Tamara Milenković Kerković: Apsolutna odgovornost apsolutne vlasti u zemlji zarobljene pravde i oslobođenog nasilja

 Istog dana kada se u Njujork Tajmsu iz pera Roberta Vorta pojavio tekst ilustrovan fotografijom predsednika Republike o vezi rukovodstva Srbije i njegovih nasilnih narko-bandi srpsko društvo se suočilo sa jezivim licem sistema vladavine strahom i nasiljem u kojem živi već jako dugo.

Žrtve jednog višedecenijski urušenog, a poslednje decenije anomičnog sistema, postala su deca elitne vračarske škole „Vladislav Ribnikar“ i omiljeni radnik iz obezbeđenja u školi, kao i nastavnica i veliki broj dece koji su ranjeni u stravičnom maskaru koji je profesionalno i sa umišljajem izvršio trinaestogodišnji učenik ove škole. Nepunih 24 sata kasnije nasumične žrtve samo osam godina starijeg mladića-ubice bila su opet deca, na fudbalskom igralištu i nedužni ljudi u selima oko Mladenovca. Zlo kreirano, tolerisano i negovano godinama pokazalo je u Srbiji svoje najjezivije lice. Nikada se ovakav užas u Srbiji nije dogodio, a ova dva masakra pokrenula su čitavu pandemiju nasilja. U još nekoliko škola u Srbiji došlo je do pretnji nasiljem, a u privatnoj srednjoj školi „Ruđer Bošković“ bivša učenica je nožem posekla dečaka i nastavnicu. Duh je izašao iz boce.

Samo nekoliko dana pre ova dva masakra predsednik države je u zemlji u kojoj je za dva dana ubijeno sedamnaestoro ljudi izjavio da je on dao nalog za rušenje u Savamali ali, i da mu je žao što on nije vozio bager. Srbija je već dugo zemlja u kojoj je pravda zarobljena, a nasilje oslobođeno. Iz programa na televizijama Pink i Hepi, iz podzemnih prostorija fudbalskih stadiona, sa konferencija za novinare na kojima su se prikazivale odsečene glave i samleveni ljudi, iz sakrivena 2 minuta snimka sa naplatne rampe dugo tolerisano i kreirano nasilje prelilo se u škole i na ulice Srbije. Monstruozno lice ove tragedije je smrt, ranjavanje i večita trauma najnedužnijih članova ovog društva, dece, zaposlenih u školi i nastavnika. Oni su žrtve jednog slomljenog sistema koji je pregazio normalnost i sve tradicionalne vrednosti koje čuvaju koheziju jednog društva, sistema i zajednice ljudi. Posredne žrtve uspostavljene vladavine nasilja u društvu su i dečak i mladić-ubica o čijim se motivima već pojavljuju brojni scenariji, od kojih su mnogi nezamislivi normalnom čoveku. Žrtve su i svi građani Srbije koji su duže od decenije izloženi scenama nasilja, kako u rijaliti programima i tabloidima, tako i u svakodnevnom životu, na poslu, u javnom životu, institucijama, ali i u privatnoj sferi porodice, koja je izgubila svoj značaj. Cela Srbija nalazi se u kolektivnoj traumi.

O propasti sistema posebno svedoče neodgovorne izjave i nastupi zvaničnika, premijera, predsednika države, ministara, odgovornih u policiji. Dok je ministar prosvete za zločin optužio zapadne vrednosti i internet, ministar policije nasilje nazvao terorizmom (bez objašnjenja njegovog političkog cilja), premijer Brnabić govorila o propustima „sistema“ koji zapravo i ne postoji, predsednik države iznosio zaštićene privatne podatke o dečaku-ubici i njegovoj porodici uz rafalne mere koje je za 24 časa usvojila vlada. Mediji sa obe strane nastavili su da, protivno kodeksu novinara, iznose sve detalje oba masakra i da kopaju po najsvežijim ranama roditelja ubijene i ranjene dece.

Iako pritisnut najvećom tragedijom koja se ikada dogodila u Srbiji, predsednik države je u svom obrađanju ranjenoj i od bola paralisanoj Srbiji govorio o merama koje se bave posledicama, a ne uzrokom „sloma društva“ pregažene normalnosti. Ni moratorijum na držanje i nošenje oružja, ni revizija izdatih dozvola za oružje, ni kontrola rada streljana ne mogu da ukinu patološke „vrednosti“ – degradaciju škole i nastavnika, borbu đaka i roditelja za ocene umesto za znanje, sistematsko dugogodišnje ponižavanje školstva, uništavanje autoriteta i statusa učitelja, nastavnika i profesora,…

Posebno zabrinjavaju najave o kriminalizaciji dece i spuštanju krivične odgovornosti ispod 14 godina, kao i populističke izjave u vezi sa vrađanjem smrtne kazne. Nijedna od Vučićevih mera neće sprečiti da se scene nasilja iz rijalitija, sa naslovnih strana tabloida i društvenih mreža i dalje ne prelivaju u porodicu, školu, zdravstvo i sve druge sfere društva

Posebno zabrinjavaju najave o kriminalizaciji dece i spuštanju krivične odgovornosti ispod 14 godina, kao i populističke izjave u vezi sa vrađanjem smrtne kazne. Nijedna od Vučićevih mera neće sprečiti da se scene nasilja iz rijalitija, sa naslovnih strana tabloida i društvenih mreža i dalje ne prelivaju u porodicu, školu, zdravstvo i sve druge sfere društva. Mere koje je predlažio, a Vlada ekspresno prihvatila, proturajući iza njih brojne štetne predloge, poput onog o ukidanju naknade za konverziju zemljišta, ne mogu da spreče nasilje. Čak je i sam predsednik nasiljem fasciniran još od svojih navijačkih dana. Nasilje svih oblika i strah su instrumenti održanja sistema koji je ova vlast uspostavila. Zabrana pristupa darknetu i šestomesečni testovi na narkotike koji su predloženi beskorisni su kada oko škola vršljaju maloletni dileri i siledžije, najčešće uz zaštitu policije, a u škole ulaze skaradni kriminalni likovi, kao i programi nevladinih organizacija, dok se na televiziji i društvenim mrežama pojavljuju prostitutke koje se zovu starlete i pljačkaši narodnog novca predstavljeni kao uspešni poslovni ljudi. Dokle god je pravda u Srbiji selektivna, dokle god je Zagorka Dolovac nevidljiva, dokle god za decu zgaženu na pešačkom prelazu sinovi moćnika dobijaju nanogicu i dokle god se umesto bahate dece predsednikovih kumova „hapse“ automobili umesto njihovi vozači ni jedna od predloženih mera neće pomoći da mentalno ozdrave ona deca koja na društvenim mrežama komentarišu masakr kao da se radi o video igri, a o dečaku-ubici govore kao heroju.

Ovo društvo mora da se leči, a to ne mogu „mere“ onoga čija je vlast pregazila sve društvene vrednosti. Jedine moguće mere su ostavke ministara prosvete i policije Branka Ružića i Bratislava Gašića zbog objektivne odgovornosti, kao i smena premijera i kompletne Vlade, raspuštanje REM-a, zabrana rijalitija i tabloidnog nasilja, a posledica svih ovih mera treba da bude odlazak Vučića i SNS-a sa vlasti. Srpski pokret Dveri je prvi podneo zahtev za održavanje hitne sednice Narodne skupštine, a onda je te zahteve ponovila i većina opozicionih parlamentarnih stranaka. Neopoziva ostavka ministra prosvete Branka Ružića prvi je znak da je Aleksandru Vučiću jasno da je sa decenijskom nekažnjenom odgovornošću za upropašćavanje zemlje i naroda završeno.

(nacija.net)