Tribina ''Rusko proleće- ukrajinska kriza i perspektive Novorusije''

U subotu 17. januara, u Sremskoj Mitrovici, održana je tribina ''Rusko proleće –Ukrajinska kriza i perspektive Novorusije''. Tribinu su organizovali Klub istoričara iz Sremske Mitrovice i udruženje Zmaj Ognjeni Vuk a održana je u sali Više pedagošnje škole. Tema tribine bio je dosadašnji tok sukoba u Ukrajini, trenutno stanje u Novorusiji i perspektive za okončanje ovog sukoba. Vesti prethodnih dana, obnova ofanzive širokog opsega ukrajinskih snaga i brzo, gotovo potpuno, kolabiranje ovih ofanzivnih napora pokazali su koliko je tema o kojoj je u subotu bilo reči aktuelna.

Gostima tribine prvi se ispred organizatora obratio pozdravnom rečju Teša Tešanović koji je najavio ostale govornike. Usledilo je izlaganje Miloša Milojevića koji je govorio o korenima ukrajinske krize u postkomunističkom razvoju ukrajinskog društva i geopolitičkim okolnostima rata Ukrajini.

Političke promene sumnjivog porekla koje se često označavaju kao proleća naroda, uglavnom označavaju nasilne smene režima ili pokušaje svrgavanja navodno omraženih diktatura. U nazivu tribine posvećene Novorusiji ta reč ima drugačiji političku konotaciju – ona naime podrazumeva pokušaj ruskog naroda na istoku Ukrajine da se zaštiti od agresivne politike vlade u Kijevu i obezbedi sebi ona politička prava koja bi centralna Vlada trebalo da garantuje.

Prema Milojevićevim rečima sukob u Ukrajini može se podeliti u nekoliko paralelnih sukoba: prvi i najvidljiviji podrazumeva dešavanja na terenu i žestoke borbe između novoruskih snaga i snaga ukrajinske Vlade; drugi podrazumeva nastojanja Rusije da očuva svoje strateški važne interese u Ukrajini i treći, najmanje vidljiv a verovatno sa najvećim posledicama, je geopolitički sukob između Rusije i SAD i njihovih zapadnih saveznika koji se projektuje i u Ukrajini, kao uostalom i u gotovo svakom žarišnom području na svetu.

Napomenuto je da postoje dvostruki razlozi zašto su nasilne demonstracije u Kijevu koje su kulminirale svrgavanjem režima Viktora Janukoviča dovele do izbijanja krvavog građanskog rata. U vreme pada Janukovičevog režima mnogo šta je govorilo u prilog tome da do eskalacije širokih razmera neće doći. Naime, Janukovičev režim bio je konstrukcija koja je počivala na slabim temeljima i on sam se nije usudio, iako je prema sopstvenim rečima raspolagao sa odgovarajućim snagama, da izvede kontraudar. Pored toga Rusija nije insistirala na njegovom opstanku iako mu je pružila utočište. Nadajući se da će sa novim režimom da ostvari prihvatljive odnose Rusija je relativno brzo priznala novouspostavljeno političko stanje.

Ipak, iskustvo ukrajinske postkomunističke tranzicije koje je predstavljalo jedno dugotrajno kolektivno poniženje doprinelo je da ojačaju ekstremističke političke snage sa izrazitim antiruskim obeležjima. Opstanak predstavnika ovih snaga na nekim od ključnih položaja doprineo je razbuktavanju nasilja širom Ukrajine što je potom uslovilo samoodbrambene mere na istoku zemlje.

Drugi uzrok eskalacije sukoba ne nalazi se u samoj Ukrajini već u SAD i njihovim nastojanjima da krizu u Ukrjaini iskoriste u sticanju strateške prevlasti na samim ruskim granicama. Naime, SAD od početka krize na Majdanu imaju ogroman, svakako odlučujući, upliv u dešavanja u ukrajinskim političkim strukturama koje su sada na vlasti u Kijevu. Podržavanje nasilne smene režima i potom podržavanje najekstremnijih eksponenata novih vlasti uklapa se u širu američku strategiju što otvara niz pitanja u vezi sa geopolitičkim kontekstom ovih događaja.

Milojević je naglasio da, radi razumevanja geopolitičkog značaja situacije u Ukrajini mora da se obrati pažnja na seriju političkih nemira koji su označeni kao Arapsko proleće. Nasilna smena režima u nizu arapskih država kulminirala je višegodišnjim građanskim ratom u Siriji gde snage koje su podržavale SAD nisu uspele da nadvladaju vladine snage. Ovim su planovi SAD u ovom ključnom geopolitičkom regionu suštinski narušeni. Zahvaljujući uspešnoj borbi Damaska Moskva je stekla najsnažnije pozicije na Bliskom Istoku još od raspada SSSR-a.

SAD su onda prebacile težište borbe na same granice Rusije po svoj prilici očekujući da će se Rusija otvoreno umešati u dugotrajni i iscrpljujući rat. Kada ni ovo nije dalo očekivane rezultate prešlo se na ekonomski rat protiv Rusije koji takođe, po svoj prilici, neće biti uspešan. Iz pojedinih država EU stižu naznake da će ove ekonomske sankcije biti okončane i onda praktično neće biti nijednog sredstva uz pomoć koga će Zapad biti u stanju da vrši pritisak na Rusiju. Milojević je zkaljučio da možda ovde leži kljzč po Rusiju povoljnog rešenja ukrajinske krize jer će Rusija biti u stanju da izvrši snažan ekonomski pritisak na Ukrajinu čija se ekonomija nalazi u stanju rasula i time je prinudi da okonča građanski rat.

Usledilo je izlaganje Hoakina Floresa, geopolitičkog analitičara i osnovača Centra za sinkretičke studije. Iako je Flores govorio na engleskom praćenje njegovog izlaganja je znatno olakšano odličnim simultanim prevodom Novaka Draškovića. Na početku izlaganja Flores je ukazao da se dugo bavi tzv. metodama nenasilnog otpora koji je razvio američki aktivista DŽin Šarp a čije metode je primenjivao i Srđa Popović, (ne)čuven po svom radu u Srbiji od 5 oktobra 2000. godine a potom i u nizu država, uključujući i Ukrajinu.

Težište Floresovog izlaganja bilo je na interesima i delovanju SAD u Ukrajini i implikacijama ovih događaja na političke perspektive u Srbiji.

Poslednjih 150 godina postoji tendencija da se evropski i ruski prostor spoji u jedinstveni geopolitički prostor Evroazije. Velika Britanija a potom i SAD, sledeći ključne vektore njene geopolitike, koristile su sukobe najmoćnijih kontinentalnih sila kako bi same profitirale. SAD profitiraju na više načina kada ubede evropske države da uvedu sankcije Rusiji. One, prema Floresovom mišljenju, očekuju snažan ruski odgovor koji bi u još većoj meri zaoštrio rusko-evropske odnose. Ipak, SAD nakon evropskog pritiska ne uspevaju da izazovu rusku kontrareakciju i time je Rusija uspela da izbegne zamku koja joj je pripremana.

Puka promena režima u Kijevu nije glavni cilj SAD. Prema Floresovim rečima, i SAD i Rusiji je jasno da bez obzira na karakter vlade u Kijevu i bez obzira na njenu retoriku ona će morati, pre ili kasnije, da pregovara sa Moskvom. Jedina šansa za SAD je da se održava stalni sukob u Ukrajini. Cilj ovog sukoba je trajno razaranje ukrajinske ekonomije i društva. Sličan cilj imaju i u trenutnom građanskom ratu u Siriji – da se jedna država pretvori u neuspešnu i nestabilnu teritoriju koja će destabilizovati čitav region.

Flores je naglasio kako su Srbi u dobroj prilici da razumeju ono što se dešava jer imaju bogato iskustvo u obojenim revolucijama i američkim specijalnim operacijama. U tom smislu Srbija sa ispravnom politikom može biti centar zapadnog Balkana u otporu NATO paktu. Flores je zaključio da je u ovom trenutku važno da se u Srbiji u parlement izaberu one snage koje mogu da pritiskaju Vladu da pruži otpor NATO i u kasnijoj perspektivi i evrointegracijama. Situacija se pomera u drugom smeru i verujemo da se NATO imperija nalazi pred slomom, podvukao je Flores. Posle ovog vrlo sadržajnog i provokativnog izlaganja usledila je kraća diskusija o interesantnim temama u vezi sa Ukrajinom i političkom situacijom u Srbiji.

Treći govornik na tribini bila je Dragana Trifković, predsednica Centra za strateške alternative i član političkog saveta Demokratske stranke Srbije. Dragana Trifković je takođe bila posmatrač na izborima u Donjeckoj i Luganskoj republici u novembru prethodne godine a u vezi sa situacijom u Ukrajini i posebno Novorusiji objavila je veći broj članaka, intervjua i komentara.

Ovo izlaganje uglavnom se odnosilo na trenutnu situaciju u Novorusiji, perspektive njenog opstanka i političke izgradnje ali i na razvoj situacije u Ukrajini uopšte i posebno u Novorusiji. Trifkovićeva je na samom početku izlaganja ukazala da je razvoj situacije u Novorusiji i s tim u vezi jačanje ruskih pozicija od primarnog interesa i za Srbiju. Naime, kako je ocenila, Srbija je toliko okupirana da nema kapaciteta da se odbrani i oslobodi strane okupacije i za nju je jedina nada eventualno snaženje Rusije ukoliko ova iz sukoba u Ukrajini izađe kao pobednik.

Trifkovićeva se u svom izlaganju koristila brojnim neposrednim saznanjima prikupljenim tokom njenog boravka u Lugansku što je ovom izlaganju dalo dozu ekskluzivnosti. Naime, sa čuđenjem je ukazala da ondašnji stanovnici vrlo malo znaju o iskustvu sukoba u bivšoj Jugoslaviji iako su ta dešavanja po mnogo čemu bliska onome što se sada dešava u Novorusiji.

Otvoreni vojni sukob počeo je posle Evromajdana a povod za demonstracije u Kijevu bilo je Janukovičevo odbijanje da potpiše bliže integracije sa EU. Vojne operacije započeo je Turčinov, tada u svojstvu privremenog predsednika, u vreme kada su u gradovima na istoku zemlje otpočeli protesti. Zločin u Odesi, koji se odigrao 2. maja, i koji su izveli ekstremisti velikim delom dovedeni sa strane bio je važan okidač za razbuktavanje sukoba u celoj zemlji. U ovom bestijalnom zločinu ekstremisti desnog sektora, huligani iz raznih ukrajinskih gradova, pripadnici raznih paravojski i parabezbednosnih službi su saterali omladince koji su prikupljali potpise za federalizaciju dražve a potom zapalili zgradu u koju su se ovi sklonili. Cilj je bio da se obeshrabre svi oni koji su bili spremni da se bore za svoja politička prava.

Ipak, ovaj incident je ubrzao politička dešavanja na istoku zemlje – organizovani su referendumi u Donjecku i Lugansku na kojima se ogromna većina građana opredelila da ne priznaje nadležnost vlasti iz Kijeva. U novembru su u ova dva najznačajnija centra otpora kijevskoj vlasti organizovani i sprovedeni izbori.

U junu, julu i avgustu vođene su najžešće borbe. Kijevska vlada je izvodila neselektivne napade na naseljena mesta. U vreme najžešćih sukoba gotovo celokupno stanovništvo se iselilo iz gradova. Potom je usledila reorganizacija proruskih snaga i snažna kontraofanziva koja je gotovo u potpunosti otupela ofanzivni kapacitet ukrajinskih snaga. Pritom su ukrajinske vlasti obustavile isplatu plata i penzija i snabdevanje i opstanak stanovništva u ovim oblastima u velikoj meri zavisi od ruske pomoći. Srećom, tokom ovih sukoba ukrajinsko ratno vazduhoplovstvo gotovo je u potpunosti uništeno a iz stroja je izbačeno  60—70% borbene tehnike ukrajinskih snaga.

Do nedavno u Novorusiji se održalo krhko primirje zanovano na dogovorima postignutim na sastanku u Minsku. Kao osnov za dijalog poslužio je Zakon o specijalnom statusu Donjecke i Luganske republike i dogovorena je obustava neprijateljstava. Na izborima koji su u novembru održani u Luganskoj i Donjeckoj republici bilo je više posmatrača sa strane, uključujući i one iz SAD i Evropskog parlamenta. Prema svedočenju Dragane Trifković koja je i sama učestovala u procesu nadgledanja izbora, izbori su protekli bez ikakvih incidenata. Iz kontakata sa lokalnim stanovništvom stekla je utisak da su ovi izbori za njih predstavljali nadu u bolju budućnost i priliku da osiguraju svoja politička prava.

Trifkovićeva je zaključila svoje izlaganje ukazivanjem na trenutnu situaciju u Novorusiji – dva meseca po okončanju izbora obnovljene su borbe (koje su nastavljene i prethodnih dana) i ukrajinske vlasti sprovode četvrti krug mobilizacije koji obuhvata obveznike i najstarijih godišta. Nastojanja da se sukob razreši dodatnom silom sugerišu da je mala šansa da dođe do zamrzavanja sukoba i da on može da potraje još više godina.

U diskusiji koja je pratila tribinu pokazalo se da publika sa velikom pažnjom prati dešavanja u Novorusiji tako da je ona bila izuzetno sadržajna i verujem da je pomogla da se bolje shvate kako dešavanja u Novorusiji tako  i implikacije ovih dešavanja na političku poziciju Srbije. Možemo da se nadamo da će u budućnosti biti organizovane nove tribine o različitim aktuelnim temama, koje u pojedinim prilikama, kao što je to bilo prethodne subote u Sremskoj Mitrovici, prerastu u zanimljivu političku diskusiju.

(Beogradski kulturni klub)