврата одлагало, коначно се десило. С Главне железничке станице у Савском амфитеатру, одакле је пре 134 године првом српском пругом кренуо воз ка Нишу, синоћ је и званично отишла последња путничка композиција.

Тачка на богату историју старе даме српских железница стављена је управо испраћајем вечерњег међународног за Будимпешту – праћен почасним аплаузом, и међусобним махањем путника и бројних суграђана на перонима. Част да с Главне отпочне последњу званичну вожњу путника имао је машиновођа Зоран Ђурђевић. Видно узбуђеном Ђурђевићу знак за полазак светлосном сигнализацијом и с белим рукавицама дао некадашњи отправник и шеф станице Ђурађ Мајсторовић.

А последње радно вече Главне, уочи овог испраћаја, било је прилично необично. На станици, чији је радни век трајао готово 49.000 дана, у исто време били су приметни сета, туга и радост. Прва два осећања због затварања, а радост јер је на сваком кораку на перонима Главне било приметно да се присуствује историјском тренутку, мада знатно другачијем од 4. септембра 1884. када су с Главне свечарски испраћени први путници уз пуцање топова с градских бедема и свирањем краљеве химне.

Али ни овога пута свечарска атмосфера није изостала. С разгласа су се, осим последњих званичних обавештења, пуштале и баладе, а на први перону се, скоро као и у најбоље дане станице, тискало мноштво људи. Осим путника и њихових пратилаца, пероне су окупирали и родитељи с децом, старији брачни парови, али и омладина који су на Главну дошли како би направили опроштајне селфије, сликали последњу путничку композицију и машиновођу.

Свечарском духу допринели су и железничари и представници железничких предузећа који су се трудили да испраћај протекне како доликује. Приметно је ипак било да су железничари били исувише узбуђени да би водили рачуна о сваком детаљу. Запослени на самој станици, који је познају у душу и који су на њој провели деценије, нису могли да дају званичне изјаве, али свима њима реакција је била иста. На питање како се осећају сви они одреда слегали су раменима и уз благи, сетни осмех узвраћали: „А шта мислите? Па није све једно!”

Некадашњег шефа станице Ђурађа, који је, како рекоше његове колеге, најстарији живи који је био на тој функцији, протокол није спречио да прозбори.

– Овде сам од 1959. провео 22 године. Био сам и отправник, и помоћник шефа, и шеф, после тога и директор. Четири деценије радног стажа сам имао када сам отишао у пензију, а сада сам позван да се вратим накратко како бих дао знак за полазак – с поносом је истакао осамдесеттрогодишњи Ђурађ.

Расположени за причу били су и путници.

– Поранила сам отприлике око сат, како бих на станици попила кафу и да бих још мало осмотрила ове пероне и зграду с унутрашње стране. Знам да ми је то једна од последњих прилика за тако нешто – навела је Душанка Савић (48), која је чекала полазак последњег воза.

Поједини путници су време убијали шпартајући од перона до перона и од једног краја станице до другог.

– Мислим да нас има доста који смо емотивно везани за Главну. Мени ће увек бити асоцијација на летње распусте, јер сам свако лето као дете прво на њу возом долазио, а онда с БАС-а настављао аутобусом ка Мачви или Банату где имам родбину. И када сам решио да се преселим у престоницу прво сам закорачио на пероне Главне – прилично емотиван био је и двадесетседмогодишњи Никола Митић.

Судбина или сплет случајних околности, али последња композиција кренула је пут некадашње Аустроугарске, земље из које је на Берлинском конгресу 1878. независној Србији испостављен захтев да што пре изгради свој први „гвоздени пут”. Испред здања које је симбол тог задатка, који је Србија испунила крајем 19. века, дојучерашњи путници од данас могу да само да праве фотографије за успомену.

„Београд на води” путнике је преселио „Београд центар” што је званични назив недовршеног „Прокопа”. Он од данас и званично преузима епитет главне престоничке железничке станице. У исто време Главна, украс Савског амфитеатра на који поглед пуца с врха некадашње Споменичке, а данашње Немањине, чекаће да се у њу уселе мајстори. Њихов задатак ће бити је преобликују у историјски музеј Србије.

Протест уочи затварања

Удружење љубитеља железнице уочи поласка последњег воза, испред станице на Савском тргу, а онда и на самој станици, организовало је протест. Последњи воз испратили су звиждуцима и негодовањем.

– Ова станица се налази уз историјски центар престонице где је већина факултета, министарстава и амбасада. Велика је грешка што надлежни нису на прави начин цитирали Бранка Пешића. Његов план није био да гаси ову станицу, већ да на овом месту буде центар такозваног регионалног метроа, односно пруга која би овде прилазила подземно – указао је Карло Полак, дипломирани инжењер саобраћаја и представник удружења.

(Политика)