Đorđe Vukadinović na tribini „Medijska okupacija Srbije“ – ima li nade?

Đorđe Vukadinović na tribini „Medijska okupacija Srbije“ – ima li nade?

Hvala vam što ste došli na ovu tribinu po vremenu – tu ne mislim samo na ovu večerašnju kišu i magluštinu – koje nije baš naklonjeno mišljenju, dijalogu i debati.

Svako ko prati srpske medije vidi taj problem – pri čemu se ne zna šta je gore i strašnije – ono što se u tim medijima prikazuje, ili ono što se ne prikazuje. Kroz medije i preko medija se prelamaju gotovo sve nacionalne teme i problemi, tako da se i ekonomska, politička i kulturna okupacija Srbije  takođe mogu detektovati i na primeru medija.

Sve je počelo devedesetih, koje danas deluju kao „Periklovo doba“ u sferi medija. Tada su se pojavili privatni mediji, finansirani sa Zapada, kao „podsticaj demokratiji“ i pokušaj stvaranja pluralizma u Miloševićevoj Srbiji. Ti mediji jesu bili antirežimski, ali nisu bili nezavisni, no, time je ipak stvorena neka ravnoteža između državnih medija, čvrsto kontrolisanih od strane režima, i tzv. „nezavisnih medija“, uglavnom finansiranih spolja. Međutim, nakon 5. oktobra ta ravnoteža se poremetila, pošto je DOS preuzeo državne medije, a zadržao podršku „nezavisnih medija“, koji su u međuvremenu izrasli u poslovne i finansijske gigante.

U trenucima kada vlast radi ono što odgovara zapadnim centrima moći, onda se čini da medijska scena postaje monotona. Škripa i varničenje se javljaju onda kada dođe do razlike. Radi se o borbi dva centra moći za  dominaciju. Jedno su mediji pod kontrolom aktuelne vlasti, a drugo privatni mediji pod kontrolom zapadnih korporacija.

Prvi period DOS-ove vladavine (2000-2002), prvi period Tadićeve vladavine (2008-2010) i prvi period Vučićeve vladavine (2012-2014) su naizgled tri idilična perioda kada su i državni i privatni mediji podjednako podržavali i veličali aktuelni režim.  Zbog toga se često činilo da su ti režimi genijalni u medijskom spnovanju i manipulacijama, a zapravo je za njihov uspeh i taj utisak o „genijalnosti“  bila ključna podrška stranog faktora.

 Kada je Zapad prestao da podržava Tadića i DS, ova partija je počela da deluje kao raštimovani orkestar, iako su se do tada svi divili „žutim spin doktorima“. Slično je i sa režimom Aleksandra Vučića.

Postoje tri načina kojima se medijska okupacija sprovodi. Jedan način je direktno vlasništvo nad medijima. Drugi način podrazumeva kontrolu medijskog sadržaja, odnosno kontrolu putem preuzimanja sadržaja svetskih i nacionalnih informativnih agencija (Rojters, Asošijeted pres, Beta...), koje manji mediji nekritički prenose i preuzimaju. Treći vrsta kontrole medija jeste putem reklamnog prostora. Danas mediji uglavnom žive od reklama. Onaj ko kontroliše reklamni prostor, taj može da uslovljava šta će se izveštavati.

Vučić je na ove „tradicionalne“ načine kontrole medija dodao svoj specifični dodatak, a to je medijski linč i medijsko razapinjanje. Dok je za vreme Tadića uglavnom bilo bitno da se u medijima ne napada Tadić i DS, Vučiću je bitno da strelja i razapinje političke protivnike, kao i svakog ko se usudi da kaže kritičku reč protiv njega. To je taj „novi kvalitet“ u medijskoj okupaciji Srbije.

Kada stranci traže dokaze cenzure u Srbiji, ne može se naći puno primera, jer nakon nekoliko drastičnih slučajeva, poput ukidanja „Utiska nedelje“ ili smenjivanja Srđana Škora, nijednom uredniku, nijednom novinaru i nijednom vlasniku više ne pada na pamet  da kažu bilo šta što bi moglo da zasmeta nekome iz SNS-a, a kamoli Vučiću. Slično, kao i u Severnoj Koreji.

U Srbiji je na delu medijska okupacija sa elementima medijska torture. Vučić je svestan da većina građana ne podržava politiku koju vodi i da po bilo kom ključnom parametru građani Srbije uopšteno imaju zdrave i patriotske političke stavove – Za savez sa Rusijom je preko 2/3 građana, ulasku u NATO se protivi 80%, prodaji Telekoma se protivi preko 2/3 ljudi, preko 80 % se protivi prodaji zemljišta strancima. Preko 75% građana bi odbilo da se odrekne Kosova zbog ulaska u EU. Procenat onih koji se protive politici koju sprovodi Vlada još je veći među biračima SNS-a.

Upravo zato je Vučiću potrebna medijska tortura i diktatura. Samo ovakvim medijskim ludovanjem i totalnom cenzurom može da zataškaju ove činjenice i spreči da one izađu na videlo.

Postavlja se pitanje ima li nade da se ovaj medijska okupacija i tortura okončaju. Prva nada bi mogla da bude rusko medijsko prisustvo u regionu, koje bi makar uspostavilo balans i ravnotežu sa zapadnim medijskim uticajem. Međutim, u oblasti meke moći, Rusija je počela da deluje suviše kasno i suviše slabo da bi mogla ozbiljnije da ugrozi medijski duopol Zapada i režima. A pitanje je i da li su spremni da se direktno konfrontiraju sa vlašću.

Druga nada jeste internet s obzirom da oni koji se informišu preko interneta, uopšteno imaju zdraviji i širi pregled političke scene u Srbiji od ljudi koji informišu preko televizije i štampe.

Okosnicu glasača SNS čine stariji i manje obrazovani birači, ali pre svega ljudi koji se informišu sa medija pod kontrolom režima. Broj korisnika interneta u Srbiji je u stalnom porastu, što dugoročno može da oslabi i kompromituje aktuelnu medijsku torturu režima i „nezavisnih“medija pod kontrolom Zapada.

Pored interneta šansa jeste i u udruživanju opozicionih snaga i traženju najmanjeg zajedničkog imenitelja kao što su protivljenje prodaji Telekoma i drugih državnih kompanija od vitalnog nacionalnog značaja, očuvanje Ustava i njegovih državotvornih odredbi, odbacivanje daljih ucena EU koje podrivaju integritet i vitalne nacionalne interese zemlje...

Dragana Čabarkapa: Zakonima država proterana iz medija i u taj prostor ubačeni režimski tajkuni

U uslovima straha, bede i korupcije, onemogućeno je funkcionisanje novinarske profesije, bez koje nema ni profesionalnih medija. Prošlogodišnjim zakonom o radu dobili smo to da svaki novinar može momentalno da dobije otkaz bez ikakvog obrazloženja.

Zakonu je prethodila trogodišnja agresivna promocija privatizacije medija od strane tri medijska udruženja (UNS, NUNS i NDNV) koja su dobijala pare iz raznih donacija da propagiraju ideju privatizacije. Na kraju je zakonima usvojenim u parlamentu država proterana iz medija, a taj prostor su popunili tajkuni i ljudi sa kapitalom iz ofšor zona.

Država je čak finansijski pomagala tajkune koji su kupili medije, kako bi brinuli o zaposlenima, a te pare su tajkuni dodelili udruženjima koja su oni osnovali. Tako je završena „reforma medija“.

Sindikat novinara Srbije je prethodnih godina upozoravao će ova reforma voditi tajkunizaciji i kriminalizaciji medija, a samim tim i celog društva. Međutim, ljudi iz vlasti i novinarskih udruženja brane isključivo svoj interes i svoje ogromne plate.  Njihova „briga“ za zaposlene se najbolje može sagledati na pitanju „Tanjuga“ kada je premijer lično potpisao gašenje ove institucije i otpuštanje zaposlenih, a potom se u javnosti iščuđavao toj istoj odluci, koju je potpisao.

Sindikat novinara Srbije 7. jula je organizovao protest ispred Ustavnog suda i zatražiio izjašnjavanje Ustavnog suda o proterivanju države iz medija. Pored, Ustavnog suda, problem bi mogla da reši Narodna skupština, izglasavanjem zakona koji će štititi javni interes, a ne samo privatni. Nažalost, aktuelni saziv skupštine nema nameru da promeni bilo šta po pitanju pljačkaške privatizacije medija.

(NSPM)